Caught Stealing

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Daren Aronofski voli da svoje likove stavlja na muke, što je sasvim legitimno. Problem je i što se gledaoci često nađu na mukama gledajući njegove filmove, i to ne nužno zbog saosećanja sa junacima. Razlog tome je po pravilu spoznaja da nam Aronofski otkriva „toplu vodu“ i banalnost prodaje kao vrhunsku filozofiju. Nema, dakle, neke „nagrade“ za našu patnju, od nas se očekuje samo da se divimo samozvanom geniju.

To, naravno, ne znači da je Aronofski potpuni anti-talenat za režiju, jer na nivou pojedinih scena i sekvenci zna biti briljantan. Konzistentnost tehničkih aspekata iz filma u film je takođe pohvalna, čak i u onim manje uspelim radovima. A imao je Aronofski i izrazito uspele filmove: prvenac Pi (1998) kojim je nagovestio i talenat i nešto intelekta i natreniranost veštine u niskobudžetnim uslovima, diptih koji sačinjavaju The Wrestler (2008) i Black Swan (2010) s kojima je demonstrirao da je sposoban i da zađe ispod površine ljudske psihe ili, pak mother! (2017) u kojem je, čini se, prihvatio svoju pretencioznost kojom sakriva banalnost uvoda, pa je sve okrenuo na dinamičan, atmosferičan i na košmarni način zabavan film. Imao je, doduše i podvalu zvanu Requiem for a Dream (2000) gde je otkrivao toplu vodu kroz „torture porn“, potpunu katastrofu s The Fountain (2006), orgiju pretencioznosti s Noah (2014) i gadost zvanu The Whale (2022) kojeg čak ni „oskarovska“ gluma Brendana Frejzera nije mogla elementarno popraviti.

S najnovijim filmom Caught Stealing koji nam se upravo ukazao na bioskopskom repertoaru, čini se, Aronofski po prvi put nema ambicija da nam poruči nešto važno. I to je odlično, jer može da se koncentriše na ono važnije, na pričanje priče koja čak i nije njegova – u pitanju je ekranizacija romana Čarlija Hjustona koji je sam pisac pretočio u filmski scenario. Ali je makar milje Njujorka s kraja 90-ih nešto što Aronofski poznaje i zna da inkorporira u milje filma.

Protagonista koji je sjeban, a ne zna ni kako, ni zašto, ni do koje mere, takođe je tipičan za Aronofskog i kao takav će proći kroz seriju muka na putu prema iskupljenju. On, Henk (Ostin Batler), nekadašnji je talenat za bejzbol, viđen za Veliku Ligu odmah nakon srednje škole, ali je svoje šanse upropastio saobraćajnom nesrećom u kojoj se povredio i usmrtio školskog druga. Rodnu Kaliforniju je zamenio Njujorkom gde radi kao šanker, od bejzbola mu je ostao „fandom“ prema Džajantsima iz San Franciska koji deli sa svojom majkom (glasom i u jednoj od poslednjih scena i stasom Lora Dern) i kapa koju nosi. Nakon što na spavanje pošalje goste i gazdu (Grifin Dan, nimalo slučajno) i zatvori bar, Henk običava da se nađe sa svojom devojkom, budućom bolničarkom Ivet (Zoi Kravic), sa kojom uživa u slobodnoj vezi koja preti da se pretvori u ozbiljnu.

Henkovi problemi počinju s njegovim prvim komšijom, britanskim pankerom Rasom (Met Smit, neprepoznatljiv pod „čirokanom“ neprirodnih boja), koji mora hitno da otputuje u London, pa ga moli da mu pričuva mačka koji grebe i grize ljude. Međutim, zajedno s mačkom, Ras mu je uvalio na čuvanje i nešto što će postati predmetom interesa dvojice ruskih mafijaških siledžija, dvojice braće Hasida, Lipe i Šmalija Drukera (Liv Šrajber i Vinsent D‘Onofrio), jednog portorikanskog makroa i prevejane detektivke Roman (Redžina King) iz odeljenja za narkotike. Sa zdravljem već načetim nakon prvog susreta s Rusima, Henk mora da nađe načina da se ispetlja iz nečega što ne zna šta je i u šta se nije upetljao svojom voljom, dok se spirala nasilja oko njega širi velikom brzinom.

