The Birth of a Nation

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Nate Parker

scenario: Nate Parker, Jean McGianni Celestin

uloge: Nate Parker, Armie Hammer, Penelope Ann Miller, Jackie Earl Haley, Mark Boone Jr, Aja Naomi King, Colman Domingo, Gabrielle Union

Pre 101 godinu, ispisana je najvažnija stranica istorije filma. Istina je da su braća Lumiere bili prvi koji su snimili pokretne slike filmskom kamerom, da je Georges Melies prvi ispričao priču, i to fantastičnu, ali je ep Davida Wark Griffitha umnogome doprineo tome kako film izgleda do dana današnjeg. Dve su stvari tu ključne: paralelna montaža (izlaganje dveju radnji istovremeno) i samo trajanje filma koje ne mora biti ograničeno na određeni broj minuta. Technicolor i zvuk su došli kasnije, inovacije se od tada samo ređaju, ali ne smemo zaboraviti doprinos The Birth of a Nation kinematografiji kao takvoj.

 Isto tako ne valja zaboraviti da je Griffithov film, ispod te tehničke revolucionarnosti, ipak bio samo jedan perfidni rasistički pamflet u kome ne samo da su belci namazani pastom za cipele igrali crnce, nego je pritom još slavio i romantizirao robovlasnički Stari Jug, sistemsku rasnu segregaciju (Jim Crow zakone), pa i Ku Klux Klan kao garant morala i časti. Nacija koja je u tom filmu rođena, ta netolerantna, zatucana Amerika, potrajala je još 50-ak godina dok nije se nije počela sistemski razgrađivati. Međutim, paralelno s njom, rođene su i živele neke druge nacije, pa je možda vreme da dobijemo epske ili kakve god filmove o njihovom rođenju.

Iako je to možda samo vešt marketinški ili politički trik, izbor naslova za film o Natu Turneru i njegovoj krvavoj pobuni crnih robova 1831. godine je skoro genijalan. Generacijama oslonjenim na Google će ubiti skoro svako istorijsko sećanje na Griffitha, a sebi će podići cenu, usput provocirajući osećaj za pristojno u akademskim krugovima. Samo tim činom, Nate Parker je podigao sasvim solidnu količinu prašine i napravio dobar posao još pre premijere na Sundance festivalu, gde je osvojio i Grand Prix žirija i nagradu publike, a uz to osigurao hollywoodsku distribuciju za rekordnu svotu novca.

Ono što još valja istaći kao pozitivne strane filma je činjenica da sa takvim naslovom zaista govori o rođenju jedne nacije, afro-američke, uzimajući u obzir njene raznorodne korene, afričke, američke, paganske, evangeličke, nametnutu ropsku sudbinu i neutaživu želju za slobodom koja je kulminirala prvo Turnerovom pobunom, pa onda i učešćem u Građanskom ratu. Naravno, neki detalji su uspeliji i prisutniji od drugih, a uloga Svetog Pisma kao istovremeno oruđa za očuvanje poretka i oruđa emancipacije i puta u slobodu je posebno i sa pravom ispostavljena.

 Nažalost, i pored brutalnih scena pozicioniranih u kontrastu sa impresivnom prirodnom lepotom Juga, vrlo malo tu ima novoga o samoj prirodi i biti robovlasništva. Brutalnosti ne manjka, ali ona se može lako otpisati na generalnu karikaturalnost likova belih robovlasnika. Odnosno, po ko zna koji put, filmski autori uspevaju da promaše poentu zašto je robovlasništvo bilo civilizacijski neispravno: ne zato što su se njime služili zlikovci, već zato što je bilo prihvaćeno kao ekonomska činjenica na koju su pristajali i dobri ljudi. Čak je i gospodar Samuel Turner (Hammer) koji bi mogao predstavljati tog arhetipskog “dobrog belca” karikaturalno prikazan kao pijanac i nesposobnjaković kome je to koren svih njegovih problema. Drugi su, naravno, svi gori od njega, a sadistički čuvar (Haley) se pojavljuje kao univerzalni bauk kad god je to zgodno.

