Highest 2 Lowest

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Od sredine 80-ih do kraja 90-ih godina prošlog stoljeća Spike Lee se etablirao kao filmski glasnogovornik „crne Amerike”, prenoseći u svoje uratke vlastitu viziju afroameričkog iskustva bez kompromisa. On je možda i prvi od afroameričkih filmaša preskočio imaginarnu ogradu između čisto „crnačkih” filmova, odnosno filmova za skoro isključivo afroameričku publiku, i filmova za uglavnom bjelačku „mainstream” publiku, festivale i akademiju. To je, čini se, činio bez kompromisa, prenoseći crno iskustvo uvelike obojano institucionalnim rasizmom na filmsko platno, sve strane tog iskustva, kako ružne, tako i one ljepše. Počevši od dugometražnog debija Ona to mora imati iz 1986., preko nešto lakše Školske omamljenosti iz1988., ikoničkog Učini pravu stvar iz 1989., romansom ispunjenog Još boljeg bluesa iz 1990., za raspravu podatne Groznice džungle iz 1991., vješto izvedenog biopika na temu kontroverzne političke figure Malcom X (1992.) i autobiografskog Crooklyna (1994.), pa sve do vješto upakiranog didakticizma u Ukrcaj se na autobus (1996.), Pobjedniku (1998.) i Prevarenom (2000.), Lee je imao niz vrlo relevantnih filmova koji su temu obrađivali iz različitih uglova. U međuvremenu, eksperimentirao je sa žanrovskim filmom u Sitnim dilerima (1995.), čime je možda inspirirao Davida Simona za serije The Corner i Žica, otkrio „žicu” za dokumentarce s 4 djevojčice (1997.), dozvolio sebi jedan, uvjetno govoreći, promašaj s Djevojkom broj 6 (1996.) i uhvatio duh ne nužno crnog New Yorka u Ljetu kada je ubijao Sam (1999.). U međuvremenu je režirao desetke glazbenih spotova, ponešto kratkih filmova i uzimao učešća na kolektivnim projektima. U novom mileniju je nastavio eksperimentirati s raznim formatima, ali je u dugometražnom igranom filmu gubio konzistenciju: bilo je tu izvrsnih naslova poput 25. sata iz 2002., dobrih poput Insajdera (2006.), ali i promašenih poput Ona me mrzi (2004.) i nategnutih kao Čudo kod Sv. Ane (2008.). Iduće decenije odao se poroku „štancanja”, s lošim do osrednjim, ali makar originalnim filmom Red Hook Summer (2012.), jednim nepotrebnim i jednim bizarnim rimejkom – Oldboy (2013.) i Da Sweet Blood of Jesus (2014.), te slučajnim uspjehom s kaotičnim politički intoniranim mjuziklom Chi-Raq (2015.) i nadom za povratak na staze stare slave s političkim trilerom po istinitim događajima Crni član Lu Klux Klana (2018). Ali, izgleda da je Leeju ipak više bilo do javnog istupanja protiv nepravde, pa makar i licemjerno kao kada je primio Oscara za životno djelo dok je pozivao na bojkot ceremonije zbog suviše „bijelih” nominiranih. Također je kritizirao kolege filmaše koji nisu bili „na liniji” s njim, od Clinta Eastwooda, preko Quentina Tarantina do Stevea McQueena. Priliku da kaže za što se sve točno zalaže dobio je s filmom Da 5 Bloods koji je trebao biti prikazan u Cannesu izvan konkurencije zbog Leejeva predsjedavanja žirijem 2020. godine, kada je festival bio otkazan zbog pandemije. U tom filmu je svoja uvjerenja i opažanja o Americi u prošlosti i sadašnjosti, o rasnim odnosima i kolonijalizmu, „spakirao” u neartikuliranu „salatu” riječi i povika.
Možemo reći da je Spike Lee varirao u kvaliteti svojih uradaka kroz karijeru, ali da je ostao dosljedan nekim stvarima, od političkih stavova u kojima je pomirio afroamerički nacionalizam i neomarksizam, pa do učestalih suradnji s određenim glumcima kao što su to Delroy Lindo i Denzel Washington. S obojicom je do sada surađivao četiri puta. A u svojoj petoj suradnji s Denzelom Washingtonom, Spike Lee je pokazao da je dosljedan i u svojim ambicijama da se uvrsti u panteon najvećih ne samo američkih, nego i svjetskih filmskih stvaralaca. Highest 2 Lowest nam se nakon premijere u Cannesu i distribucije u izabranim američkim kinima ukazao globalno preko streaming servisa Apple TV+. U pitanju je rimejk klasika Između neba i pakla Akire Kurosawe iz 1963. godine, koji je adaptacija kriminalističkog romana Evana Huntera poznatog još pod pseudonimom Ed McBain.
