La belle et la bete / Beauty and The Beast

2014.

režija: Christophe Gans

scenario: Christophe Gans, Sandra Vo-Anh

uloge: Lea Seydoux, Vincent Cassel, Andre Dussollier, Eduardo Noriega, Yvonne Catterfeld

Moram da priznam da nisam ama baš nikakav stručnjak za bajke, još manje za njihove adaptacije i kontekstualizacije i takve filmove najčešće preskačem. Istina, pogledao sam Blancanieves, i bio mi je mnogo interesantan zbog potpuno pomerenog, artističkog viđenja klasične bajke. Za razliku od Blancanieves ili po mnogima najbolje filmske inačice klasične francuske bajke (Jean Cocteau, 1946), najnovija varijacija na temu Lepotice i zveri nema umetničke ambicije. Za razliku od Disneyeve varijante, nije samo dečiji film i nije pre svega snimljen za devojčice koje vole bajke o princezama. Ne, ovo je komercijalni spektakl od početka do kraja, jedan od onih filmova gde je važnija napetost nego koherentnost priče, rekontekstualizovan do bola, sa ubačenim pozadinskim pričama i još više magičnih elemenata, sa dvoje poznatih glumaca u glavnim ulogama i u rukama poznatog reditelja Christopha Gansa (Le pacte des loups).

Komercijalan je svakako, u februaru je izašao u frankofonim evropskim bioskopima, dva dana za tim je imao berlinsku premijeru, pa premijeru u Italiji, pa premijeru na Festu i u manje od mesec dana je skoro isplatio budžet, a da se nije pojavio na većem delu tržišta. Što se spektakla tiče, on je tu, i Gans se sjajno snalazi u trkačkim, jahačkim, lovačkim i ostalim akcionim scenama. Problem nastaje sa dijalogom, scenario je u tom domenu slabiji, možda zbog previše prepravki o kojima niko nije vodio računa. Gans ima rešenje i za to: natrpati kadar atraktivnom scenografijom i kostimima, i koga briga šta ko priča.

Zbog rekontekstualizacije, film je napet kao da je u pitanju originalni uradak, a ne adaptacija klasične bajke. Pozadinske priče su brojne, fokus filma se menja od Bellinog oca, bogatog trgovca koji je u nesreći izgubio sve, do Belle (Seydoux) i na kraju do Zveri, odnosno princa (Cassel) i svi oni imaju pozadinsku priču. Otac (Dussollier) ima šestoro dece, dve razmažene udavače (comic relief), troje sinova od kojih je jedan baraba, drugi pisac krš romana, a treći je... ko zna, i najmlađu kćerku Belle, koja se jedina može nazvati uviđavnom i dobrom osobom, koja uvek stoji uz oca, čak i kad treba da „otkupi“ njegov život. Priča je izmeštena u Napoleonovo doba, valjda zbog po filmovima manje zlorabljenih kostima, što unosi i zanimljiv periferni momenat u filmu, sukob oca sa službenicima luke je odnos snaga starih i novih bogataša. U ekspoziciji takođe imamo i bandita (Noriega) koji proganja jednog od Belline braće, i koji je više akciona zamena za primitivnog Gastona kod Disneya, i koji nema nikakav ljubavni interes prema Belle.

Kada se fokus prebaci na nju, tu smo na poznatom terenu bajke, dok ne uđe u dvorac i ne počne da se zbližava sa Zveri. Ta njihova ljubavna priča, koja je u bajci i u svim dosadašnjim filmovima u prvom planu, ovde je zbrzana i smuljana, i to sa namerom. Tako dobijemo podtekst Zveri, koji ničim izazvan ubacuje motive iz grčke mitologije, poput nimfi i titana. Ni abominacije od lovačkih pasa nisu baš dostojna zamena za plešuće posuđe, ali su možda lakši za isfuravanje CGI-ja. Kad smo već kod meni ne baš omiljenog CGI-ja, ovde je on okosnica svih efekata, ali izgleda sasvim pristojno i lepo je uklopljen u veoma atraktivnu fotografiju. To se najbolje vidi u akcionim scenama, podvučenim slow-motionom.

Dok je na nivou spektakla film sasvim zadovoljavajuć, na nivou priče je manjkav (naratorka – majka koja čita deci knjigu se lako prepozna odmah, a to je samo jedan od blažih primera), ali dno dostiže sa nedostatkom hemije između dvoje glavnih glumaca. Lea Seydoux je lepa i senzualna, ali ne uspeva da nađe pravu meru za svoju glumu, ne interveniše na liku nikako, ali nekako prolazi kao lepotica. Vincent Cassel sa mnogo šminke je neuverljiv kao Zver, a bez šminke veoma pristojan kao Princ. Što zbog iskasapljenog scenarija, što zbog manjka truda dvoje glumaca, ljubavna priča ovde deluje kao „obavezni program“, nešto što se treba otaljati.

Dakle, najnovija Lepotica i zver ne igra po kanonu bajke za devojčice, nego po kanonu trash bajki iz multiplex bioskopa poput Hansel & Gretel: Witch Hunters. U pitanju je efektan trash koji današnji klinci (i nedorasli geekovi) vole i svakako jedan od potencijalno ogromnih kino-hitova u Evropi.