Digging for Fire

2015.

režija: Joe Swanberg

scenario: Joe Swanberg, Jake Johnson

uloge: Jake Johnson, Rosemarie DeWitt, Jude Swanberg, Orlando Bloom, Brie Larson, Anna Kendrick, Judith Light, Sam Elliott, Ron Livingston, Melanie Lynskey, Sam Rockwell, Chriss Messina, Mike Birbiglia, Steve Berg, Kent Osborne Lindsay Burdge

Joe Swanberg možda nije izmislio mumblecore, niti mu dao ime kao Rambo Amadeus turbo-folku, ali je svakako zbog svoje vernosti pristupu i plodnog rada od po nekoliko filmova godišnje, postao njegovo prvo ime i svojevrsni simbol. Usput, Swanberg nije štancer koji stalno snima jedan te isti film ili slične filmove, nego tip koji mumblecore koristi kao filmski jezik i ubacuje ga i u žanrovske filmove, a ne samo “artsy” drame. Naravno, vreme prolazi, mumblecore više nije tako opskurna varijanta, pa je i Swanberg promenio svoj produkcijski pristup.

Ali nije se “prodao”, ni Hollywoodu, ni indie industriji, već su oni (indie varijanta više nego Hollywood) došli po njega i pristali da igraju po njegovim pravilima. Tako su poslednja tri filma Drinking Buddies (2013), Happy Christmas (2014) i sada Digging for Fire (2015) svojevrsna potvrda njegove autorske i tržišne vrednosti – filmovi sa poznatim glumcima, stilski ispolirani, a opet nekako opušteni i gotvo slučajni. Swanberg je iz filma u film sve bolji, Digging for Fire mu je “najzvezdaniji” i ujedno najuspeliji do sada, a i tempo od jednog filma godišnje je prilično impresivan za tipa koji je navodno usporio.

Digging for Fire počinje sa misterijom i to odmah u drugoj sceni. Mlada familija koju sačinjavaju učitelj u javnoj školi Tim (Jake Johnson, ujedno i ko-scenarista), instruktorka joge Lee (DeWitt) i njihov klinac Jude (Swanbergov sin i redovan “gost” u njegovim filmovima) preko leta čuva vilu u Malibuu, inače u vlasništvu Leeinog bogatog klijenta. U jednom trenutku Tim pronađe stari, zarđali revolver i nešto što bi mogla biti ljudska kost. U njegovoj glavi se razvija misao da bi se na tom mestu moglo nalaziti i više leševa i jednostavno to mora istražiti. Lee nije oduševljena sa muževom opsesijom jer zašto bi on kopao na tuđem zemljištu, a ima i toliko pametnijih stvari za obaviti, ali njemu vrag ne da mira.

Misterija je ovde samo okidač za neke druge stvari, odnosno za odvojeni vikend supružnika dok je klinac kod babe i dede (Judith Light i Sam Elliott). Situacija među supružnicima je daleko od idealne, ali jednako tako i od katastrofalne. Oni su dugo zajedno i već imaju malog kojeg vole više nego išta, ali jednostavno moraju da “podvuku crtu” i pomire se sa činjenicom da više nisu mladi, kao i sa činjenicom da na neke stvari ne gledaju isto. Digging for Fire je zapravo potraga za njihovom strašću i potraga njih oboje za samim sobom i svojom suštinom.

Rekoh već, oni vikend provode odvojeno. Ona se viđa sa prijateljima (Ron Livingston i Melanie Lynskey) i izlazi u bar gde će upoznati zanimljivog stranca Bena (Bloom). On će pozvati par prijatelja (Sam Rockwell i Chris Messina između ostalih) na par piva i par sati kopanja i detektivske misterije. Oni će to pretvoriti u svoju žurku i dovesti i neke mlade ženske. Jedna od njih, Max (Larson) će pokazati interes za misteriju ili pre za Tima. Oboje su, dakle, blizu iskušenja da prevare svog partnera, međutim to im nije prioritet. Oni su u drugom filmu.