Caught Stealing možda pomalo „pati“ od predvidljivost mehanike tipičnog trilera. Ali ta trilerska osnova je začinjena sa sasvim dovoljno brutalne akcije koja više nego u drugim filmovima sličnog kova ostavlja opipljive i trajne posledice. Posebnu pažnju treba obratiti na jurnjave automobilima i sudare – posle ovog filma ćete po dvaput proveravati da li ste vezali pojas. Aronofski i montažer Endrju Vajsblum drže tempo na visokom nivou od početka do kraja, i pritom ostavljaju taman toliko predaha koliko treba da se gledalac malo relaksira, između ostalog i kroz manje ili više crni humor.

Tome ponajviše služi dinamika između Ivet i Henka u početku filma, uz suverenu interpretaciju već „zvezdanih“ glumaca Ostina Batlera i Zoi Kravic. Komične poene ubiraju i Met Smit kao karikaturalni panker (Džoni Roten za siromašne), te Grifin Dan kao logorejični stari roker i vlasnik neuglednog bara (CBGB za siromašne). U drugoj polovini dobijamo i celu „sitkom“ sekvencu kada hasidska braća koja ne mogu da se odluče jesu li religiozni vernici ili mafijaši-psihopate vode Henka kod svoje babe (Kerol Kejn) na obred pred šabat, a Šrajber i D‘Onofrio prosto blistaju u verbalnom humoru na engleskom i jidišu. Komična nota ne umanjuje njihovu pretnju, što je takođe slučaj i sa tupavim ruskim gangsterima ili hvalisavim portorikanskim makroom.

Međutim, u filmu postoji još jedan „lik“ koji je jednak protagonisti, ako nije i važniji od njega. U pitanju je Njujork kao grad koji nikada ne spava. Ili, još specifičnije, Njujork iz 90-ih kada je džentrifikacija tek počinjala da uzima maha i to ne svugde podjednako. Taj grad je prljav, nasilan, nagužvan, gadan, a u svemu tome ipak i nekako glamurozan, što scenograf Mark Fridberg sjajno dočarava, a direktor fotografije Metju Libatik briljantno uslikava. Važnu ulogu tu ima i muzika, bilo da se tu radi o inkorporaciji onovremenih hitova uglavnom iz pank, rok i alternativnog registra ili o novim stvarima koje izvodi sastav Idles.

Čak je i zaplet u kojem protagonista ni kriv ni dužan upada u nevolje koje prvo mora da shvati, pa da se iz njih izvadi je tipično njujorški. Caught Stealing tako nastavlja niz vrlo njujorških filmova nalik na After Hourse (Martin Skorseze, 1985), i tu shvatamo otkud baš Grifin Dan u glumačkoj postavi, ili Uncut Gems (braća Safdi, 2019) kao modernog klasika. Vremenski se smešta između njih, u vreme i na mesto koje Aronofski poznaje kao svoj džep. Zato o njemu možemo govoriti kao o autorovom najzabavnijem, možda u detaljima čak i najintimnijem filmu, te jednom od vesnika da bi jesenja „berba“ mogla da popravi prosek do sada neimpresivne 2025. godine.

The Whale

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Probao je u svojoj karijeri Daren Aronofski svašta, u svakom smislu. Budžetski, radio je i sa minimalnim i sa maksimalnim sredstvima, od artističkog prvenca Pi (1998), pa do „blokbastera“ Noah (2014), ali se pokazalo da se najbolje snalazi na prelazu između situirane „indi“ i „niže A“ produkcije. Govorio je o opsesiji i zavisnosti, legendama, Bogu, prirodi, psihologiji, umetnosti, nastupu, tremi, ličnostima i likovima. Uglavnom je igrao na šok i prvi utisak kako bi time „otvorio“ gledaoca za svoju „mudrost“ koju će izreći. Samo, ta bi mudrost u principu bila banalna, pa bi šok-taktika postala i ostala sama sebi svrha, zbog čega Aronofskog možemo tumačiti kao manipulativnog i pretencioznog autora koji nam nepozvan popuje.

