Kvinden i buret / The Keeper of Lost Causes

2013.

režija: Mikkel Norgaard

scenario: Nikolaj Arcel (po romanu Jussi Adler-Olsena)

uloge: Nikolaj Lie Kaas, Fares Fares, Sonja Richter, Soren Pilmark

Sva je prilika da moda skandinavskih trilera polako prolazi, odnosno da skreće ka kriminalističkim TV serijama. Posle napetih akcionih filmova iz 90-ih i ekranizacija krimi-romana iz novog milenijuma, koji su svakako bili nešto novo i ne baš često viđano, skandinavska žanrovska kinematografija se razvila i diverzifikovala, pa sada imamo i obilje konfekcije, a ne samo wow momenat. Ni to nije loše, gledano iz ugla filmske produkcije, konfekcija se solidno prodaje, nisu isključene opcije za re-make, dvorane su pune, ali je, kao i kod svakog štancanja, neminovan pad u kvalitetu.

Kvinden i buret je primer za to. Film je nastao po serijalu romana o Q odeljenju, koje se bavi starim nerešenim slučajevima, a iza kojeg stoji ekipa koja najviše radi na televizijskim serijama. Ko je gledao danske krimi serije, prepoznaće i glumce i autorski rukopis. Pa čak je i izvornim romanima primerenija televizijska ekranizacija, mada pre u formi 90-minutnih TV filmova (britanski model). Bilo kako bilo, ispada da su Danci verna publika svojih žanrovskih filmova, i konfekcijski Kvinden i buret je po gledanosti nadmašio Jagten, film nemalih festivalskih i oscarovskih ambicija.

Zaplet podseća na Bruckheimerovu seriju Cold Case. Nakon zasede u koju su upala trojica policajaca, jedan je poginuo, drugi ostao nepokretan, a treći se izvukao samo sa psihičkom traumom. Mada, i to je pitanje, pošto je Carl Morck (Kaas) i pre toga bio tipičan filmski detektiv, temeljit, perceptivan, arogantan, u sukobu sa nadređenima, jednom rečju na svoju ruku. Kada se nakon odsustva vrati na posao, njegov šef (Pilmark) nema pojma šta će s njim, pa specijalno za njega otvori Q odeljenje, čiji je zadatak da proveri da li je bilo propusta u nekim starim nerazrešenim slučajevima. Zadatak je birokratski, nije cilj ponovo otvarati stare slučajeve. Morck dobija i pomoćnika, Assada (Fares) iz kontrole dokaza, veselog Arapina koji ima ono što Morcku fali: osećaj za humani pristup.

Prvi slučaj koji im privuče pažnju je nestanak Merete Lynggaard (Richter) političarke srednjeg nivoa, koja je pre pet godina ušla na trajekt, ali sa njega nije izašla. Sumnja se da se ubila ili da je stradala u nesreći, međutim Morcku je sve to sumnjivo, ne bi se ubila jer joj je karijera bila u usponu, a i bila je vezana za svog autističnog brata, a šanse da neko ispadne sa ograđenog trajekta nisu baš velike. Za film nestandardno, odmah saznajemo da je živa i zatvorena u kompresijskoj komori od strane misterioznog psihopate čije lice ne vidimo. Iako ubija klasičnu trilersku napetost, taj pristup otvara drugo pitanje: da li će naši inspektori stići na vreme da je spasu, a same scene utamničenja su mračne i imaju određeni emocionalni efekat, posebno ona u kojoj Merete mora sama sebi izvaditi zub klještima.

Po formi jeftinih kriminalističkih romana, na pamet mi pada Rizzoli and Isles serijal, negativac je zgodan i prigodan, njegovi motivi se objašnjavaju traumama iz detinjstva. Za razliku od ambicioznijih skandinavskih trilera, Kvinden i buret se zadovoljava sa površnim i pojavnim, nimalo se ne udubljuje u socijalni i politički kontekst. I to je šteta, jer u romanima se da naslutiti socijalni kontekst, možda ne sveprisutan kao u Millenium trilogiji, ali svejedno impliciran. Drugi problem je vrlo loše korištenje cop-buddy humorističkog potencijala likova. Morck i Assad su u romanima punokrvni likovi i njihova dinamika je zanimljiva, dok u filmu gotovo da i ne postoje van slučaja. Kontekstualnih scena je premalo i nisu najbolje povezane sa ostatkom filma, pa kroz njih ne sazajemo ništa o privatnim svetovima likova, osim da Assad kuva čudnu kafu i jede stalno u istom restoranu, i da je Morck razveden, ali blizak sa sinom svoje bivše žene.

Televizijski background je sveprisutan, vizuelni identitet odiše elegancijom danskih serija, sa tim sivkastim pejzažima. Uz takav vizuelni identitet, za očekivati je da i priča bude dublja i sa većim emotivnim angažmanom, a ne prozaično-hollywoodska. Glumci su pristojni, ali neiskorišteni do kraja, Nikolaj Lie Kaas je solidan i stabilan kao tipični detektiv, Fares Fares odaje utisak da mu je potrebna bolja uloga i više kreativne slobode, a slično je i sa Sonjom Richter.

Da se razumemo, Kvinden i buret nije loš film, niti u zanatskom, niti u autorskom smislu. Još manje je negledljiv ili iritantan. On je mediokritetski, klišeiziran i podilazi ukusu najšire (lokalne) publike tako da se nikom ne zameri. Od skandinavskog trilera smo očekivali ipak nešto bolje od osrednjosti, ali očito da je publici dovoljno to što je u pitanju ekranizacija popularnog krimića. Van danskog ili skandinavskog konteksta, ovo je film koji može biti zanimljiv samo fanovima žanra. A za njih imam jednu dobru vest: nastavak sledi, već se snima.