U poređenju s tim odurnim belcima, Nat Turner (igra ga Nate Parker koji potpisuje još i scenario, režiju i produkciju) izgleda kao oličenje dobra, Mojsije, David, Isus, William Wallace i odbegli Django u jednoj osobi. Zapravo, on je u svojoj dobroti i pobožnosti zapravo misionar, dobar čovek koji se nagledao zla i malo preterao u pravedničkom gnevu. Jednostavno rečeno, on je instant-heroj, bilo prvo kao jedan od retkih pismenih robova, kao propovednik Božje reči (kakva god ona bila), ili odjednom kao borac za slobodu, a nije kompleksna istorijska ličnost.

 Drugi set problema leži u pogrešnoj strukturi filma koja ide kontra naslovu i pretpostavljenoj temi filma. Naime, ekspozicija u kojoj se objašnjava kako je došlo do promene u Turnerovoj ličnosti, to jest kako je on od bistrog dečaka, preko krotkog sveštenika postao vođa pobune, zauzima dve trećine filma. U tom odnosu snaga, pobuna i njen tragični završetak nisu dovoljno akcentirani i ne uspevaju da budu fokalna tačka rođenja pomenute nacije. Čisto istorijski gledano, to je možda i ispravno, ako uzmemo u obzir uvreženi konsenzus da je nacija rođena 30-ak godina kasnije, ali zašto onda snimati film sa tim naslovom i očekivanim fokusom na određenu ličnost i naročito istorijski događaj, a onda to zamagliti prolongiranom ekspozicijom i fokus prebaciti na u poslednje vreme često viđane motive po ukusu festivalskih žirija i Akademije u sezoni nagrada.

U konačnici, The Birth of a Nation je kompozit sastavljen od dobitnika Oscara 12 Years a Slave i Braveheart na štetu Bravehearta i sa poentom o civilizacijskoj nužnosti i moralnom imperativu pobune potlačenih koju je Tarantino efikasnije izveo u svom izuzetno nesavršenom Djangu. Na različitim nivoima, uključujući i količinu kalkulacije i količinu šoka i količinu akcije i “mesa”, pa i autorsku veštinu, Parkerov film se može porediti sa svima od navedenih, često, iako ne uvek, na svoju štetu. Povrh svega, u poređenju sa slavnim imenjakom, The Birth of a Nation nije nimalo revolucionaran, od njega čak preuzima neke od mehanizama motivacije, pre svega brigu za (žensku) čast. U pitanju je debitantski film jednog glumca, projekat u koji je on uneo dosta strasti, inspiracije, ali i taštine, pa se na kraju preigrao. Nije to loše za debitantski film, daleko od toga, ali oseća se disparitet između ambicije za nagrade i stvarnog autorskog znanja.

Sve napisano stoji uz jednu ogradu. Naime, na Black Nights festivalu u Tallinnu je prikazana verzija za redovnu distribuciju, oko 20 minuta kraća od originalne, prikazane i nagrađene na Sundanceu. Moguće je da je ova verzija kalkulantski složena prema hollywoodskom i akademskom ukusu i da je original snažniji, brutalniji, pa i kompleksniji, te da struktura nije toliko vidljivo pogrešna. Moguće je da u distributerskom petljanju, kao i vađenju autorovog “prljavog veša” pred premijeru ima dosta politike. Opet, politički trenutak u kome se opet ventiliraju različite rasističke frustracije ne može biti bolji za ovakav film, pa možemo samo žaliti zašto on nije bolji ili se zadovoljiti time da nije loš.