Vrednost Digging for Fire nije ni u plošnoj misteriji koja je svojevrsni anti-klimaks. Film naprosto nije takav. Ovde to ne smeta jer misterija samo služi kao Timov beg od stvarnosti. Nije trik ni u mogućnostima za makar kratkotrajne romanse, one su tu više kao prepreke i distrakcije. Nije fora ni u “party” raspoloženju i provodu, mada je ono uvod u stvarnu temu filma. A ona je jedno potrebno i pametno razmatranje egzistencijalističkih tema: odrasle životne dobi, između mladosti i starosti i nošenja sa tim. Swanberg kroz slične, a opet različite situacije kroz koje dvoje njegovih protagonista prolaze odvojeno ta pitanja postavlja na igriv i inteligentan način. Nije tu stvar ni u krizi srednjih godina, već u temeljnoj izgubljenosti u onim godinama i onoj situaciji kad odgovornost postane prioritet u odnosu na provod.

Swanberg to lepo izvodi sa poznatim glumcima koji uglavnom imaju male uloge. Oni su opušteni i ležerni, bez one prenaglašene kompetitivnosti kakvu bi pokazali u nekom drugom i drugačijem filmu i sjajno se uklapaju u postavljene situacije. Sve to je predivno snimljeno analogno, na 35 mm, na lokacijama u okolini Los Angelesa i fino montirano, bez sada već pomalo opterećujućeg “DIY” šmeka na koji se mumblecore filmovi prečesto oslanjaju. Joe Swanberg je ostao veran sebi, svojim temama i svom izrazu, samo ih je podigao na viši nivo. Mumblecore je, sudeći po ovom filmu i po While We're Young Noaha Baumbacha ušao u novu, malo glamurozniju fazu. Sviđa mi se taj razvoj događaja.

Happy Christmas

2014.

scenario i režija: Joe Swanberg

uloge: Anna Kendrick, Melanie Lynskey, Joe Swanberg, Lena Dunham, Mark Webber, Jude Swanberg

Aha, opet mumblecore... Pa dobro. To je stil za relativno usku, ali zato vernu publiku, prednost mu je što se relativno lako, brzo i jeftino snima, pa frikovi poput Joea Swanberga mogu da izbacuju po nekoliko filmova godišnje bez prevelike pompe i frke. Ako ništa drugo, Swanberg bar povremeno traži od profesionalnih glumaca da glume na drugačiji način i da se potrude da se opuste, kao i da snima na različitim, ne baš previše obrabljenim lokacijama, poput Chicaga.

Swanberg je izuzetno plodan autor i jedini u svom umetničkom kružoku za kojeg mumblecore nije dovršena dogma, nego okvir za improvizaciju na kojem se stalno radi. Swanberg se igra sa žanrovima (mumblecore prirodno ide uz indie dramu o svakodnevnim problemima svakodnevnih belih i boljestojećih ljudi), kvalitetom produkcije i većim glumačkim imenima. Ti eksperimenti ne moraju biti uspešni, bitno je da ih ima. Žanrovi, barem oni klasični, zahtevaju određenu dramaturgiju, a mumblecore u velikoj meri negira scenario kao koncept. Slično je i sa glumačkim zvezdama, naviklim da glume na drugačiji način, sa manje slobode i improvizacije.

Happy Christmas u tom smislu dosta odskače od ostalih Swanbergovih filmova, jer je istovremeno i potpuno uspešan eksperiment i potpuno veran osnovama mumblecore pokreta. Uspešan je jer je fokusiran od početka do kraja i kao film i kao eksperiment. Kao film ima svoju radnju, razradu likova i pogodan žanr porodične komedije-dramice nalik na praznične filmove. Svaki spoljni detalj je promišljen od početka do kraja, od božićne jelke koja stoju u kutu, preko ukrasa koji kuću u kojoj se većina radnje odvija čine hipsterskim rajem, do potpuno genijalno uređenog podruma koji podseća na pacifički tropski bar iz perioda neposredno posle Drugog svetskog rata. Stilski je Happy Christmas čvrsto ukotvljen u okviru mumblecore estetike, sa zrnastom fotografijom na 16 mm traci, kamerom iz ruke i nešto malo šuma u tonu (manje nego inače). Fokus eksperimenta je na poznate i relativno tražene glumce od kojih se traži ležerna gluma i improvizacija, a Swanberg je i sam tu da im pomogne, čak je doveo i dvogodišnjeg sina koji nije sposoban ni za šta drugo nego za improvizaciju.