Zaplet filma prati moralnu dilemu glazbenog mogula Davida Kinga (tumači ga Denzel Washington) u situaciji u kojoj shvati da oteti mladić nije njegov sin Trey (Aubrey Joseph), već sin njegovog šofera i prijatelja Paula (Jeffrey Wright), te najbolji prijatelj njegova sina, Kyle (Elijah Wright). Do tada David slovi za „najbolje uho u industriji”, čovjeka kojem je poslanstvo čuvati autentičnu afroameričku kulturu od zaborava. On je bogataš čija vila u Brooklynu, ukrašena umjetninama poput Basquiatovih, ima preko Brooklynskog mosta pogled na Manhattan, te, uvjetno rečeno, human čovjek koji svog šofera, inače udovca, tretira kao bliskog prijatelja i pomaže i njemu i njegovom sinu financijski, naročito otkad su ostali bez supruge, odnosno majke. Međutim, otkupnina od 17,5 milijuna dolara koju otmičar zahtijeva može pokvariti ne samo njihov odnos i moralnu sliku koju mogul ima o sebi, već i Kingovu reputaciju u vremenu društvenih mreža. Iako policija garantira da će pronaći počinitelja i vratiti Kingov novac kada ovaj plati otkup, njegova situacija na poslu se komplicira pa King mora sam, odnosno uz pomoć Paula, dovesti istragu do kraja.
Jasne su Leejeve ambicije: da s adaptacijom Kurosawe ponovi ono što je japanski velikan činio sa zapadnim književnim djelima, od Shakespearea preko ruskih klasika do američkih „krimića”, odnosno da temeljno prebaci obrise radnje u potpuno novi, sebi inherentan kontekst. Ne bi, uostalom, to ni bila prva adaptacija velikog japanskog redatelja, činili su to već Sergio Leone i George Lucas, da nabrojimo samo one najpoznatije. Pitanje je, međutim, koliko je smisleno prevoditi Kurosawinu i McBainovu krimi-priču, baziranu na razlikama u klasnoj pripadnosti, u svijet nalik na onaj u seriji Empire čiji je kreator Leejev svojevrsni „nasljednik” na poziciji pretendenta na mjesto ultimativnog tumača „crnog iskustva” na filmu, Lee Daniels. I, doista, na početku filma sve djeluje televizijski i nespretno, s gotovo pastelnim bojama kojima inače izvrsni direktor fotografije Matthew Libatique pokušava dočarati atmosferu luksuza u kojoj King živi, orkestracijom Howarda Drossina kojom se skoro otvoreno diktiraju emocije, pa ona umjesto na stare filmove više podsjeća na televizijske sapunice, te Leejevom lijenom, 'pješačkom' režijom. Njome dominiraju plan-kontraplan kadriranje u dijaloškim scenama, sklonost ka bacanju „kosti” glumcima kako bi se oni sami razigrali i digresije u vidu Leejevih navijačkih sklonosti ka New York Knicksima, pa tako bivši košarkaši Rick Fox i Rod Strickland igraju dvojicu trenera obojice sinova u nepotrebno dugoj sceni. Ni scenarij početnika Alana Foxa, inače glumca s ne baš impresivnom karijerom, tu ne pomaže, a neki detalji u karakterizaciji likova (primjerice, jedini bijeli policajac na slučaju toliko je karikaturalno osoran prema Davidu, a naročito prema siromašnijem Paulu, da je to gotovo parodično) te mehanici radnje, naročito njene poslovne i medijske strane, graniče s naivnim.
Od polovice filma i prijelomne scene s jurnjavom u vlaku, pa kasnije i potjere policijskim vozilima po ulicama na kojima se istovremeno odvija i portorikanska fešta, odnosno parada, stvari se donekle popravljaju jer Lee u fokus stavlja ono što je njemu kao autoru važno. To su grad New York, ne samo kao melting pot različitih kultura, već i kao mjesto gdje se sanjaju veliki snovi, gdje svira afroamerička glazba od jazza i soula do hip-hopa i modernog popa, te je uvijek aktualan sukob između „stare i nove škole” koji kulminira rap-bitkom između Davida i otmičara kojeg igra muzičar Rakim Mayers poznatiji kao A$AP Rocky. U tom sukobu do izražaja dolazi gluma Denzela Washingtona u širokim, gotovo hvalisavim zamasima. Sve to ne znači da će Spike Lee uspjeti spasiti stvar samim time što fokus s kopiranja Kurosawina filma prebacuje na svoj prirodni okoliš, te da neće na kraju dodati i cijelu jednu antiklimaktičku sekvencu viška. Pritom se cijela etička dilema filma i klasna potka brzo pospremaju i arhiviraju pod „nikom ništa” pa, unatoč gotovo unisonom pljeskanju američke kritike, možemo mirne duše zaključiti da je Spike Lee opet mnogo htio, mnogo započeo, pa se putem izgubio. To što na momente zablista samo su odbljesci nekada potentnog autora koji se očajnički upinje da ostane relevantan, dok mu kritika čini medvjeđu uslugu nekritički ga hvaleći.