Belle

2013.

režija: Amma Asante

scenario: Misan Sagay

uloge: Gugu Mbatha-Raw, Sam Reid, Sarah Gadon, Emily Watson, Tom Wilkinson, Matthew Goode, Miranda Richardson, Tom Felton, James Norton

Engleska, XVIII vek. Neki civilizacijski standardi su uspostavljeni, recimo parlamentarizam i nezavisnost sudstva, a neki drugi nisu još ni na vidiku, kao recimo sloboda i pravda za sve. U praksi bi to značilo da su ti nezavisni sudovi robove u transportu tretirali kao neku vrstu žive robe, recimo kao stoku koju je bilo moguće osigurati kod osiguravajućih kuća ili baciti s palube u more ako bi ugrožavala zdravlje i sigurnost posade na brodu. Jedan deo filma Belle bavi se slučajem koji je prekinuo tu sramnu praksu i stajao na putu ukidanja ropstva u Britaniji.

Druga linija radnje je melodramatizacija života stvarne osobe, mulatkinje Dido Elizabeth Belle Lindsay (Mbatha-Raw), vanbračne kćeri aristokrate i admirala Lindsaya (Goode). On je nju uzeo nakon majčine smrti i ostavio je kod rođaka, uticajnih aristokrata, lorda i lady Mansfield (Wilkinson, Watson) gde je rasla sa nekim privilegijama svoje klase, ali i sa obespravljenošću svoje rase. Pravila je društvo svojoj svetloputoj rođaci Elizabeth (Gordon) i obe su izrasle u lepotice. Tu nastaje i jedna začkoljica: Dido Belle će naslediti novac i imanje pošto zbog svog porekla nema puno šansi za udaju u svoju ili višu klasu, dok će za Elizabeth familija potražiti bogatog muža. U tu jednačinu ulaze braća Ashford, dobrodušni Oliver (Norton) i rasista James (Felton) i njihova prepredena majka (Richardson). Oliver se zagleda u oštroumnu Belle, dok James misli da će se pomoću ženidbe sa Elizabeth domoći novca Mansfieldovih. U međuvremenu se Belle zagleda u advokatskog pripravnika, sina lokalnog vikara Johna Danviera (Reid), koji se upravo spori sa lordom Mansfieldom, sudijom vrhovnog suda oko slučaja ubijanja robova na brodu.

Dakle, sa jedne strane imamo bajkovitu kostimiranu melodramu o ženidbi, udadbi i ljubavi sa lepim kostimima i još lepšom scenografijom na tragu Jane Austen i sestara Bronte, a sa druge socijalno angažovanu melodramu o ropstvu na tragu 12 Years a Slave i Lincolna. Scena i kostimi su odlični, Englezi tome posvećuju dužnu pažnju. Scenario i režija klišeizorani taman toliko da bi ovakav film mogao da zaigra na CTV kanalima u neko nedeljno popodne.

Glumci su dovoljno kompetentni za svoje uloge. To posebno važi za stariju gardu, Mirandu Richardson, Toma Wilkinsona i Emily Watson. Tom Felton već postaje omiljeni zlikovac zahvaljujući svojoj ulozi u Harry Potter serijalu. Sam Ried je korektan, ali ne i impresivan u ulozi Danviera, a slično važi i za Saru Gadon u ulozi Elizabeth. Problematična je jedino Gugu Mbatha-Raw u naslovnoj ulozi, vidi se da je zgodna ženska, ali ne baš sposobna glumica. Njena interpretacija Belle nije ni toliko loša koliko je prazna i anemična.

Na stranu istorijske činjenice o Dido Belle (ona sigurno nije bila prva u redu da nasledi novac i imanje svog oca i Mansfieldovih, ako je išta i dobila), ovo je još jedna zaslađena i dosadnjikava filmska priča o ozbiljnoj temi. Belle je nešto kao ženski film o ropstvu i verovatno bi se svideo vašoj majci, ali ne i vama. Slobodno preskočite.