Pi, nakon vrlo dobrog prvog utiska, na svako sledeće gledanje pada da bi na kraju ostao tek interesantnan debitantski film. Requiem for a Dream (2000) tako ponosno zauzima svoje mesto u „prevarantskom panteonu“ s prelaza milenijuma (zajedno s Finčerovim Fight Club i Mendesovim American Beauty) kao film koji nam sa stilom (vidi montažu! sidi kameru! slušaj muziku!) podvaljuje najbanalnije uvide o opasnostima konzumerizma, pa bila tu reč o drogi ili televiziji. The Fountain (2006) je toliko nekoherentan film da ga niko živi, verovatno ni sam Aronofski, nije shvatio.

The Wrestler (2008) je sasvim moguće izuzetak, lišen mudrovanja i pretencioznosti, baziran na starenju kao faktoru promena odnosa između ličnosti i uloge koju ona igra, a pritom je glumački savršeno izveden, pa maskira potencijalne nedostatke kafanskog filozofiranja. Aronofski je pokušao da ponovi formulu, ali u drugačijem miljeu sa Black Swan (2010), oslanjajući se na atmosferu „Stambene trilogije“ Romana Polanskog i, opet zahvaljujući inspirisanim glumcima (odnosno glumicama), zamalo uspeo da nam podvali ideju da gledamo nešto više od filma o tremi.

Noah je bio preopterećen film, natrpan autorovim tumačenjima Biblije i Talmuda, osavremenjenim za eko-ugao i manipulisanim tako da se iz metaforične priče izvuče opipljiv spektakl. Na kraju krajeva, verovatno je mother! (201) njegov najuspeliji film jer u njemu daje koncentrovanog sebe, bez trunke foliranja: otvoreno je pretenciozan, jakom simbolikom gotovo „trešerski“ sakriva banalnost, sve pakuje u logiku vrlo lucidnog košmara, prave glumce bira i upotrebljava baš kako treba i sve vreme drži maničan tempo kojim nas „dribla“.

Jedan od najiščekivanijih filmova prošle godine, The Whale, svoju je festivalsku i inu putanju otvorio ovacijama u Veneciji. Povratnik Brendan Frejzer (to je još jedan od trikova Aronofskog, da izabere glumca kojem će prirediti „kambek“) važi za jednog od favorita u predstojećoj sezoni nagrada. Aronofski nam se pritom reklamira kao „najprizemljeniji“ još od The Wrestler, ali to opet ne znači da tu prizemljenost valja apriorno prihvatiti kao humanost.

„Naslovni“ junak je užasavajuće debeli profesor engleskog jezika Čarli (Brendan Frejzer u uverljivo izgledajućem, ali svejedno groteskno elaboriranom gumenom odelu) koji drži kurseve pisanja eseja preko interneta. Čarli živi u malom stanu u neimenovanom gradu u državi Ajdaho, razveden je i pati za pokojnim partnerom, što može biti razlog za njegovu depresiju i „dijetu“ koju sačinjavaju naručene pice, slatkiši, brza hrana i gazirani sokovi. Od prijatelja mu je ostala jedino Liz (Hong Čau, letos viđena u The Menu), medicinska sestra i, kako ćemo otkriti, sestra njegovog bivšeg partnera Alana.

Kada nakon predavanja (za koje, zgodno, ima isključenu kameru) Čarlija upoznamo u domaćem okruženju, on je u svom najranjivijem izdanju. Masturbiranje na gej-pornić umalo rezultira srčanim udarom, ali se, srećom, na vratima njegovog doma ukaže putujući propovednik Tomas (Taj Simpkins) koji mu ponudi da pozove pomoć. Čarli ne želi u bolnicu, pa neznanca zamoli za drugu uslugu: da mu pročita esej o Mobi Diku kojeg Čarli čuva pored kreveta, makar još jednom, u slučaju da umre.