BlacKkKlansman

kritika originalno objavljena na XXZ:

2018.

režija: Spike Lee

scenario: Spike Lee, Kevin Willmott, David Rabinowitz, Charlie Wachtel (prema knjizi Rona Stallwortha)

uloge: John David Washington, Adam Driver, Laura Harrier, Ryan Eggold, Jasper Pääkkönen, Topher Grace, Alec Baldwin, Harry Belafonte, Corey Hawkins, Frederick Weller, Michael Buscemi

Ako ćete ovaj film pogledati bez predznanja o pozadinskoj priči, imajući u vidu samo naslov, pripazite da se ne razočarate. Jer BlacKkKlansman nije film o crncu-rasisti sa krizom identiteta (bivalo je i takvih), već o crnom policajcu koji se infiltrirao u Ku Klux Klan, što je jednako neverovatno, ali opet suviše bizarno da bi bilo istinito bez dodatnih objašnjenja. Naime, Ron Stallworth se zaista infiltrirao u KKK, prvo lokalnu podružnicu u Colorado Springsu, da bi se kasnije spojio sa kojim već po redu Velikim Čarobnjakom (kretenska titula samo ističe “kretenskost” organizacije) i prvim i još uvek politički aktivnim Nacionalnim Direktorom Davidom Dukeom, ali samo telefonskim putem (fingirajući “belački glas”, odnosno govoreći gramatički korektno), dok je na sastanke, logično, išao njegov svetloputi kolega.

Takva istinita priča je dovoljno interesantna da se po njoj snimi film u kojem se prepliću ozbiljni i komični pod-tonovi na temu rasizma u Americi i njegove sklonosti ka menjanju pojavnog oblika, dok suština ostaje ista. Ključna pitanja su, međutim, ko će to uraditi, kada i sa kakvim namerama. BlacKkKlansman je film (odnosno, kako autor voli da kaže “joint”) Spikea Leeja, izrazito plodnog i verovatno najrelevantnijeg afro-američkog autora, dolazi u vremenu sadašnjem (premijeru je imao u Cannesu uz osvojenu Veliku Nagradu žirija i posebno priznanje ekumenskog žirija) i u najvećoj meri “gađa” sadašnji politički trenutak Trumpove administracije, ali obazirući se na pitanje rasizma kroz istoriju XX veka, ne samo 70-ih godina kada je radnja filma smeštena, već se referirajući na pojedine događaje od početka prošlog veka nadalje. Širina konteksta, unekoliko tipična za Leejeve politički intonirane filmove, u određenoj meri opterećuje konkretni uradak u čisto filmskom smislu – BlacKkKlansman je dobar film, ali ne više od toga i važniji je kao izjava nego kao umetničko delo.

 

Opet, to ne znači da u svom političkom agit-prop pristupu Lee nije vešt filmaš, što demonstrira već uvodnom scenom u kojoj Alec Baldwin, igrajući neonacističkog (fiktivnog) političara iz 50-ih godina, uvežbava svoj politički govor protiv integracije ispred ekrana na kojem se vrti u filmskim krugovima cenjeni južnjački ep Gone With the Wind. U jednoj kasnijoj sceni koja služi kao emocionalni i dinamički vrhunac filma, Lee paralelno montira ceremoniju inicijacije novog članstva Ku Klux Klana na kojoj se tradicionalno pušta The Birth of a Nation, još jedan rasistički film koji se zbog svoje inovativnosti u tehničkom smislu smatra revolucionarnim, sa potresnim svedočenjem starog aktiviste kojeg igra Harry Belafonte. To sve ima svoj efekat, i čisto emocionalni, ali i spoznajni u smislu toga da je održanju rasizma u velikoj meri doprinela i hollywoodska propagandna mašinerija perpetuirajući krive i zastarele društvene obrasce.

Za svoje standarde rasplinutosti i pravedničkog gneva, Lee se čak čvrsto drži niti u BlacKkKlansmanu i pokazuje sklonost ka realizmu i nijansiranju. Članovi Klana se možda na prvu loptu čine karikaturalnim (što je možda čak i opravdano, imajući u vidu čega su članovi) i tipiziranim – na lokalnom nivou imamo jednog idiota, jednog administrativca blage naravi (Eggold), jednog psihopatu (Pääkkönen) i njegovu submisivnu ženu, ali ta tipskost ima čak dvostruku funkciju. Prvo, oni izgledaju kao sasvim obični ljudi koje možemo sresti po američkim provincijskim gradićima. Drugo, Lee poentira, sasvim ispravno, da je lako prepoznati budalu koja se otvoreno ponaša kao budala, psihopatu koji svoju prirodu jedva sakriva i “klanovca” kada nosi kukuljicu i pali krst, ali da su naoko normalni “administrativci” i uglađeni “nacionalni direktori” (Topher Grace igra Dukea sa ljigavim šarmom gušterovog osmeha) čak i opasniji jer ih je teže prepoznati, pa se mogu uvući i u državne strukture i u društvenu paradigmu kao nešto sasvim normalno, čak i poželjno.