The Retrieval

2013.

scenario i režija: Chris Eska

uloge: Ashton Sanders, Tishuan Scott, Keston John, Bill Oberst Jr, Christine Horn, Alfonso Freeman, Jonathan Brooks

Ne baš često, ali ima filmova koji su mi sve bolji što više čitam i razmišljam o njima. Ne mogu da objasnim zašto, ali prosto tako je. The Retrieval na prvu loptu deluje nekompletno, na momente i kao nespretno složen film, čiji je budžet i čija je poruka diktirala njegov tok i domet. Kada malo mućnem tintarom, jasno je da grešim. The Retrieval je limitiran film, istina na momente onako simpatično nespretan u indie maniru i film koji pati od autorstva, ali je svakako jedan od filmova koji se ne propušta.

U pitanju je mešavina žanrova, po svom toku je “road movie” pomešan sa emotivno nabijenom pričom o odrastanju i smešten u okvir istorijske drame Građanskog rata, američkog, svakako. Svakako, nije spektakli, ali daleko od toga da smo prikraćeni za akciju, još manje za napetost. Snimljen u šumama Texasa, film svoju radnju locira negde na liniji razgraničenja između Južnjaka i Severnjaka 1864. godine i u milje oslobođenih i odbeglih robova.

Vidimo crnog dečaka Willa (Sanders) kako trči, kuca na vrata “sigurne kuće” i dobija skrovište u štali na jednoj farmi. Dečak se iskrada u toku noći i shvatamo da nije odbegli rob, nego druker koji radi lovce na ucenjene glave. Banda predvođena hladnim, surovim, ali po svojim merilima poštenim vođom (Oberst) upada u štalu i uzima sa sobom troje robova. Will i njegov temperamentni rođak Marcus (John) od vođe dobivaju zadatak da navabe i dovedu čoveka po imenu Nate, koji kopa grobove za Uniju. Metoda je jasna, sa jedne strane nagrada (veliki novac), sa druge strane pretnja (i dečak i njegov rođak će glavom platiti ako izdaju lovce na ucene i sami prebegnu).

Nate (Scott) je ćutljiv, otvrdeo čovek kojeg život nije štedeo, ali jasno je da ima dobro srce. Za Marcusa je hvatanje, varanje i dopremanje Nata lovcima samo posao, ali Will u njihovom novom saputniku pronalazi očinsku figuru mnogo više nego u Marcusu. Kada Marcus pogine u naletu južnjačke vojske (rat je blizu i družina se stalno skriva), Will će ostati sam sa Natom i između njih dvojice će se formirati srdačan odnos. Ipak, Will će skrivati svoje prave namere i strahove, ali pitanje je dokle.

Jasno nam je da se film bavi nimalo naivnim temama. Centralna priča o odrastanju, strahu, lojalnosti i, hajdemo reći, pripadnosti ostaje u prvom planu, zbog čega film povremeno pada u ritmu negde na sredini. Na marginama se, međutim, postavljaju veoma ozbiljne teme o prirodi bratoubilačkog rata, o sukobu između robovlasništva i slobode, materijalnog i emotivnog. U tom vrtlogu, jedan sposoban i simpatičan momčić mora odrasti, a neretko je prepušten samom sebi i samo svojoj proceni.

Naravno da ćemo filmu naći gomilu mana, za početak njihovo putovanje i grupna dinamika su predvidljivi i viđeni u drugim filmovima. Građanski rat se u velikoj meri koristi kao “setting” za priču i kao generator panike. Najveći problem su likovi. Will je simpatičan i životan, iako ne baš originalan lik, dok je Nate relativno grubo isklesan kao stereotip tihog, ali opasnog supermana među odbeglim robovima. On je vešt u bežanju, skrivanju i borbi različitim oružjem. Marcus, sa druge strane, biva sveden na svoju sebičnost i grubost prema mladom Willu. Stvari ne stoje sjajno ni sa negativcem, koji je uverljiv, ali nedovoljno filmski strašan.