Ipak mu (još) nije vreme za to, ali taj će rasplet sasvim sigurno do kraja filma uslediti. To nam je jasno od sekunde kad se pojavi Liz i Tomasu, očajnički željnom da spasi Čarlijevu dušu, kaže da ovaj neće doživeti vikend ako nešto radikalno ne promeni. Čarli, pak, ima misiju da se pomiri sa svojom kćerkom Eli (Sejdi Sink iz serije Stranger Things), tinejdžerkom besnom na ceo svet i neobično okrutnom prema svojim roditeljima i vršnjacima koja svome ocu zamera što je napustio familiju zbog svog tadašnjeg studenta Alana. U svrhu zbližavanja, on joj želi pomoći da položi maturu i obećava joj da će naslediti novac koji je on uštedeo, a razvoj situacije pratimo u pet dana, od ponedeljka do petka.

Ako vam, dragi čitaoci, ovakav opis zvuči kao komad filmovanog teatra, u kompletu sa jednom lokacijom i pet činova, sasvim ste u pravu. U pitanju je zaista filmovani teatar, prema drami Semjuela D. Hantera koji je takođe napisao i scenario. Na to još treba dodati i glumački stil „nadglumljivanja“, odnosno nadvikivanja svih sporednih likova koji bi na ovaj ili onaj način vršili uticaj na Čarlija i pomogli mu ili mu naudili, naudili mu kroz pomoć ili mu pomogli kroz muke koje će mu prirediti, a i metaforičke „čehovljevske puške“ koje će svakako „opaliti“.

Pohvalno je donekle to da Čarli nije sasvim pasivan, odnosno da nije tek „glupa masa“ koju drugi mogu oblikovati po svom nahođenju, već da on ima svoju volju, ma koliko se to demonstriralo kao nedostatak iste, odnosno kao volja da se jedino suprotstavi onima oko sebe koji urgiraju da on nešto učini za svoje umiruće telo (Liz) ili za grešnu dušu (Tomas). Sasvim druga stvar, međutim, je to kako je tretirana njegova debljina od strane autorskog dvojca, dakle i Hantera kao pisca i Aronofskog kao reditelja. A ta debljina je tretirana kao simptom duševne boli, ali i nešto odvratno, šokantno i gadno.

Aronofski je, dakle, pobrkao prizemljenost s humanošću. On pokušava da nas zgadi i da nas šokira debljinom svog protagoniste, sve fingirajući neko razumevanje i ljudskost, usmeravajući nas kao gledaoce da Čarlija kao osobu žalimo, ili da nam se zgadi njegova fizička pojava. Ili da nas makar šokira kao što šokira „antički hor“ epizodnih likova koji se od onih sporednih razlikuju po tome što neće fizički ući u mali stan.

Pritom morbidna debljina na filmu, a ni u životu ne bi trebala biti ni na koji način šokantna, makar u Americi odakle nam dolaze filmovi kao što je What’s Eating Gilbert Grape? (1993), Fast Food Nation (2006) ili dokumentarci poput Super Size Me (2004) i gde se može očekivati prizor morbidno debele osobe koja pati od nekog poremećaja u ishrani s ovakvim ili onakvim hormonalnim ili psihološkim uzrokom. I tim ljudima je potrebno razumevanje i lečenje, a ne sažaljenje i paradiranje.

Kod Aronofskog, pak, imamo čistu eksploataciju usmerenu na to da od publike „izmuze“ fingirane emocije. Tome služi i uski format slike (4:3) i insistiranje na muljavo-tamnim bojama u fotografiji inače pouzdanog Metjua Libatika, a i orkestralni „saundtrek“ koji sav „puca“ u širokim potezima gudala. U svemu tome se gubi i ono malo ljudskosti koju su film i njegov autor mogli da zadrže.