 

BlacKkKlansman, međutim, pomalo pada kao žanrovski čisti policijski procedural po istinitom događaju. Intervencija da je Stallworthov partner u filmu Jevrejin Flip Zimmerman (Driver) je donekle smislena, ali udara po poznatoj noti da rasizam i antisemitizam po pravilu idu zajedno, a sama akcija infiltracije kao da je sasvim u drugom planu i sama po sebi služi za ubiranje lakih poena po pitanju humora. Takođe, linija zapleta sa ljubavnom pričom i političkom debatom u koju se Stallworth (John David Washington, sin Denzelov) upušta sa radikalnom aktivistkinjom Patrice (Laura Harrier) kao da ne vodi nikuda, a Lee ni sam ne zna kojem bi se “privoleo carstvu” - borbi protiv rasizma u okviru sistema i koristeći njegove mehanizme ili antisistemskom radikalizmu što je njemu i kao autoru i kao političkom biću verovatno i bliže.

Rekoh već, konfuzija motiva kojih se Lee dohvata i političarenje, nekako su standardni za njegov autorski postupak iz više razloga. Što se BlacKkKlansmana tiče, uspeh je već to što je film sa tolikim nabojem izrazito pitak, a Lee svejedno uspeva da provuče svoju poentu, što ga čini jednim od boljih i kompletnijih autorovih filmova ne samo u novom milenijumu (u kojem je skoro pa na silu izbacio i nekoliko prilično užasnih uradaka), već se može nositi i sa autorovim ranijim i boljim naslovima, iako je u smislu spoja žanrovsko-formalne strogosti i relevantne političke teme, Leejev prethodni igrani film Chi-Raq bio još i uspeliji. Problem je, međutim, što Lee nije uspeo da odoli da ne “zakuca” svima ionako jasnu poentu na kraju sa dokumentarnim snimcima iz Charlottesvillea gde su se prošle godine sukobili rasisti i antifašisti, te sa Trumpovom sramotnom izjavom po tom pitanju. Lee i u tom slučaju govori ispravnu stvar, ali to čini pomalo vređajući inteligenciju svoga gledaoca koji je to shvatio i ranije, a shvatio bi ne samo bez dokumentarnih snimaka recentnih događaja, već i bez “namigivanja” u tom pravcu kroz likove “klanovaca” koji ispaljuju Trumpove slogane iz predsedničke kampanje.

Chi-Raq

2015.

režija: Spike Lee

scenario: Spike Lee, Kevin Willmott (prema Aristofanovoj komediji Lysistrata)

uloge: Teyonah Parris, Nick Cannon, Wesley Snipes, Angela Bassett, Samuel L. Jackson, John Cusack, Jennifer Hudson, David Patrick Kelly, D.B. Sweeney, Dave Chappelle, Steve Harris, Harry Lennix, Isiah Whitlock Jr.

Za razliku od svojih prethodnih kritika filmova koje potpisuje Spike Lee, ovde neću smarati sa tim kako mi on ide na živce i kao javna ličnost i kao autor. Razloga ne nedostaje, barem u domenu Spikea Leeja kao javne ličnosti (ceo onaj pičvajz sa bojkotom Oscara, a istovremenim primanjem kipića za životno delo je nešto ružno, ali i potpuno karakteristično za Leeja), međutim Chi-Raq je njegov najsvežiji, najradikalniji i najuspeliji film u dugom vremenskom periodu. To opet ne znači da je Lee odustao od svojih tipičnih političarenja, popovanja, govora kroz likove i teatralnosti, pa ni od toga da mu filmovi deluju pretrpano i haotično. Međutim, u Chi-Raq sve to na neki čudan način funkcioniše skoro u potpunosti.

Odakle da počnem kada je film toliko pretrpan da ide u toliko različitih pravaca? Možda najbolje od naslova, sleng termina za Chicago, kovanice sačinjene od imena tog nekada prosperitetnog grada koji se suočava sa urbanim propadanjem i Iraka, zemlje u kojoj je samo smrt siguran posao. Film počinje sa sličicom, mapom Sjedinjenih Država u nacionalnim bojama (crveno, belo, plavo) koja je kolaž sačinjen od komada oružja. Sledi naslovna muzička numeta koju izvodi naslovni junak, igra ga rapper Nick Cannon, ali ga još ne vidimo u kadru. U pitanju je minimalistički spot, sa tekstom koji ide preko ekrana. Prilično radikalno, čak i za Leeja. Ako do kraja pesme nismo ukapirali o čemu se radi, Lee će to podvući karticom na kojoj piše da su obračuni bandi i pucnjave u Chicagu u poslednjih 15 godina odnele više američkih života nego ratovi u Iraku i Afganistanu zajedno. Slede isečci iz vesti i crkvenih propovedi, rasprava o dostupnosti oružja, NRA lobiju, policijskoj brutalnosti i koliko je koga briga za čije živote.

Tipičan Spike Lee, samo malo direktniji. Šta ako vam kažem da je Chi-Raq zapravo mjuzikl koji ne samo da ima masovke sa plesanjem (nema pevanja, rap muzika je u pitanju, tu se deklamuje), već i da likovi svoje dijaloge izvode u rimi, skoro potpuno dosledno? Šta ako vam kažem da je Chi-Raq zapravo rekontekstualizacija antičke grčke, Aristofanove komedije Lysistrata u kojoj žene stupaju u štrajk (uskraćuju muškarcima odnose) kako bi zaustavile rat?