Sa pozitivne strane, film izgleda dobro i sjajno koristi prirodno okruženje, a muzika je fantastična i sjajno se uklapa u atmosferu. Glumci svoj posao rade dobro, koliko se zahteva od njih, režija je sigurna, film je vešto montiran. Zato i ne čudi da je primećen po američkim festivalima. Chris Eska ima već jedan festivalski indie film za sobom, smešten u jednako zanimljivo okruženje hispano-američkih farmera i snimljen na španjolskom jeziku, što je hrabar i potreban autorski pristup.

The Retrieval se hvata mnogih ozbiljnih tema i od njih tvori jednu koherentnu priču, što nije mali poduhvat. Ropstvo je ovde samo jedna od tema, i to ne glavna. Pa ipak neka poređenja su nužna. Istina, nije napet i zabavan kao Django Unchained, ali je od njega realniji. I nije epskih proporcija kao 12 Years a Slave, ali je od njega emotivniji i iskreniji. The Retrieval je možda najbolji film na “vruću” temu ropstva u poslednje vreme, i u globalu dobar film. Iako vas neće oduševiti, treba ga pogledati i o njemu dobro razmisliti.

12 Years a Slave

2013.
režija: Steve McQueen
scenario: John Ridley (prema autobiografiji Solomona Northupa)
uloge: Chiwetel Ejiofor, Lupita Nyong'o, Michael Fassbender, Sarah Paulson, Brad Pitt, Paul Dano, Benedict Cumberbatch, Liza J. Bennet, Adepero Oduye, Alfre Woodard, Paul Giamatti, Dwight Henry, Quvenzehane Wallis, Ashley Dyke


U poslednjoj sceni u kojoj je još uvek slobodan čovek, crnac sa Severa Solomon Northup (Ejiofor) sedi u kafani i uživa u večeri sa dvojicom elokventnih i dobrostojećih vlasnika putujućeg cirkusa, ne sluteći nikakvo zlo. On je muzičar sa nemalim talentom i vešti stolar, cenjen i poštovan u svojoj zajednici, ponosan na sebe, čak i gord, a očekuje da će biti bogatiji za dvomesečnu platu nakon turneje sa cirkusom. Razgovor trojice muškaraca u washingtonskom restoranu deluje neautentično, kao da je u pitanju scena iz fantaziskog filma.

Kasnije ćemo u toku filma na još barem dva mesta videti sličnu izveštačenost, monolozi prvog Solomonovog gospodara Forda (Cumberbatch) će zvučati kao da su prepisani iz Shakespeara i “prevedeni” na učeni južnjački, i Solomonova sećanja na slobodni život u Saratogi sa ženom, decom i komšijama i prijateljima obeju rasa deluju suviše zašećerena da bi bila istinita. Rasizam nije samo južnjački izum, ni slobodni crnci na Severu nisu bili baš sasvim ravnopravni sa belcima. Ko mi ne veruje, neka pogleda Lincolna.

Ako uzmemo u obzir da scenarista Riley i reditelj McQueen nisu amateri ili bezidejni štanceri, onda nam se neautentičnost čini namernom, bilo kao manipulacija ili kao stav i socijalni komentar. Ako bi to bio samo socijalni komentar, 12 Years a Slave bi bio najprovokativniji i najdrskiji film godine, prst u oko Hollywoodu koji je izgradio mit o civilizovanim robovlasnicima, mekim kao pamuk, sa filmovima poput Gone With The Wind, a sad nema hrabrosti da dozvoli etabliranim crnim rediteljima (na pamet mi pada Spike Lee) da kažu koju o ropstvu. Naime, 12 Years a Slave je delo britanskog reditelja kome rasna tematika nije primarna, i sa većinom britanskih i afričkih glumaca. Ono što ostavlja gorak utisak je to da autentičnost nije žrtvovana zbog stava, koliko radi emocionalne manipulacije.