U teoriji, najvećom žrtvom toga bi mogao da postane Brendan Frejzer koji nakon nekoliko godina odsustva iz Holivuda usled traumatičnih životnih događaja, depresije, a možda i zakulisnih igara, ponovo igra veliku ulogu i to u jednom sasvim drugom ključu od onog na koji smo od njega kao komičara i „polu-akcijaša“ navikli. Frejzer je i ranije igrao dramske uloge i relativno im je vičan, a ovde se jako trudi da sačuva ono malo ljudskosti u liku Čarlija, bez obzira što je protagonista tretiran kao prizma tuđih uticaja i strašilo za publiku koja će, na kraju filma, biti zahvalna što nije u njegovoj poziciji. Ali ni festivalska, ni bioskopska publika, a ni dodeljivači nagrada nisu imuni na manipulacije, pa čak ni na eksploataciju nečije nesreće, u šta se The Whale može svrstati. U tom smislu je Frejzerova uloga tek „mamac za nagrade“, što će se verovatno ispostaviti kao uspešan taktički potez šibica Darena Aronofskog.

mother!

kritika pročitana u emisiji Filmoskop HR3

Darren Aronofsky je autor kojem je, čini se, cilj prije ostaviti jak prvi dojam nego napraviti dobar film koji će se održavati na istom nivou ili postajati bolji sa svakim narednim gledanjem. Autor toga nije nužno svjestan, on je možda zaista uvjeren da radi pravu stvar i da njegovi filmovi nisu samo dobri, nego su i važni i odišu mudrošću, ali čini se da mu je jak prvi dojam i krajnja mogućnost, pošto, da se našalim, njegov ego piše čekove koje njegove ruke ne mogu pokriti. Istini za volju, Pi je bio impresivan niskobudžetni dugometražni debi, ali se i u njemu naknadnom pameti mogu utvrditi sve boljke koje će Aronofskog pratiti dalje u karijeri: pretencioznost, psihološku površnost i filozofsku nedoraslost, sklonost banalnostima, preočitim metaforama i tumačenju materijala u jednom te istom ključu – religijskom i starozavjetnom. Rekvijem za snove, ta adaptacija iskreno napisane kronike ovisnosti Huberta Selbyja mlađeg, u interpretaciji Aronofskog je samo zgodno montirani “školski specijal”, film kojim se plaše naivni adolescenti i relativizacija da su sve ovisnosti iste, pa se može povući znak jednakosti između heroina, televizije i konzumerizma. O tome koliko “pada” na drugo gledanje kada potroši poene za novitet i šok izlišno je i govoriti. Sa Fontanom života je, pak, možda posve obrnut slučaj jer prvi dojam, premda snažan, ne može biti lošiji, ali nekako nije za vjerovati da će se negdje oko četvrtog ili petog gledanja film podići na nivo remek-djela. Neće, riječ je o nekoherentnom filmu, premda se njegovom autoru moraju uputiti pohvale za luđačku hrabrost da sa nečim takvim izađe pred kritiku i publiku i nekoga čak i uvjeri u svoju autorsku viziju. Hrvač je po svemu izuzetak u autorovom opusu, jedan stabilan i solidan film lišen pretencioznosti, fokusiran i psihološki dorađen, koji funkcionira kao sukob, ali i međuovisnost između osobe iza uloge i uloge same uz maestralnu glumačku interpretaciju Mickeya Rourkea. Sa Crnim labudom Aronofsky je pokušao istu priču ispričati u drugom miljeu i donekle mu je to pošlo za rukom zbog glumačkih ostvarenja, ali ispod površine vrebaju sve banalnosti i prečice kojima je autor sklon. Noa, autorov otvoreni flert sa visokom hollywoodskom produkcijom, završio je kako je završio, umjetnički i financijski raspet između dva svijeta.

Majka! se reklamirala kao horor, što i nije čudno jer u poslijednje vrijeme autori sa visokim umjetničkim ambicijama ne bježe više od ovog žanra koji se nekada davno smatrao trivijalnim. Proračunski stoji u donjem dijelu A produkcije, kao što je slučaj i sa većinom filmova za “sezonu nagrada”, od čega značajan dio odlazi na zvučna glumačka imena Jennifer Lawrence i Javiera Bardema koji se oboje vole pojaviti i u studijskoj i u “art house” produkciji, dok je film lokacijski ograničen na jednu kuću i njenu kompjuterski dizajniranu okućnicu i namjerno jeftino izgledajuće efekte. Film je igrao u multipleksima, ali nije namjenjen obiteljski nastrojenoj multipleks publici koju će odbiti i cenzorskim oznakama. Pogodniji bi bio za art-kina kada ona ne bi bježala od žanra. I naravno, opet je riječ o filmu dojma, i to onog prvog, a možda čak i predrasuda sa kojima će gledatelj doći na projekciju. Nižepotpisanog je film više nego ugodno iznenadio, autorovim brljanjima unatoč.