Znači, dodajte u miks i feminizam (jer rat je tako patrijarhalna stvar) i vaginalnu manipulaciju i bitku polova. Kad smo već tu, dodajte i muške i ženske horove, kao grupne likove sačinjene od slabo diferenciranih pojedinačnih. Dodajte grčka imena, kako bandi (Spartanci i Trojanci, razlikuju se po bojama kao Cripsi i Bloodsi), tako i većine likova. Dodajte i naratora (Samuel L. Jackson u kolekciji ekstravagantnih odela) koji nam objašnjava ono što smo upravo videli, takođe u stihu. Chi-Raq onda postaje vrlo zabavna zezalica sa izuzetno ozbiljnim, čak i besnim socijalno-političkim pod-tonovima u čemu se Lee snalazi kao na domaćem terenu.

Spike Lee nikada nije imao problema sa stilom i Chi-Raq je svakako osebujan film, sa impozantnom, fluidnom fotografijom koju potpisuje Matthew Libatique i koja na najbolji mogući način hvata elaborirane, ambiciozno zamišljene scene, od masovnih do intimnih. Za pohvalu je i originalna muzika Terenca Blancharda sačinjena od songova u različitim stilovima “crnog zvuka”, od bluesa, soula i gospela do modernog hip-hopa.

Izuzetan je i izbor glumaca. Nick Cannon možda nije neki naročiti glumac, ali od njega se to i ne traži, izgovaranje replika u stihu je ono što on i inače radi za život. Wesley Snipes kao njegov nemezis svakako ima profiliranijeg lika i postiže više, mada je lik određen svojim imenom (i fizičkim hendikepom), kao i nedostatkom smisla za humor po tom pitanju. Zato je Teyonah Parris apsolutno sjajna kao Lysistrata, centralni lik i pokretač radnje.

Odlični su i epizodisti. Od Isiah Whitlocka koji služi samo da ispali svoj potpisni, najmasniji “sheeeeeet” ikada, preko vrhunskih, često zanemarenih glumaca koji ovde imaju scenu ili dve, pa do izuzetno koloritnih ostvarenja kao što je to slučaj sa ulogom obrazovane aktivistkinje Helen koju perfektno tumači Angela Bassett ili sa Jennifer Hudson u ulozi ožalošćene majke slučajno stradalog deteta. Nagrada za najbolju epizodu ipak ide Johnu Cusacku koji je igrajući belog, radikalnog, socijalno osveštenog sveštenika u crnačkoj zajednici ostvario jednu od najživopisnijih uloga svoje karijere, makar samo zbog onog govora.

Ono što je jasno na prvi pogled u Chi-Raqu je da film varira u tempu, a naročito u tonu. Teme kojima se bavi su ozbiljne i Spike Lee od toga ne beži, on za to živi, pa od likova u filmu često čujemo njegove stavove, direktno i bez uvijanja, ali često i bez strukture i objašnjenja. Međutim, spajajući to sa komedijom i mjuziklom, kao da ide na satirični efekat. To je potpuno legitimno, setimo se samo filmova kao što su M.A.S.H. i Dr. Strangelove (kojem je Lee spremio i posvetu u vidu lika apologeta Konfederacije, generala King Konga kojeg igra David Patrick Kelly), ali čini se da je Chi-Raq dosta efektniji kada probleme adresira direktno, nego kada to čini kroz satiru. Lee uspeva da priču o borbi polova, odnosno borbi žena za mir u svetu tako što će muškarcima uskratiti seks, izvede u tom ključu, dok mu takav tretman aktuelnih socijalnih i političkih tema kao što su nasilje, oružje i rasizam ne ide skupa sa komedijom.

Osim što je dosta neobičan i stoga zanimljiv film (a još uglavnom i funkcioniše), Chi-Raq je zanimljiv i sa produkcijskog i distribucijskog stanovišta. Svoj prethodni projekat Da Sweet Blood of Jesus Lee je izveo sa skromnim sredstvima prikupljenim preko Kickstartera. Ovde je imao ozbiljnijeg finansijera, Amazon, kojem je to ujedno prvi prvi producirani film. Takav aranžman je doveo do sukoba sa tradicionalnim sistemom, pa je film propao u bioskopskoj distribuciji, ali je zato od prvog dana bio dostupan na internetu. Ta nestandardnost je možda rezultirala i time da ga je Akademija zanemarila u sezoni nagrada, što je šteta: uz par nominacija u segmentima u kojima Chi-Raq nije ništa lošiji od onih koji su nominacije osigurali, ne bi bilo celog onog cirkusa i hvatanja za rasizam.

Možda metode distribucije i marketinga nisu razlog, koliko je to radikalnost samog filma. Kritici se to uglavnom jako svidelo, iako je evidentno da se ovog puta iza toga ne krije nekakav interes, dok običnoj publici baš i nije. Recimo da razumem, film je neujednačen, čudan, čak i nekoherentan na momente i u svakom slučaju nije za svakoga, ali je nešto najbolje što je Spike Lee uradio u poslednje vreme. Ovo je jedan od filmova koji vam se možda neće svideti, ali ih svejedno valja pogledati.