Dakle, priča se vrti oko Jenny (Kendrick), tipične predstavnice ove naše nesrećne generacije koja odbija da odraste jer u spoljnom svetu vlada kriza. Jenny se upravo raskantala sa frajerom i rešila je da promeni okolinu, pa dolazi kod brata u Chicago u jednu neodređeno dugu posetu. Njen brat Jeff (Joe Swanberg) je oženjen sa Kelly (Lynskey) i imaju dvogodišnjeg sina (Jude Swanberg). Oni žive u normalnoj, udobnoj kućici u kojoj se ipak poštuju neka pravila. Jenny na njih nominalno pristaje, ali se već prve večeri krajnje neodgovorno napije na žurci sa svojom prijateljicom Carson (Dunham). Sutradan ne useva da se probudi da pričuva malog, ali na scenu stupa dovoljno na vreme da upozna Kevina (Webber), momka koji čuva klinca, a istovremeno je diler trave i noise muzičar (ah taj liberalni odgoj).

Posle klimavog početka, Jenny će pozitivno uticati na život svog brata i njegove žene, a i oni na njen. Oni će od nje naučiti kako da se opuste, nasuprot socijalnoj normi po kojoj sa prvim detetom mora da prestane sva zabava u životu. Jeff će tako krišom pušiti travu i postajati sve romantičniji prema Kelly, dok će Kelly pokušavati da vrati samopouzdanje i samouverenost glede svog izgleda i privlačnosti. Neću odavati detalje, ali Jenny ima i plan i za to, a to uključuje i Carson. Verujte mi na reč, urnebesno je. Jenny će, sa druge strane, pokušati (ne nužno i uspeti) da bude bolja i odgovornija iliti manje sebična osoba.

Happy Christmas je jedan od onih univerzalno simpatičnih filmova u kojima se svako može promaći. Scenario je dovoljno čvrsto uokviren, ima glavu i rep, početak i kraj. Likovi su isto tako razrađeni, a glumci imaju i dovoljno slobode i nešto smernica u improvizaciji. Kad nema Swanberga u kadru da daje takt i povede ostale u improvizaciju, tu je Mark Webber koji je sličan štos sa dvogodišnjim sinom izveo u svom dosta neobičnom filmu The End of Love. Melanie Lynskey pokazuje da je sjajna glumica kojoj je samo spletom okolnosti izmakla svetska slava koju je ostvarila njena zemljakinja i koleginica iz Heavenly Creatures Kate Winslet. Lena Dunham (serija The Girls) unosi svoju hektičnu i neobuzdanu energiju, priča 300 na sat i uglavnom govori gluposti. Anna Kendrick je jedina bila pod nekakvim rizikom da neće izvesti svoju višedimenzionalnu ulogu kako treba, ali taj rizik je neopravdan. Anna Kendrick je dobra glumica i već je igrala uloge derištadi, bilo one starmale, bilo one nezrele. Njena sposobnost da istovremeno bude i “classy” i “trashy” je fascinantna, a u ovom filmu je iskorištena u potpunosti.

Jedino što me zbunjuje kod Happy Christmas je njegov tajming. Ovakvi, praznični filmovi se tempiraju za sezonu praznika, nikako ne na leto. Ali kad je već svašta isprobao i ostao živ, zašto Swanberg ne bi izbacio božićni film usred leta. Iskreno, ne smeta puno. Likove poput Jenny, Jeffa i Kelly možete sresti leti jednako kao i zimi. Da, toliko su životni.

24 Exposures

2013.

scenario i režija: Joe Swanberg

uloge: Adam Winegard, Simon Barret, Caroline White, Sophia Takal, Helen Rogers, Mike Brune

Mumblecore manijak, a zaista ne mogu da upotrebim blaži termin za autora koji izbaci po nekoliko filmova godišnje, Joe Swanberg je ponovo sa nama. Potpisuje scenario, ako se nešto tako okvirno može provući kao scenario, režiju i montažu u ovom čudnom spoju gotovo gerilskog, šlampavog, haotičnog mumblecore snimanja i žanrovskog erotskog trilera nalik na one iz 90-ih godina. Čudna kombinacija i svakako hrabar pokušaj.