Bezimeni pjesnik srednjih godina (Bardem) pati od stvaralačke blokade. Živi sa svojom mladom, predanom i požrtvovanom suprugom (Lawrence) u kući na osami koju je ona restaurirala sasvim sama. Jedne večeri im se na vratima pojavljuje čovjek (Ed Harris) koji prvo tvrdi da je liječnik-istraživač, što pjesnika, željnog društva i komplimenata razgaljuje (posebno kada se otkrije da je gost ljubitelj njegove poezije), a mladu ženu ispunjava tjeskobom više nego njeni bolovi koje rešava žutim praškom razmućenim u vodi. Kada se na vratima pojavi gostova arogantna i ne baš uravnotežena žena (odlična Michelle Pfeifer) i kada za njom dođu i njihovi posvađani sinovi, situacija se otima kontroli, eskalira ubojstvom i bdijenjem koje se pretvara u tulum nepozvanih gostiju, da bi se privremeno razriješila ispadom domaćice, da bi uslijedila trudnoća kojom ona opravdava naslovnost svoga lika i probijanje pjesnikove blokade. Međutim, na noć objavljivanja njegove poeme, dok je ona u visokoj trudnoći, kuća je opet pod opsadom obožavatelja i stvari će se opet oteti kontroli tako da će prvi čin ove “biblijske sapunice” izgledati tek kao zagrijavanje.

Banalnosti i preočita simbolika na stranu, vrlo je lako iščitati tko je tu tko i što je tu što, kao i inzistiranje na cikličnosti ponavljanjem početka na kraju, Majka! je film koji djeluje tako što hvata i ne pušta. Razloga je nekoliko: kuća kao entitet za sebe sa zvukovima, bojama, pa i vlastitom krvlju, tu svakako pomaže, ekipa vrhunskih, savršeno izabranih glumaca također (tu ne treba stati samo na zanosnoj Jennifer Lawrence i bogolikom Javieru Bardemu, već u obzir valja uzeti sve epizode do posljednje), ali glavni razlog ipak je manijakalan tempo filma, autorova savršena kontrola ritma sa nužnim predasima na tačno određenim mjestima, i vrhunski osjećaj za prostor po kojem nas sasvim dozirano dezorijentira. Majka! tako ostaje vjerna svojoj izvornoj ideji prije nego što je ista pretočena u scenarij za samo nekoliko dana, a to je autorov košmar, “fever dream”, sa zagušujućom atmosferom i pripadajućom bizarnom logikom. Aronofsky je u ovom filmu čak i demokratičniji prema svojim gledaocima nudeći im odmah dva ključa koja se ne isključuju međusobno (osim njemu inherentog biblijskog, tu je i slično očit ekološki), a film može podnijeti još bezbroj drugih, od toga da je sve rasprava o umjetnosti, preko kompleksa koji njome mogu biti uvjetovani, pa do ozbiljne teološke rasprave o potrebi ljudi za Bogom, ali i Boga za ljudima. Film također može biti ogled o kreaciji i destrukciji, može biti satira ljudskog roda i njegovih izgrađenih struktura, a možda je sve samo besmisleni, ali efektni i zabavni “art house” treš, što također nije za podcjenjivanje. I zahtjeva krajnje osobno tumačenje. Što je potpisniku ovih redaka dovoljno da Majku! svrsta u vrh opusa Darrena Aronofskog, sasvim blizu prvom mjestu.

Noah

2014.

režija: Darren Aronofsky

scenario: Darren Aronofsky, Ari Handel

uloge: Russell Crowe, Jennifer Connelly, Ray Winstone, Anthony Hopkins, Emma Watson, Logan Lerman, Douglas Booth, Leo McHugh Carrol

Noah je film koji je uzburkao more (pun intended) i to uglavnom iz pogrešnih razloga. O njemu su donošeni vrednosti sudovi na osnovu sporednih stvari, često i bez makar letimičnog gledanja filma, da ne govorimo o nekakvoj ozbiljnoj analizi. Zabranjen je u nekolicini muslimanskih zemalja, a hrišćanski fundamentalisti su se digli na noge da se slično dogodi i u Americi. Rezultati na blagajnama su ostali ispod očekivanja, bez obzira na gotovo jednoglasno dobre kritike, u Americi nije dostignut budžet, ali su u pomoć priskočila liberalnija evropska i azijska tržišta.