Da Sweet Blood of Jesus

2014.

scenario i režija: Spike Lee (prema filmu Ganja & Hess Billa Gunna)

uloge: Stephen Tyrone Williams, Zaraah Abrahams, Rami Malek, Elvis Nolasco, Thomas Jefferson Byrd, Naté Bova

Ko prati moje pisanje, verovatno je zapazio da neke autore jednostavno volim, a neke druge jednostavno ne volim. To nije samo neki moj hir ili neka “eto tako” odluka iz samih predrasuda, nego je sve to iz iskustva onoga što sam video u njihovom radu. Jedan od tih koji mi idu na živce je Spike Lee, dežurni bukač koji u svemu i svačemu vidi rasizam ili makar eksploataciju Afroamerikanaca.

To što mi ide na živce ne znači da ga ne poštujem. Zbog hrabrosti da nešto kaže direktno i bez uvijanja, bez udvaranja publici, kritici i Akademiji. Zbog originalnosti. Zbog stilske ispoliranosti. Zbog igrivosti u njegovim filmovima. Zbog koketiranja sa žanrom. Istini za volju, imao je on promašaje i pokušaje komercijalnog štanca u poslednje vreme, a sve kulminiralo onim užasnim, užasnim remake-om Oldboya, pa sam bio čvrst u odluci da ga izbacim sa liste autora čiji rad pratim. Ne znam tačno zbog čega, ali rešio sam da mu dam još jednu šansu, možda stvarno poslednju, a možda poslednju kao što je to svaka turneja za The Rolling Stones.

Ni to “ne znam zbog čega” nije tek onako rečeno. Cele priča oko Da Sweet Blood of Jesus mi je simpatična iz obilja razloga. Prvo, to je jedan skromni “kickstarter” projekat sa tek milion i nešto dolara budžeta. Drugo, u pitanju je remake kultnog “blaxploitation” vampirskog filma sa jakim političkim referencama o kojem sam samo čitao. Treće, ima aluziju na vino i religiju u naslovu. I konačno, namiguje u smeru jedne moje dugotrajne mozgolomke o vampirskoj (i uopšte hororičnoj) prirodi Isusovoj, a uz njega i cele crkve i celog sistema koji je na tim temeljima izgrađen.

Da Sweet Blood of Jesus se priče iz originalnog filma Ganja & Hess drži skoro integralno. U pitanju je priča o crnom učenjaku i bogatašu, doktoru Hessu (Williams) koji slučajno biva uboden antiknim nožem iz kraljevstva Ashanti, zbog čega mu se probudi želja za ljudskom krvlju. Nije on klasičan vampir u smislu da spava danju, a hrani se noću, ali je svakako krvopija koja ne bira sredstva da zadovolji svoju ovisnost. U tome će mu se uskoro pridružiti i nova žena, udovica njegovog asistenta, Ganja (Abrahams).

Metafora je jasna u originalu, a jasna je i u Leejevom filmu: klasne je prirode i govori o dobrostojećim, integriranim crncima koji su se na taj način odvojili od svog ljudstva i preuzeli manire i ideale belaca. Toga ima danas, ma koliko se Amerikanci trudili da stvore post-rasno društvo, toga je bilo i za vreme pokreta za ljudska prava i crnačku emancipaciju, toga je bilo čak i vreme robovlasništva na Jugu gde su crnci-slobodnjaci takođe mogli kupovati robove. U sukobu između rase / nacije i klase, klasa uvek pobeđuje: ljudi se prema njoj identifikuju, organizuju i udružuju.

Međutim, značenje tog usvajanja modela ponašanja nije isto danas i pre 40 ili 50 godina. Amerikanci afričkog porekla srednje i više klase sada više nisu nikakva egzotika, anomalija ili prigodan primer. Amerika ima crnog predsednika već drugi mandat za redom. Prisustvo crnaca u pop-kulturi (pre svega muzici) je skoro jednako belačkom. Rasističkih ispada ima, i opet su njihove žrtve uglavnom siromašni, ali se celokupno društvo protiv toga bori. Istina, upitno je čini li to na pravi način i postavlja li prava pitanja. U tom smislu, Leejev film se čini anahronim, kao i njegov stav uostalom, osim ako ne “gađa” direktno ne samo Obamu nego i celu crnačku višu srednju klasu po liniji “izdaje interesa svojih ljudi”.

