Asteroid City

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Verovatno da nema filmskog autora čiji je filmski izraz prepoznatljiviji od onog kojeg se u svojim radovima drži Ves Anderson. Pastelne boje. Načičkani kadrovi. Geometrijska kompozicija, uz insistiranje na savršenoj simetriji. Detalji vremena i mesta. Ekstenzivni ansambl (poznatih) glumaca. Priče u okviru ili okvirima. Apsurdni humor isporučen ravnim, ozbiljnim tonom.

Uostalom, dovoljno je pogledati možda nekoliko sekundi filma, pa biti siguran da je Andersonov. I sve to, a možda još ponešto, čeka nas i u autorovom najnovijem uratku Asteroid City prikazanom na filmskom festivalu u Puli, u Areni, u ponoćnom terminu u novoj koncepciji festivala pod novom upravom. Zapravo, ovakav film i funkcioniše jedino na velikom platnu, a svako dodatno „očuđenje“ i specifikacija festivalskog okruženja idu mu na ruku.

Počnimo s okvirom: crno-belo i u starinskom, „akademskom“ formatu slike snimljenom televizijskim spcijalom koji vodi neimenovani voditelj (Brajan Krenston). Tema specijala je život i delo dramskog pisca Konrada Erpa (Edvard Norton), a posebno njegova poslednja drama Asteroid City smeštena u naslovni (izmišljeni) pustinjski gradić nazvan po krateru koji je napravio meteorit nekih 5.000 godina ranije. Objašnjavanjem detalja scene i čitanjem didaskalija saznajemo da nesvakidašnji događaji u gradiću nisu samo stvar prošlosti, već da bi preko njega morao da prođe nikad završeni autoput, a da se u njegovoj okolini izvode nuklearne probe.

Na okvir i situacije „iza scene“ u produkciji pozorišne predstave, odnose između reditelja Šuberta Grina (Adrijen Brodi), glumaca Džonsa Hola i Mercedes Ford, samog pisca i još nekih likova poput instruktora glume i glumice čiji je lik „izrezan“ imaćemo priliku da se povremeno vratimo tokom filma. Glavnina tog toka, pak, je zamišljena kao televizijska ekranizacija te same drame i snimljena je u „andersonovski“ pastelnim bojama i na ultra-širokom „cinemascope“ formatu. Drama se odvija u tri čina (slikovne kartice nas povremeno podsećaju na čin i partikularne scene, te nam služe kao orijentacija), drugi se odvija dan posle prvog, a treći još nedelju dana kasnije.

Glavni junak drame je tužni ratni fotograf Ogi Stinbek (Džejson Švarcman, jedan od najstandardnijih Andersonovih glumaca, posebno u ranijim fazama autorove karijere). On, je, uskoro ćemo saznati, sveži udovac, a razlog njegove posete Asteroid Sitiju je konvencija mladih naučnika na kojoj učestvuje njegov sin Vudro (Džejk Rajan), a u pratnji su i tri mlađe kćeri „astronomskih“ imena i potencijalno natprirodnih sposobnosti. U trenutku početka drame, on deci još nije bio rekao da im je majka umrla, ali kvar na automobilu i poziv tastu Stenliju Zeku (Tom Henks u ulozi u kakvoj kod Andersona obično zamišljamo Bila Marija) će taj proces ubrzati.

U Asteroid Sitiju će Ogi upoznati još uvek poznatu, ali svejedno smorenu i moguće isluženu glumicu Midž Kembel (Skarlet Johanson) koja dolazi kao pratnja svojoj pametnici od kćeri Dini (Grejs Edvards) koja takođe učestvuje na konvenciji. Kako se između dvoje odraslih polako razvija romansa, tako se razvija i između dvoje mladih, na vrlo sličan „andersonovski“ nespretan način. Opet, te romanse su najopipljivija okosnica radnje u ovom kolažu od filma.