Noah je pre svega film za analizu u nekoliko pravaca. Prvo i osnovno, Noah je izuzetak u karijeri Darrena Aronofskog, njegov jedini punokrvni “blockbuster”, snimljen uz ogromnu pomoć studija i pod budnom studijskom kontrolom. U tom smislu se može porediti jedino sa The Fountain (2006), koji je Aronofsky snimio sa punom autorskom slobodom, ali je film bio izmasakriran u post-produkciji i na kraju pukao na “box office”-u. Sada je Aronofsky igrao pametnije, udovoljio je studijskoj potrebi za spektaklom, ali je uspeo da održi logiku nezavisnog art filma.

Drugi izuzetak je po pitanju konačnog ishoda filma. Noah se, kao i svi prethodni filmovi Darrena Aronofskog, bavi večnom borbom čoveka protiv apsoluta. U Pi je apsolut “božji” broj koji protagonistu dovodi do ludila. U Requiem for a Dream je to metaforični “zmaj”, ultimativni “high” koji heroinski ovisnici jure, a ne mogu da ga uhvate. U The Fountain je to besmrtnost koja nam jednostavno nije data. The Wrestler i Black Swan su svaki na svoj način filmovi o odnosu ličnosti i lika, gde ličnost opsednuta likom na kraju gubi. U Noah, čovek na kraju pobeđuje. Pojavno, on pobeđuje iskušenja, ali zapravo pobeđuje samog sebe i svoja tvrda uverenja.

Istini za volju, ja nisam fan Aronofskog, čak suprotno. Njegova simbolika mi je prvoloptaška, a mudrost koju on podvaljuje banalna. Kritika ga obožava, ali ja ne uspevam da uvidim njegovu genijalnost. Pi je bio hvale vredan i dosta zreo “no budget” debi, ali ništa više od toga. Requiem for a Dream je u suštini popovanje i pilanje po jednim te istim temama koje su toliko puta ispričane da su nove i šokantne samo najgorim malograđanima. The Fountain je bio i ostao priličan preserans. The Wrestler je spasen zahvaljujući genijalnosti glavnog glumca. Black Swan je u suštini banalan film o pritisku i tremi.

Ni Noah mi se nije naročito dojmio. Počnimo od priče koja je sama po sebi “spoiler” svakom ko se u životu susreo sa Biblijom ili makar sa crtanim filmovima na biblijske teme. Potop, koji dolazi pri kraju knjige Postanja, standardni je mit kako u tri monoteističke religije s Bliskog Istoka, tako i u drugim paganskim religijama sa istih teritorija. Sve se to da prepričati u jednoj rečenici: tip dobije upozorenje od Boga (ili bogova, svejedno) da će isti potopiti svet jer je čovečanstvo odlutalo sa njegove zacrtane linije i dotičnom pravedniku daje zadatak da skupi po jedan par svake životinjske vrste, te sagradi brod na kojem će ih sačuvati (zajedno sa svojoj familijom) u svrhu razmnožavanja i repopulacije “re-boot” verzije Zemlje. Davno je to bilo, pre bilo kakvih zapisanih znanja o zoologiji i antropologiji, pa razmnožavanje tu nije naročito precizno objašnjeno, a o znanjima o uticaju incesta na genetski “pool” tek nema ni govora... Digresija, ali važna radi isticanja potrebe za shvatanjem “svetih spisa” u metaforičkom, a ne doslovnom obliku.

