kritika objavljena na XXZ
2020.
scenario i režija: Kyle Rankin
uloge: Isabel May, Thomas Jane, Radha Mitchell, Treat Williams, Olly Sholotan, Eli Brown, Cyrus Arnold, Britton Sear, Catherine Davis
Iskreno, nije naročita novost da se u filmovima na školsko nasilje odgovaralo nasiljem. Čak i pre Columbine masakra imali smo The Substitute filmove u kojima se profesor na zameni, bivši marinac, bori protiv narko-dilera koji terorišu celu školu. Columbine je postao ona tačka u kojoj najgore fantazije postaju realnost, a školske i ine pucnjave po javnim mestima od endemskih pojava postaju svojevrsna epidemija. Na tu temu je, primera radi, veliki američki »indie« reditelj Gus Van Sant snimio Elephant koji je opasno polarizovao kritiku i javnost.
Što će reći, mozak operacije iza filma Run Hide Fight, bivši glumac i »trash« scenarista i reditelj, kao i producenti ranije odgovorni za nasilne, ali smislene i visokostilizovane filmove S. Craiga Zahlera (Bone Tomahawk, Brawl in the Cell Block 99, Dragged Across Concrete), u ovom slučaju nisu smislili ništa originalno. Sve se zapravo može svesti na popis odakle se šta derivira: okruženje iz Elephanta, mehanika zapleta i razrešenja iz Die Hard, sa »twistom« u stilu The Hunger Games, utoliko što operaciju spasavanja škole od napada terorista ne izvodi odrasli muškarac, nego tinejdžerka.
Dotičnu tinejdžerku Zoe (May) upoznajemo u sceni ranog jutarnjeg lova, zajedno sa ocem, ratnim veteranom Toddom (Jane). Zoe uspeva da ustreli jelena, ali ne i da ga ubije prvim metkom, otac pokuša da joj održi predavanje o važnosti humanog »dovršavanja« životinje, ali ona nije u stanju da ga posluša do kraja, već nesrećnom jelenu razbije glavu kamenčugom. Zoe očito ima nekih problema u glavi koji prevazilaze tipične tinejdžerske »bubice«, a mi ćemo uskoro otkriti šta je posredi. Njena majka Jennifer (Mitchell) je umrla (marama oko glave »sugeriše« i od čega), a njoj se javlja u »daydreaming« momentima, uvek sa šoljom kafe u ruci, i deli joj važne mudrosti života. Toliko o Zoeinoj spremi i motivaciji za ono što će uslediti.
Jednog jutra Zoe odlazi u školu, obučena u očevu »vijetnamku«. Njen drugar Lewis (Sholotan) je vozi. U školi je »praznična« atmosfera, dan je za maturantske psine, što znači da je zbornica napunjena balonima od poda do plafona (biće iskorišteno kasnije za obračun), da učenici upadaju na časove sa pozivima za maturantski ples i slične gluposti. To takođe znači da će, jednom kad »teroristi« upadnu kombijem u kantinu, prethodno postavivši eksploziv oko škole i podmetnuvši par požara po gradu kao diverziju, većina na to isprva gledati kao na šalu. Istu sudbinu će doživeti i Zoeina upozorenja drugovima i profesorima.
A napadači su tek posebna priča. Predvodi ih megalomanski sociopata Tristan (Brown) koji maše nožem i melje li melje o pogubnom uticaju društvenih mreža, a pritom izgleda kao da je morao mnogo puta ponoviti razred da bi još uvek bio đak. Njegovi pobočnici su zlostavljani čudni debeljko Kip (Arnold) koji čuje glasove u glavi i paranoidni siledžija Chris (Sear). Ekipa je upotpunjena Chrisovom sestrom i Tristanovom curom Annom (Davis) koja je, naravno, »alternativka« obučena u crno i našminkana sa puno krejona kako bi slika o opasnom tinejdžerskom nihilizmu bila potpuna.
Tristan očito pokušava da napravi predstavu od celog tog napada na školu, zato angažuje Lewisa, kao urednika školskih novina i momka sa najvećom bazom pratilaca da snima njegove propovedi i akcije koje se svode na maltretiranje drugih. Da bismo bili sigurni koja je to dijabola od čoveka, on će naterati profesorku španskog da se skine pred kamerom. Neformalni mediji kasnije na scenu dovode i zvanične (makar lokalne), kao i policiju predvođenu lokalnim šerifom (Treat Williams, inače zvezda video-nastavaka The Substitute, premda sumnjam da je Rankin imao tu referencu u mislima). Uprkos, dakle, prisustvu policije, a kasnije i svog oca, navodno snajperiste, a u svakom slučaju pucača, Zoe mora da obavi sve sama.
Rankinu inače od ruke najbolje idu komedije, klasične ili romantične, začinjene »trash« žanrovskim elementima poput invazije vanzemaljaca skakavaca ili zombi-apokalipsom. Ovo mu je prvi put da se kao autor dohvata ozbiljnijih tema, navodno na ozbiljan i klasično-žanrovski način i to se vidi. Scenario je bušan na sve strane, a režija u najboljem slučaju pešačka. Na tehničkom planu, kamera relativno elegantno prati akciju, »soundtrack« nabija tenziju, a montaža je za takav tip filma očekivano rapidna, hektična i za cilj ima dezorijentaciju gledalaca.
Gluma varira od »mesečarske«, koju praktikuju stariji glumci kojima je cilj verovatno da naplate honorar, do manje ili više teatralne. Isabel May se još i najbolje drži jer joj je uloga uglavnom akciona, dok je Eli Brown kao glavni negativac nedefinisanih pobuda prinuđen na teško šmiranje. Osnovna krivica glumaca leži u tome da su uopšte prihvatili takve loše napisane uloge sa kojima se zapravo ne može ništa pametno napraviti.
Najgore od svega, autorska motivacija nije uopšte jasna. U svojim intervjuima, Rankin je govorio kako želi sa neutralne tačke gledišta ponovo pokrenuti raspravu o prisustvu oružja u Americi, otuđenosti koju oseća američka omladina i nasilju u školama, ali to jednostavno ne zvuči pošteno. U krajnjoj liniji, Run Hide Fight čak i ne deluje kao nekakav manifest individualne akcije ili kao reklama za udruženje vlasnika oružja (NRA) koliko kao derivativni, loše razrađeni i nedokuvani filmčić za praznoglavu i etički upitnu razbibrigu. Kao takav je nekim čudom završio u Veneciji (doduše izvan zvanične konkurencije), iako mu je prirodna sredina opskurna video-distribucija.