Prvo što upada u oči je skoro pa nedostatak radnje i svakako nedostatak akcenata i dinamike, i to je pogubno za triler komponentu. Umesto toga imamo improvizovane dijaloge, pseudo-zaplet bez raspleta i film sveden na interakciju među likovima, tipično za mumblecore. Erotičnost je prisutna, ali za erotski film na samoj ivici X rejtinga nedovoljno ispolirana. Jasno je da će ovo biti tipičan film-kuriozitet kao naručen za etiketu “samo za fanove”.

Dakle, protagonista je umetničko-erotsko-fetišistički fotograf Billy (Winegard) koji slika mlade žene u mrtvačkim pozama. Njegove fascinacije su ubijene žene i žene koje su izvršile samoubistvo. Modeli su našminkani i doterani, i sve je, jasno, lažno, ali deluje veoma stvarno i veoma stravično. Za pretpostaviti je da Billy od svoje umetnosti živi, pošto njegova devojka Alex (White) figurira kao njegov asistent. Svaka roba nađe svog kupca, valjda.

Ono što je još fascinantnije i potpuno potvrđuje tezu da je sve u stavu, je to da devojke rado pristaju da se pred kamerom svedu na objekte, razgolite, nameštaju u morbidne poze i nose morbidnu šminku, i da se povrh svega druže na normalne i seksualne načine sa Billijem i Alex. Videćemo lezbo scene, trojke i gomilu golotinje u veoma prirodnoj formi bez ulepšavanja, ponekad neprijatno izbliza. Međutim, ono što najviše čudi je to da se Callie (Takal) i Rebecca (Rogers) stalno vraćaju na fotkanje i druženje, često bez razloga.

Billy se onda može shvatiti kao magično privlačan lik sa opuštenim stavom i dobrom žvakom. I to ne deluje samo na naivne, usamljene žene željne pažnje. Tako u priču ulazi detektiv Michael (Barret) koji istražuje ubistva Billijevih modela i gotovo instantno razvija “bro crush” na opuštenog fotografa. Nesrećnog detektiva možemo razumeti, dosta je patetičan prizor, iako se krije iza otmenog odela. Ostavila ga je žena u koju je zaljubljen, a ni literarna karijera u domenu jeftine kriminalistike (kakav kliše!) nikako da mu krene.

Billy ipak ima direktniji problem sa Rebeccinim nasilnim i ljubomornim dečkom (Brune) koji ne gleda nimalo blagonaklono na to da mu se cura smuca sa kojekakvima, kao i sa Alex kojoj su Billijeve seksualne avanture pomalo dosadile. Ta dva sukoba su jedini iole primetni elementi trilera u filmu. Kulminacije nema, i sve je rešeno i pre nego što je počelo. Ne zanima nas ni najmanje je li fotograf ubica.

To bi sve izgledalo mnogo bolje kada bi glumci bili bolji i kada bi scenario bio čvršći, a više dijaloga napisano i izgovoreno, a ne promumlano u pozadini. Tu su ključni Billy i Michael, odnosno Winegard i Barret, a oni nemaju dovoljno glumačke snage da to izvedu. Oni su autorski dvojac iza horora You're Next u kome se Swanberg pojavio kao glumac, pa mu sada “vraćaju uslugu”. Dame su tu ionako nebitne, one veći deo vremena samo izgledaju, a ne glume.

Kombinacija žanra i izraza očito nije uspela, nekim kombinacijama jednostavno nije suđeno. Ne jede se prženi sladoled sa hladnom slaninom. Ne jede se sladoled sa slaninom i tačka. Swanberg je nekako uspeo da se izvuče sa Drinking Buddies i napravi relativno gledljiv, iako se nije u potpunosti oslobodio dogme. Očito da ju je romantična komedija bolje podnela. Sa 24 Exposures je omanuo, držao se mumblecora i napravio erotski triler bez erotske stilizacije, radnje i misterije. Nekoliko zaljubljenika u Swanbergov nemali opus i nekoliko kritičara po stručnoj dužnosti će pogledati film, ali će za većinu ostati potpuno opskuran.