Izvorni tekst je prekrojen i to sa namerom da se svidi današnjoj publici i kritici, i da pritom nikoga ne uvredi. Neke promene su neophodne radi transfera sa jednog medija na drugi, ali ne bi valjalo menjati kontekst, naročito kada su u pitanju autobiografska dela. McQueen je mogao da izabere fikciju, recimo Uncle Tom's Cabin, knjigu koja ima izuzetan emotivni naboj, a već dugo nismo imali filmsku adaptaciju, pa bi mogao da je čita kako hoće. Ovako, Northup ne dobija dovoljno poštovanja kao čovek i pisac.

Kontekst je opasno izmenjen, izmenjen je Fordov lik kako film ne bi bio uvredljiv hrišćanima. On je u originalu bio sveštenik, koji je svoje robove tretirao humano, poštovao njihova znanja i nije im odricao čovečnost, ali je jednostavno koristio njihov rad. Njegova religioznost je u filmu utišana. Izmenjen je Solomonov lik, tako da je on postao pasivan, više posmatrač svog života nego učesnik i žrtva. Mi ne vidimo ni njegovu borbu, a njegov mehanizam prilagođavanja radi preživljavanja je pojednostavljen. Mi nigde ne vidimo da se predao, da je shvatio da ga samo čudo može spasiti iz ropstva i da je prihvatio da se to verovatno neće desiti, pa je usmerio svoju inteligenciju prema napredovanju u hijerarhiji među robovima. Ako je verovati knjizi, on nije skrivao svoju veštinu i inteligenciju, pa je od berača pamuka dogurao do kočijaša i nadzornika, te da je sprovodio disciplinu na drugim robovima. Za razliku od prethodna dva McQueenova filma, sjajnih Hunger (2008) i Shame (2011), ovde nemamo skoro nikakav pogled u unutrašnji svet centralnog lika, vidimo samo mešavinu patnje, besa, straha i difuzne nade. Istina, Ejiofor to maestralno izvodi, dovoljno je samo da pogleda u daljinu, ali igranje na jeftine emocije je očito.

Ni sporedni nisu bolje prošli. Michael Fassbender sjajno igra surovog robovlasnika Eppsa, samoprozvanog lomitelja crnaca, ali to ne znači da je njegov lik kvalitetno napisan. Da, strašan je, ali njegova poremećenost je objašnjena jeftinom psihologijom (alkoholizam + impotencija + neskladni odnos sa ženom). Svugde nahvaljeno ostvarenje Lupite Nyong'o u ulozi nežne robinje Patsey, koja bere rekordne količine pamuka, a za uzvrat trpi silovanje svog gospodara i ljubomorne ispade svoje gospodarice isto pati od jednodimenzionalne koncepcije lika koji je sveden na standard “paćenik u lancima”. Sarah Paulson kao gospodarica Epps je karikaturalan lik, žena nižeg porekla od svog muža, čije čisto zlo izvire iz ljubomore na muževljev odnos sa Patsey.

Likovi koji deluju životnije nemaju dovoljno vremena na ekranu. Paul Giamatti je zanimljiv kao trgovac robljem, hladni biznismen koji ljude prodaje kao stoku, ne prezajući da odvoji decu od roditelja. Paul Dano je stravično dobar u svojoj ulozi psihopate niskih pobuda. Alfre Woodward igra gospodaricu Shaw, bivšu robinju koja se udajom za svog gospodara digla u klasi i prema robovima pokazuje sličan prezir koji imaju ostali robovlasnici.

Generalno, ženski likovi u ovom filmu su prošli mnogo gore nego muški. Osim Patsey, koja je očajna i pasivna i čiji je duh slomljen, i Solomonove familije koja se pojavljuje na samom početku i samom kraju, sve ostale su prikazane kao osobe niskih strasti i sklone manipulaciji. Tako imamo Elizu, čija se tužna sudbina može iščitati i kao kazna za manipulaciju koju je pokušala. Imamo i Fordovu ženu koja će nauditi Elizi zato što je praviše blazirana i ne može da sluša njeno plakanje. Sve to pored karikaturalne gospodarice Epps i manipulativne gospodarice Shaw.