Možda upravo to i radi. Možda samo provocira i ispuštva probne balone. Možda pokušava da povuče paralele koje samo on vidi. Možda kroz film priča priče radi, jer ima potrebu da kaže nešto, a ne može verbalno artikulirati šta, pa zato ispaljuje svoje standardne priče. Sa Leejem se nikad ne zna, nepredvidljiv je u postupku i izražaju, sve i kad je jasno šta misli. To je podvučeno time što on uvek ima masu ideja i parola i što često ne zna šta bi s njima, kako bi ih uobličio i predstavio, i što ga nije briga može li ih naplatit u filmu. Zato film traje preko dva sata, sporog je tempa i nema neki “udarac”. Funkcioniše solidno kao “mood piece”, kolaž na temu noćne more, savršeno je stilizovan, oku i uhu ugodan (pun prijatne muzike bez neke jasne logike kako i zašto), ali je na kraju krajeva prilično praznjikav.

Loš utisak dodatno pojačavaju glumci. Nedostatak ozbiljnog budžeta se mora negde osetiti, nije se štedelo na fotografiji, scenografiji, muzici i montaži (film ne deluje samo profesionalno, nego i skupo, skoro raskošno), pa se štedelo na glumcima. To su uglavnom nepoznati i polu-poznati glumci, epizodisti u filmovima i na televiziji. Možda čak nije problem ni u njima i njihovim sposobnostima, koliko se čini da Lee ne može iz njih izvući maksimum. Možda to i ne želi, možda ga čak i ne zanima. Možda i on mora snimiti film godišnje, pa kakav god.

Da Sweet Blood of Jesus nije njegov najlošiji film, ali svakako nije ni najbolji. Nekoherentan je i to u ovom slučaju nije nimalo simpatično.

Oldboy

2013.

režija: Spike Lee

scenario: Mark Protosevich (prema japanskom stripu)

uloge: Josh Brolin, Elizabeth Olsen, Sharlto Copley, Samuel L. Jackson, Michael Imperioli

Odmah da kažem da mi Spike Lee ne tako blago ide na živce, kao medijska persona, ali i kao autor. Kao medijska persona je glasan, namerno kontroverzan, svadljiv, sklon ispadima u javnosti i zajedljivim komentarima. Opljunuo je Clinta Eastwooda po liniji rasizma (zamislite, nije prikazao dovoljno crnaca na Iwo Jimi), pa mu je ovaj zapušio usta sa Invictusom. Posle toga je opljunuo Tarantina da se u Djangu sprda sa patnjom crnih robova i ispao pizda i štreber koji nije shvatio štos da se Tarantino sprda sa svim i svačim i slaže kolaže od filmova. To što Django Unchained nije preterano dobar film je druga priča, koja ima veze sa spajanjem suviše nespojivih stvari i lošom dramaturgijom, i to nema nikakve veze ni sa rasizmom ni sa Spikom Leejem.

Kao autor je zamešao brojne kontroverze , birao hrabre teme rasizma i borbe za građanska prava Afro-amerikanaca, Tu je koristio razne pristupe, od prilično šokantne glorifikacije fanatika i teroriste Malcoma X u istoimenom filmu (prva značajna uloga Denzela Washingtona), do efektnog dijaloškog pristupa u Get on The Bus i autobiografskog Crooklynu. U međuvremenu je počeo da flertuje sa žanr filmom, od solidnih Clockersa koji su možda poslužili kao inspiracija Davidu Simonu za The Corner i The Wire, preko inovativnog Summer of Sam do 25th Hour i nategnutog The Inside Man. Po pravilu na jedan solidan je dolazio po jedan “njesra” film, a Lee je nastavljao i nastavljao da štanca. Njegova skorija karijera se svodi na žanrovske i kvazi-žanrovske filmove snimljene u raljama studijskog sistema, na periferiji kojih on opali neki svoj politički stav, negde u trećem planu. Svoja izdrkavanja čuva za javne nastupe.

A onda mu je pao šaka projekat prerade genijalnog korejskog Oldboya i očekivanja su postavljena visoko. Nezahvalan je posao napraviti re-make odličnog, legendarnog filma, pravog modernog klasika i treba biti majstor da bi se u tome uspelo. Scorsese je bio na dobrom putu da napravi potpunu rekontekstualizaciju Infernal Affairs sa The Departed, a onda je usrao motku sa tipičnim azijskim “svako svakog pobije na toliko brutalan način da je to prosto komično” krajem koji nije u skladu sa veoma američkim ostatkom filma. Spike Lee je mislio da je toliki majstor, ali je još pre premijere najnovijeg filma pokazao da je običan piljar i šupak od čoveka koji je se ničim nije pobunio protiv jednog ob bezočnijih plagijata. Naime, producentska kuća je odbila ideju jednog umetnika za poster za film, pa ju je samo malo doradila i izmenila, a Spike Lee je uleteo u twitter prepucavanje sa mladim umetnikom. Kada promocija tako počne, jasno je da se neće dobro završiti. Film je neslavno propao na blagajnama, vrlo brzo se preselio na video format. Šta je pošlo po zlu? Pa, uglavnom sve.