Pitanje svih pitanje je kako jednu složenu rečenicu razvući na film od preko 2 sata trajanja i da li je to uopšte moguće, te da li to iziskuje već viđena rešenja i dosadne stereotipne kadrove frajera koji tovari kozu i jarca na brod ili se bori da utera velikog slona u tesan kavez. Odgovorio bih potvrdno, svakako je moguće. Aronofsky tu koristi kombinaciju pristupa, od vrlo slobodnog tumačenja Biblije (što je zapravo poprilično bled argument – zašto Noah ne bi bio lik iz Talmuda), preko slika Velikog praska, šetnje napred-nazad kroz ranija poglavlja do “punjenja” minutaže spektaklom i intervencijom u tekstu kako bi se negativac nekako domogao broda. Ni sam Noah nije baš lik iz “svetih” spisa, on je čovek kojeg muče problemi modernog doba.

Na početku filma to je nešto što bi se moglo prevesti kao ekologija, odnosno dilema da li mi definitivno uništavamo Majku Zemlju, naš jedini dom. U filmu je to objašnjeno na način da je Noah jedan od retkih potomaka Setha, trećeg (i dobrog) sina Adama i Eve, dok je većina ostalih ljudi iz Cainove loze. Cainovi potomci su uz pomoć “Posmatrača” (Nephilimi u Talmudu) izgradili preduzetnu civilizaciju koja je na kraju iscrpela zemlju i za sobom ostavila pustoš. Noah i njegov klan su sakupljači bobica, žvakači korenja, i eko-svesni vegetarijanci. Sukob među njima je neminovan, a Nephilimi (džinovski kameni golemi kojima su glasove dali Nick Nolte, Mark Margolis i Frank Langiela) tu služe za “blockbuster” efekte na tragu Transformersa.

Kada konačno brod bude spreman i u pokretu za onih biblijskih 40 dana i 40 noći kiše, eko-tematika ustupa mesto psihologiji. Prvo, tu je percepcija vizije od Boga poslate koju Noah shvata suviše doslovno, do tačke da je spreman da žrtvuje sebe i svoju familiju dobrih i pristojnih ljudi zato što je uveren u iskvarenost čovečanstva. Vrhunac te unutrašnje borbe se tiče njegove dece i unuka. Druga dilema je ona univerzalna: šta znači biti čovek? Katalizator za nju je negativac, Cainov potomak, ufuran na brod. Treći i najkraći deo filma, anti-klimaks na kraju, bavi se krivicom preživelog i tesno je povezan sa događanjima na brodu.

Jasno nam je da su tu otvorene teme koje nisu baš filmične, a naročito nisu filmične u uskim okvirima “blockbustera” za najširu publiku. Realizacija toga nije naročito spretna i smislena, ali je zato vizuelno efektna. Aronofsky je tip autora koji redovno poseže za efektnim rešenjima na vizuelnom nivou, kratkim kadrovima i brzom, asocijativnom montažom. Vizije koje Noah doživljava su efektne, kao i pretresanje knjige postanja.

Što se tiče glumaca, Russell Crowe je više nego sposoban da naslovnu ulogu iznese u svom pouzdanom maniru iz perioda kada je bio zvezda hollywoodskih hitova. Ostali su, nažalost, sa svojim likovima prilično prikraćeni. Jennifer Connelly kao njegova žena i Logan Lerman, Douglas Booth i Leo McHugh Caroll kao njihova deca su uglavnom pasivni likovi. Anthony Hopkins ima zanimljivu, iako poprilično nezahtevnu epizodu kao deda Methusaleh. Ray Winstone je sposoban da dobro odigra negativca, ali njegovom liku fali smisla. Emma Watson, jedna od najvećih glumačkih nada, ostaje nedovoljno iskorišćena kao usvojena kćerka Ila.

Na kraju, Noah je sasvim polovičan film koji puno toga započinje i uglavnom ostaje nedorečen i površan. Ostaće upamćen kao komad trivije, prvi film Darrena Aronofskog snimljen sa ogromnim budžetom i u studijskom sistemu. Možda mu glavešine sledeći put povere nekog Marvela ili Bonda, ko zna? Ipak, sve što sam napisao uzmite sa rezervom, meni Aronofsky prosto ne leži, to je stvar utiska i ukusa. Pogledajte i prosudite sami, možda vidite ono što ja nisam. Ja sam ga ipak gledao po potopskom pljusku, mesecima posle aktuelnosti bilo kakve debate o filmu.