Film 12 Years a Slave se može oceniti kao kalkulantski uradak koji se preko svake mere trudi da izvuče emocije iz gledaoca. Problem je u tome što ne mora: McQueen samim svojim izrazom i autentičnim rediteljskim izborima i slikom bez ulepšavanja može za tren oka izvući emocije, i to iskrene, a ne fingirane. Ko je gledao Shame i Hunger, zna o čemu pričam. I 12 Years a Slave bi imao isti potencijal, kada ne bi patio od “hollywoodizacije”. U filmu ima pravih malih dragulja od scena koje udaraju u stomak, recimo kad rob Clemens otrči u zagrljaj svom gospodaru koji je došao da ga pokupi od dripaca koji su ga oteli. Ili kada Paul Dano za žarom peva posebno brutalnu pesmu “Run Nigger Run”, ili scene u kojima Solomon radi u polju sa ostalim crncima i peva preteču bluesa sa njima, ili scena crnačke sahrane na improvizaciji od groblja na plantaži.

McQueenu nije potreban čak ni narativ da bi se izrazio. On dolazi iz miljea video-performansa, njegov primarni medij su kratki eksperimentalni filmovi zasnovani na “čistim formama” slike i zvuka. Više od toga, njegovi dugometražni filmovi su sjajno postavljeni na scenu, minimalistički, svedeno, ali sugestivno. Toga se donekle drži i u 12 Years a Slave, njegov kadar je savršen, fotografija sugestivna, izbor prave plantaže za lokaciju daje prelepu sliku Juga kao u Gone With The Wind, ali ujedno i strašnu, i sve to stoji u kombinaciji sa veoma liričnom muzikom Hansa Zimmera, i veoma glatkom, meditativnom montažom.

Većina kritike je ukazivala na brutalnost kao McQueenovo oružje. Ja ne delim njihovo mišljenje, nego sam suprotnog: 12 Years a Slave u izrazu nije ni izbliza onoliko brutalan koliko bi morao biti ako se drži priče i McQueenovog stila iz ranijih filmova. Jedno bičevanje i jedan pokušaj linča nisu nešto za šta treba imati poseban stomak. Ja bih pre zamerio nekakvu distanciranost u takvim scenama koje moraju biti potresne, dok se otvoreno igra na melodramatičnost i patetiku tamo gde za to nema mesta.

I pored svih mana i kalkulantstva, 12 Years a Slave je solidan film, usuđujem se reći čak i dobar. Problem je što je u detaljima bolji nego u celini i što nema dovoljno srca da se do kraja obračuna kako sa Hollywoodom, tako i sa svim reliktima robovlasništva na ozbiljan i dostojanstven način. Solomonovu sudbinu tretira i kao civilizacijski, a posebno kao pravni problem. Time se već bavio Spielberg u Amistadu i u Lincolnu, i tome se nema šta dodati.

Takav kakav je, 12 Years a Slave je do sada najbolji ozbiljni film o robovlasništvu u Americi, ali to mu ne govori mnogo u prilog, pošto je većina filmova na tu temu ili prepatetična, ili zlonamerno krivi sliku, ili eksploatacijska ili jednostavno neozbiljna. Nadajmo se da će se Steve McQueen vratiti skromnijoj produkciji i da će ostati u domenu Velikih tema, koje ne moraju biti rasne. Ono što me brine je da će 12 Years a Slave pokupiti silne Oscare zato što Akademija prosto voli takve filmove i da će to od McQueena načiniti reditelja “crnačkih filmova” i politički korektnih dramuljina. A to ne bi valjalo.