Drinking Buddies

2013.

scenario i režija: Joe Swanberg

uloge: Olivia Wilde, Jack Johnson, Anna Kendrick, Roy Livingston. Ti West, Jason Sudeikis

Drinking Buddies je film zanimljiv za raspravu jer postoje argumenti za tri dominantne stava. Prvi je da je ovo film koji unosi prave, zrele, preko potrebne reforme u polumrtvi žanr romantične komedije koji se diže iz mrtvih samo u februaru, pred konzumeristički praznik. Drugi stav je da to plemeniti, promišljeni, ali ne baš uspeli pokušaj redefinicije žanra, na momente “over-cooked”, na momente nedorađen i nefokusiran. Treća škola mišljenja tvrdi da je ovaj film potpuni kolaps, lažnjak koji se folira da je pametan i koji pokušava da se ukači na slične filmove iz perioda Novog Hollywooda, a da pritom pada i kao komedija, i kao drama i kao improvizacija i studija karaktera iz prostog razloga što su likovi dosadni.

Ne bih se složio da je genijalan, “ground-breaking”, iako je svakako inovativan i hrabar, pošto se ne drži ustaljenih romantičnih klišeja. Uspešnost eksperimenta spajanja “mainstream” teme i glumaca sa “mumblecore” dogmom ostaje upitna. Pretencioznost je svakako potpisna osobina Joea Swanberga, njegova potreba da sprovodi filmske eksperimente “in vivo” guši svaki mainstream potencijal, ali za razliku od drugih umetničarenja iz domena mumblecora, Drinking Buddies je gledaljiv i prijemčiv čak i kad ispadne iz fokusa.

Naslovni dvojac filma, ortaci za napijanje su Kate (Wilde) i Luke (Johnson). Oni su kolege u maloj pivari, i imaju dugotrajno prijateljstvo na granici flerta. Kate je jedina žena zaposlena tamo, i tu činjenicu film eksploatira na čudan, ne uvek najuspeliji način, tako da je ona predominantno i na momente usiljeno “riba-ortak” i “one of the guys”. Oni ručaju zajedno i vole da se sašiju posle posla u baru koji je nadovezan na pivaru, da se uspavaju jedno na drugom, i pritom više izgledaju slatko kao štenci nego što to ima seksualnu konotaciju.

 

Zašto njih dvoje nisu svoj odnos digli na novi nivo? Vrag će ga znati. Oboje imaju partnere, Kate se viđa sa uspešnim, ali malo previše “propper” Chrisom (Livingston), a Luke je u dugotrajnoj i pomalo učmaloj vezi sa lagano uštogljenom i nesigurnom Jill (Kendrick). Kao u svakoj romantičnoj komediji, ali i svakom novijem introspektivnom art filmu, njih četvoro će otići zajedno na vikend u prirodu ne bi li testirali svoju grupnu dinamiku. Tokom vikenda će otkriti da su možda pogrešno upareni, da Luke i Kate više vole da provode vreme zajedno (da pijanče i zajebavaju se, to jest), nego što im je ugodno u društvu njihovih partnera. Isto tako, Chris i Jill će otkriti da bi oni možda bili sasvim funkcionalan par. Desiće se jedan tajni poljubac, jedan neprijatan raskid i gomila pasivno-agresivnog dijaloga koji nagoveštava možda prekompoziciju parova.

I tu nastupa najjača potporna tačka ovog filma, odbijanje da se hoda po utabanim stazama žanra. Prvo, obična romantična komedija bi taj vikend imala pred kraj filma, na kulminaciji. Ovde je vikend početak zapleta, odmah iza ekspozicije. Drugo, razvoj događaja posle vikenda se ne odvija baš po špagi rom-com filmova, a četvoro glavnih likova se ponaša više nalik ljudima, a manje nalik filmskim klišejima. E, sad, kakvi su oni to ljudi, ako već nisu filmski klišeji?

