The Sweet East

 kritika objavljena na XXZ

2023.

režija: Sean Price Williams

scenario: Nick Pinkerton

uloge: Talia Ryder, Earl Cave, Simon Rex, Ayo Edebiri, Jeremy O. Harris, Jacob Elrodi, Rish Shah

"Od Aljaske do Meksika
to je ona druga slika
Pit, i to je Amerika"

Tako je pevao Džoni Štulić sa svojom Azrom, upozoravajući nas da svako lice, pa makar ono bili američki nasmejano, ima i svoje naličje. O naličju Amerike, naročito nakon konstatacije smrti Američkog Sna, puno je novinarskih kartica i književnih stranica napisano i puno je filmova snimljeno, što nekako nije nezamislivo, tema je velika i nekako privlačna, makar u najvećoj i najbogatijoj svetskoj kinematografiji. Tako nam je iz Cannesa na onaj bliži festival u Karlovym Varyma pristigao i The Sweet East, rediteljski prvenac direktora fotografije Seana Pricea Williamsa nastao po scenariju Nicka Pinkertona, takođe debitanta u toj funkciji.

Možda ne pokriva baš teritoriju od Aljaske do Meksika, ali Williamsov film prati devojku iz Severne Karoline Lillian (Ryder) na (pro)putovanju Istočnom Obalom. Sve počinje sa školskom ekskurzijom u Washington gde se devojka pametnija od svog neposrednog okruženja odvaja od grupe, pa u baru u vrlo stresnim okolnostima upoznaje harizmatičnog Caleba (Cave) i njegovu kliku anarhista i "freegana", pa im se pridružuje u planiranoj akciji prepada na tajno okupljanje američkih desničara negde u okolini Baltimorea.

Tamo, oslanjajući se malo na intuiciju (Calebovo društvo su luzeri, a on je šupak i pozer koji dolazi iz bogataškog miljea), a malo i na urođeni avanturizam, Lillian menja stranu, pa pronalazi najuljudnijeg među desničarima, razočaranog profesora književnosti Lawrencea (Rex), pa specijalno za njega postaje Annabel. Lawrence od nje ne traži nikakve nedolične usluge, pa čak ni političnost, čak naprotiv: njihova veza je platonska, a on je "čuva" kao nekakvu romantičnu fantaziju iz knjiga. Ali, kada joj i to dosadi, i kada joj se nova prilika pruži, ona će pobeći u New York. Put je dalje vodi na sever države, na snimanje filma s dvoje mladih afroameričkih autora, a nakon džumbusa koji tamo izbija, ona opet mora da beži i da se skriva u čemu joj pomaže jedan od članova ekipe Mohammad (Shah), ali ni aranžman po kojem se ona mora od njegovog brata i njegove bande religioznih plesača skrivati u kolibi u Vermontu joj se ne mili baš.

Imamo, dakle, "panoramsku turu" po raskrzanom američkom društvu, što nije ni posebno nov, a, čini se, ni najelegantniji mogući postupak za oslikavanje tog fenomena ili trajnog stanja nacije. Ne moramo ići daleko u prošlost, ali setimo se samo da su i Andrea Arnold i Sean Baker i braća Safdie u svojim recentnim filmovima sve to već pokrili, i to elegantnije i osebujnije. Pa opet, i Williams i Pinkerton donose ponešto novo u segmentima. Za početak, vrlo je interesantno kako Lillian nije ni u kojem obliku ideološki obojena, pa narative koje joj uvaljuju drugi ljudi s lakoćom prihvata i odbacuje ili se makar uverljivo pravi da to čini.

Williams, pak, briljira u hvatanju detalja kamerom, što i ne treba da čudi od proslavljenog direktora fotografije, ali i u izboru i vođenju glumaca. Uglavnom je tu reč o mlađim, još neafirmisanim glumcima koje reditelj usmerava prema autentičnosti kakvu obično očekujemo od naturščika i ne-profesionalaca. Među njima Talia Ryder istupa svojom sigurnošću, samouverenošću i instinktivnošću potrebnom za igranje jedne takve uloge na baš takav način. Treba istaći još i Simona Rexa u slično uvrnutoj, ali potpuno drugačijom energijom obojenoj ulozi od one kojom je okrenuo svoju karijeru u ozbiljnom smeru u Bakerovom filmu Red Rocket.

Na kraju, možda The Sweet East nije neviđen, pa čak ni preterano inovativan film, ali je festivalskoj publici zgodan kao neka vrsta poprečnog preseka američke nezavisne kinematografije, a "običnijim" gledaocima makar može potvrditi predubeđenja da je Amerika u opadanju, kao i zašto je to tako. I to svakom svoja, bez diskriminacije i popovanja, skoro pa dokumentaristički verno.