Takođe, tu su i drugi pametni klinci – učesnici konvencije, njihovi roditelji (Liv Šrajber, Houp Dejvis i Stiven Park), učiteljica Džun Daglas (Maja Houk), njen razred, muzikalni kauboji predvođeni Montanom (Rupert Frend), domaćin konvencije general Gibson (Džefri Rajt) i njegov asistent (Toni Revelori, Andersonovo glumačko otkriće u filmu Grand Budapest Hotel), te naučnica iz lokalne opservatorije, dr Hikenluper (Tilda Svinton, takođe redovna u Andersonovim filmovima). Svi su oni smešteni u bungalovskom motelu kojim upravlja ljigavi menadžer (Stiv Karel koji je u toj ulozi zamenio planiranog Bila Marija koji se pred snimanje razboleo, pa je kao utešnu nagradu dobio ulogu u foršpanu). Iznenadno pojavljivanje, čini se dobrohotnog vanzemaljca (kombinacija Džefa Goldbluma u retro-naivnom odelu i lutkarskog rada Kim Kokelear) dovodi do odluke da se gradić stavi u karantin, a njegovi stanovnici i gosti nateraju na tešnju interakciju međusobno...

Generalno gledano, što smo očekivali, to smo i dobili od Andersona i ovaj put, i to nije bez šarma (dapače), ali nije ni bez mane. Zapravo, Asteroid City više podseća na manje ili više pokretnu, a svejedno skriptiranu muzejsku postavku na temu američkog Jugozapada 50-ih, retro-futurizma, hladnoratovske paranoje, persiflaže porodičnih vrednosti, fascinacije naukom i počecima „NLO-kulture“, gde je Anderson i kreator i kustos. Opet, ako ga striktno gledamo kao filmsko delo, Asteroid City je nekako rastrzan, natrpan, s brojnim digresijama i očuđujućim momentima, bez neke radnje zapravo, a i taj nagoveštaj radnje zapravo služi više kao „kičma“ na koju autor kači svoje uvijene komentare potkrepljene referencama po postulatima post-modernizma, kao i vizuelne egzibicije.

Kao takav, Asteroid City nije nimalo „ekonomičan“ uradak, ni prema glumcima koje nemilice „troši“ na male, skoro pa „kameo“ uloge (očiti primer su Margo Robi, Vilem Defo i Met Dilon za čije likove se nije našlo mesta u opisu radnje), a ni prema gledaocima, naročito onima koji bi se rado skoncentrisali da „pohvataju“ sve te silne rukavce i obuhvate ih u celinu. Glumci koji imaju supstancijalnije uloge se s njima solidno snalaze, igrajući tipičnu „andersonovsku“ igru između improvizacije i vođenja u smeru neke generalne ideje pre nego životne opipljivosti svojih likova, ali nikome od njih uloga u ovom filmu neće biti uloga karijere. Šarma u tim „zašećerenim živim dioramama“ kojima nas Anderson zasipa, rekosmo, ne fali, baš kao što ne fali ni zanatske veštine na izvođačkom planu, od samog reditelja i njegove predanosti mizansenu i kadriranju da isti dođe do izražaja, preko kompozitora Aleksandra Despla i supervizora muzike Rendala Postera koji „saundtrek“ puni starim i novokomponovanim kantri-vestern hitovima, pa do direktora fotografije Roberta Jeomana koji sada već iskusno hvata Andersonove zamisli i montaže Barnija Pilinga koji sprečava da se film raspline i ispadne iz ritma, te ga drži „na okupu“ u trajanju od podnošljivih 105 minuta.

Na kraju, Asteroid City je tipičan Andersonov film koji nas, u pravim okolnostima, može prolazno razgaliti, a u krivim pomalo i umoriti. Dometi su mu „tu negde“ s prethodnim filmom The French Dispatch koji je, doduše, bio ambiciozniji, ali se zato više rasplinuo, premda su pojedini detalji bili impoznatniji. Solidno je sve to, ali nema tu kompaktnosti i zaokruženosti Moonrise Kingdom ili konsekventne monumentalnosti Grand Budapest Hotel, o novitetu rani(ji)h Andersonovih naslova da i ne govorimo.