 

Kate je hiperaktivna, isfolirana, sa nešto potisnute seksualnosti koja eksplodira tako da je baci na pod. Igra je Olivia Wilde, i tu nema problema u izvedbi, ali ima u castingu. Kate mora biti sexy dok je istovremeno ženska koja se smatra ortakom, a ne ortakinjom, a Olivia Wilde ne može biti sexy i imati pomalo “mušku” energiju istovremeno. Luke je nedorasli bradati klinac i najviše nalik klišeu. Jack Johnson savršeno hvata tu njegovu nezrelost, ali i pasivnu agresivnost. Jill je dobra, obična, pomalo uštogljena devojka. Igra je Anna Kendrick na način na koji je već igrala takve uloge, tako da njena izvedba stoji negde između uloga u filmovima Up In The Air i End of Watch. I na kraju, tu je Chris, kojeg igra kriminalno neiskorišteni Roy Livingston, inače sjajan komičar od Office Spacea nadalje. Kada smo kod neiskorišćenosti, čini se da je Jason Sudeikis pozvan samo da ostatu ekipe očita lekciju iz slobodne improvizacije na temu komičnog ne baš odlučnog šefa, a Ti West reciklira večitu ulogu hipstera.

I tu dolazimo do ispadanja iz fokusa. Likovi nisu dovoljno dobro napisani, jer ako su zamišljeni kao realni ljudi, moraju biti odigrani na drugi, potpuno prirodan način, ili moraju biti modelirani po glumcima koji će ih igrati. Lažni opušteni stav koji gaji autor Joe Swanberg im u tome ne pomaže, dok sa druge strane potpuno ubija dramu. Sa druge strane, bez klišeja i poigravanja sa njima nema komedije. Likovi su naprosto suviše obični, dosadnjikavi, svakodnevni, verovatno u stvarnom životu ne biste otišli s njima na pivo.

 

Drugo ispadanje iz fokusa je uslovljeno likovima koji ne mogu da se pokrenu i donesu odluku, koji kroz film na napreduju, čiji odnos ne evoluira. Događaji koji ih prate deluju slučajno, ne kao dobro osmišljena radnja. Lepo je bežati od formule i pritom biti opušten, ali ostaje utisak da film ne ide nigde.

Mumblecore manijak Joe Swanberg je snimio 13 filmova u 8 godina i većina od njih su eksperimenti uživo za koje je nemoguće odrediti koliko su improvizovani, a koliko imaju scenario. U skladu sa tim možemo Drinking Buddies shvatiti kao eksperiment sa mainstreamom, poznatim licima za glumce i studijskim sistemom. Imali smo to i ranije, kod Swanbergovih nesumnjivih uzora za ovaj film, kod Mazurskog (Bob & Carol & Ted & Alice, odakle je preuzet poster) i kod Rafelsona (Five Easy Pieces, koji je propitivao važne životne odluke, a nije tapkao u mestu po sistemu “da l' da legnem ili da ustanem). I vreme je bilo drugačije, filmovi su imali više značaja u našim životima. To je očito i u “box office” rezultatu Drinking Buddies, koji je vrlo brzo odigrao svoje u bioskopima i preselio se na “video on demand” teritoriju.

Konačni utisak je da je film gledljiv, realističan, da izgleda dobro i da su lokacije lepo izabrane i snimljene. Sa druge strane, Drinking Buddies podražava život, i to je pitanje koliko uspešno, pošto osnovna premisa (romansa koja tinja ispod površine dugogodišnjeg prijateljstva) nije baš utemeljena u životnim iskustvima. Filmove ne gledamo uvek zato što podražavaju život, nego zato što nam nude nešto različito.

All The Light in The Sky

2012.

režija: Joe Swanberg

scenario: Joe Swanberg, Jane Adams

uloge: Jane Adams, Sophia Takal, Kent Osborne, David Siskind, Larry Fessenden

All The Light in The Sky je pametan film koji postavlja nekoliko interesantnih pitanja, hoda po ivici novokomponovanog kulta mladosti, lepote i zdravlja koji ima gotovo religijske proporcije i pokušava da uhvati opsesiju ekologijom, Suncem, zračenjem i naukom. Solidna stvar sa tim je da evocira uspomene na neke druge filmove, meni najviše na My Dinner With Andre (Louis Malle, 1981). Sa druge strane, loša stvar je što All The Light in The Sky nema apsolutno nikakav odmak od izvesne dogme koja je zanimljiva samo veoma uskoj akademskoj publici. Ime te dogme je “mumblecore”.