Film je snimljen sa pogrešnom premisom, da samo treba premestiti radnju iz Koreje u Ameriku, promeniti jezik, smanjiti studiju nasilja i osvete, povećati akciju, ubaciti poneki politički momenat i napraviti dodatnu komplikaciju u motivaciji negativca, te da dodatno naruži ishodište protagoniste. Priča je manje ili više ista, prolazi kroz iste “checkpointe” kao i korejski original, ali utisak je da Lee sa pričom brza ne bi li stigao da ubaci više motivacijski neopravdanih akcionih scena i pokaže da je vešt zanatlija. Te akcione scene opterećuju ceo film kao preduga i prebrza solaža u heavy metal pesmi skromnih dometa. U redu je sve to, ali ja sam došao da čujem / vidim nešto drugo.

Dakle, protagonist Joe Doucett (Brolin) je nula od čoveka, pijandura, ošljar, loš otac i svinja od čoveka. Nakon jednog tipičnog pijanstva 1993. godine, na treći rođendan njegove kćeri, Joe vidi simpatičnu prostitutku sa žutim kišobranom i... probudi se u motelskoj sobi. U njoj će ostati 20 godina, videće kako mu onaj koji ga je zatočio namešta ubistvo žene, ješće jedan te isiti obrok svaki dan, gledaće televiziju i pratiti protok vremena, ostaviće alkohol, počeće da vežba i uči borilačke veštine. Razmišljaće o bekstvu i osveti, razmišljaće kako da se pomiri sa kćerkom i kako da je zaštiti, a onda će ga jednog dana njegov tamničar jednostavno omamiti, spakovati u kutiju i pustiti na poljani.

Joe će odmah pojuriti za žutim kišobranom kojeg se seća od večeri pre 20 godina, prebiti tim ragbista i sasvim zgodno upoznati Marie (Olsen) i njih dvoje će osetiti jaku međusobnu povezanost, toliku da će mu Marie postati glavni pomagač na putu osvete. Drugi pomagač će postati barmen Chucky (Imperioli), jedini koji ga se seća od pre nego što je bio zatvoren i jedini koga Joe nije zajebao. Dalje znate, pronaći restoran odakle je dolazila hrana, otkriti da je organizacija koju vodi Chaney (Jackson) samo unajmljena, pa onda ona epska tuča, nažalost kadrovi u njoj su isečeni, dok je u originalu jedan neprekinut. Otkriće se ko je negativac i šta ima protiv Joea, dešavaće se preokret za preokretom sve do šokantnog kraja, ovog puta bez hipnoze.

Kako stvari stoje, novi Oldboy može biti zanimljiv samo onima koji nisu gledali original, jer su događaji gotovo preslikani. Jedina razlika je da je američka verzija pojednostavljena do debilnosti i samo na prvu loptu zabavna. Najzanimljivijeg aspekta, anatomije jedne osvete ili dveju osveta ovde nema, sve tačke u scenariju su date proizvoljno i zgodno, tako da se pređu što brže i lakše. To ne bi trebalo da čudi, scenarista Protosevich je minorno ime koje stoji iza jednog ne baš dobrog re-makea I Am Legend i nekoliko konfekcijskih naslova, poput Thora. Čini se da je i reditelj Lee imao interes samo da pokaže kako je mega cool reditelj koji može da napravi azijsku tuču. Likovi postoje u svojoj beživotnoj datosti, nema njihovog razvoja.

 

Istini za volju, Josh Brolin radi solidan posao kao protagonist, sposoban je da odigra jakog, namučenog čoveka sa misijom. Ni Elizabeth Olsen nije loša kao Marie, ali njen lik je generički sidekick. Njih dvoje, nažalost, nemaju pravu hemiju u zajedničim scenama. Michael Imperioli, poznat kao televizijski glumac (The Sopranos), sasvim solidno igra barmena Chuckija. Kod negativaca stvari ne stoje dobro, Samuel L. Jackson ne donosi ništa novo osim manirizma koji je već izvodio u gomili svojih uloga. Divim se njegovoj upornosti i produktivnosti, ali možda ne bi bilo loše kada bi se malo odmorio i prestao da bude posvuduša. Sharlto Copley, inače glumac u usponu koji je briljirao u inače očajnom Elysiumu, ovde je potpuno bezličan i dosadan.

Sve u svemu, diglo se mnogo buke ni oko čega, kako to obično biva sa bombastičnim najavama. Oldboy je jedan od onih filmova kojima se nema šta dodati i oduzeti, pa je re-make potpuno besmislen, što zbog pojednostavljenosti psihološke komponente likova, što zbog slepog držanja azijskih akcionih scena u američkom okruženju, što deluje neukusno. Istini za volju, očekivao sam kompletni debilitet i nešto negledljivo i u tom smislu je novi Oldboy pozitivno iznenađenje. Spike Lee i Josh Brolin pričaju o isečenih 35 minuta materijala, Lee je zbog toga film potpisao sa “a Spike Lee film” umesto “a Spike Lee joint” (ne'š ti protesta, šta bi tu “joint” bio uopšte? ono što se puši? bar, birc, ćumez, rupa, buvara ili možda ćorka?). Slaba je to uteha, i sa izbrisanim materijalom Oldboy može biti samo nešto bolji od krš bioskopske verzije koju su isfurali producenti, ali nikako dobar kao jedan jedini, korejski originalni Oldboy. Neke stvari ne treba dirati.