Nemate pojma šta je mumblecore? Nemajte brige, do skora nisam ni ja. U pitanju je opskurna dogma u okviru američke indie produkcije nastala pod uticajem rada Johna Cassavettesa, danske Dogme 95 i francuskih Rive gauche smernica. U pitanju su “talky” filmovi, sa vrlo malo ili nimalo drame, gde se elementi improvizacije mešaju sa dokumentarističkim metodama, koji mogu, ali ne moraju imati scenario. Od glumaca se traži naturalizam i ležernost u pokretu i govoru, glumci ne moraju biti profesionalni i često igraju varijacije na same sebe. Umetničaranje, kako bih vam rekao.

Dakle, ovde imamo našu junakinju Marie, koju igra Jane Adams (TV serija Hung), ujedno i ko-scenaristkinja filma. Marie jako liči na Adamsovu, napunila je 45 godina, glumica je koja sasvim pristojno preživljava od hollywoodskih mrvica i indie produkcije. Ona je zdravstveno i ekološki osvešćena, pije neke bljak šejkove koje sama priprema, svako jutro vesla na dasci (nešto između kanua i surfinga), a svako veče sluša motivacione govore. Kada to ne radi, ona visi sa prijateljem i komšijom Rustijem (Fessenden) koji sjajno imitira Jacka Nicholsona (istini za volju, Fessenden zaista liči na Jacka), ispituje real-life naučnika Davida Siskinda o nekim gadgetima za merenje Sunčeve svetlosti, toplote i radijacije, čuje se sa psihoterapeutom, vozika na sastanke u svom BMW-u, itd.

Pogled u njenu rutinu imamo i pre i tokom posete njene nećakinje Faye (Takal), mlade glumice koja ima sve što je potrebno da bi se probila (to jest mladost, lepotu i malo talenta), ali još uvek uspela. Njih dve će uspoređivati sise (mladoj Faye su lepe, pune i podignute, nešto starijoj Marie se polako opuštaju i padaju), pričati o zajebanoj prirodi glumačkog posla (kao i svakog drugog u ovo vreme, i tu su odlučujući faktori iskustvo, veze i sreća), ići zajedno na žurke i spetljavati se sa prigodnim frajerima.

Nema drame, nema ni sukoba. Najnapetiji trenutak je kada Marie zaboravi ključeve kod ljubavnika kojem sprema pedalu, pa mora da mu izađe na oči. Drugi najnapetiji je razgovor sa tendencijom da se pretvori u prepirku između Marie i Rustija o prirodi njihovog odnosa pred sam kraj filma.

I to je ono što ovaj film i filmove ovog tipa koči, ta lažna ležernost koja podseća na savršeno neuredne tzv. “jutarnje” frizure sa tonom gela koje su previše elaborirane da bi bile iskrene, ili na bubnjeve na Metallicinom albumu St. Anger, koji su preproducirani sa namerom da zvuče kao kanta. Ta usiljenost i dogmatičnost izbija iz svakog kadra u ovom filmu, od same postavke lika Marie koja i jeste i nije verzija glumice Jane Adams, preko navodno neurednih dokumentarističkih kadrova i čudnih rakursa i igrarija sa formatima, gde se prepliću rediteljeva kamera i Mariein fotoaparat, pa do prilično nezgrapnog spajanja sijaset različitih tema u jednu na potpuno koherentnu celinu.

Naravno, sve to može biti čak i zanimljivo, pre svega studentnima kako teorije filma, tako i režije, kamere ili montaže, ali običnom gledaocu ovaj film će biti preserans. My Dinner With Andre nije slučajno pomenut kao referenca. U pitanju je veoma sveden film, dvojica likova tokom 90% filma sede za kafanskim stolom i razgovaraju o brojnim temama, od čisto tehničkih, preko umetničkih do filozofskih, pritom braneći dva skoro suprotna stajališta. My Dinner With Andre je samosvestan, kontrolisan film sa pravilnim akcentima, film koji se uprkos svedenosti može gledati jer ima drame i naznake sukoba. All The Light in The Sky je promašaj baš zbog toga što tih stvari nema.