The November Man

2014.

režija: Roger Donaldson

scenario: Michael Finch, Karl Gajdusek (po romanu Billa Grangera)

uloge: Pierce Brosnan, Luke Bracey, Olga Kurylenko, Bill Smitrovich, Amila Terzimehić, Lazar Ristovski, Mediha Musliović, Eliza Taylor, Will Patton

Bilo je to negde sredinom 80-ih godina, američki pisac Bill Granger je već bio relativno poznat autor serije špijunskih romana o Peteru Devereauxu, često pijanom i večito u borbi za preživljavanje u špijunskom pičvajzu Hladnog rata gde se ne zna ko koga „radi“, a australski reditelj Roger Donaldson se polako probijao u prvu hollywoodsku ligu. Od tada je prošlo trideseta godina, Hladni rat se završio, Bill Granger i njegovi romani su lagano skliznuli u zaborav, a Roger Donaldson se prošetao kroz razne žanrove sa više ili manje uspeha. The November Man, znači, dolazi mnogo, mnogo kasno.

I to se vidi. Pierce Brosnan je možda u formi, ali više nije James Bond. Hladnoratovska priča je doživela temeljnu rekontekstualizaciju, ako se to može nazvati rekontekstualizacijom, a ni Roger Donaldson nije pouzdan izbor. Ovakvi filmovi više nemaju smisla, naročito posle Bourne serijala (za koji se sprema nastavak ili re-boot franšize) ali ih to ne sprečava da dođu do nekakve svoje publike. Što se tiče The November Man, ima tu nekoliko značajnih stvari. Prva je čisto lokalnog karaktera, film je snimljen u Beogradu koji se polako razvija u idealnu filmsku lokaciju za akcijade, kako Bessonove, tako i hollywoodske, što je značajno za lokalnu i regionalnu filmsku industriju. Druga činjenica je da se oko filma podigao ne samo lokalni hype, nego se naveliko trubilo o nastavku i nekakvoj franšizi još pre nego što je film snimljen, što govori mnogo o kalkulantstvu i aroganciji. Treća činjenica spada već u red bizarne trivije: izvorni roman There Are No Spies je sedmi u serijalu, što je jako netipičan izbor za početak filmske franšize.

To u praksi znači da se ni na jednom mestu u filmu ne upoznajemo sa Devereauxovim likom, pa njegovi postupci deluju nemotivisano. Priča je ogromna, glomazna, zapetljana i van kontrole, scenario nejasan, likovi neuverljivi i sve se zapravo svodi na jurnjavu u kojoj ne znamo ko koga i zašto juri, ali nas nije ni briga. Sve počinje sa time da Devereaux (Brosnan) napušta CIA-u nakon što njegov regrut Mason (Bracey) zajebe jednu ključnu operaciju tako što slučajno upuca dete. Devereaux se povlači u svoju vilu u Švajcarskoj, dok ga pet godina kasnije bivši šef (Smitrovich) ne izvuče iz penzije na samo još jednu misiju, da izvuče infiltriranu agenticu (Musliović), koja je prikupila podatke o budućem ruskom predsedniku (Ristovski), iz zasede koju joj sprema FSB. Misija polazi naopako, agentica (ujedno i Devereauxova ljubavnica) gine, a pucač je opet Mason. Devereaux, prateći trag, odlazi u Beograd da uz pomoć socijalne radnice Alice (Kurylenko) pokuša da pronađe jednu ključnu ženu po imenu Mira... Usput im igru smeštaju legitimni i nelegitmni predstavnici CIA-e, jure ih njihove plaćene ubice, ali i dugonoga Ruskinja (Terzimehić) koja ima možda dve rečenice teksta.

Kao špijunska akcija The November Man još i nekako funkcioniše, dovoljno je brza i recimo spektakularna, ima pucnjave, jurnjave i nešto eksplozija. Ali to sve shvatite vrlo uslovno, jer The November Man nije Bond film, niti to primarno pokušava. Problem nastaje sa konfuznom pričom koju nije moguće uhvatiti ni za glavu ni za rep, pošto se alijanse veoma arbitrarno menjaju, ali ne na iole logičan način kao u Bourne filmovima. Najslabiji segment filma su likovi preko kojih su autori verovatno zamislili da ubace moralne dileme u stilu Johna LeCarrea, ali su u tome toliko podbacili da su likovi nelogični i bez ikakve motivacije. Najshizofreniji je glavni lik, Peter Devereaux, koji je u jednoj sceni kompetentni operativac, u drugoj romantični naivac, u trećoj pristojan „no bullshit“ junak, koji možda pije i preke je naravi, ali je ipak ispravan čovek, a u četvrtoj je sadistički gad. I on, ali i ostali likovi natovareni su klišeiziranim replikama i neverovatno često uskaču sebi u usta. Jedino što je konstantno je činjenica da ni u jednom trenutku nisu uverljivi. Sramota je gledati Lazara Ristovskog kako igra ruskog političara koji pritom deluje kao imbecil koji nije u stanju da samostalno obavlja osnovne životne funkcije. Sa pozitivne strane, film izgleda pristojno, a lokacije po Beogradu nisu tipske i ne svode se na panorame i spomenike (mada ima i toga), nego Beograd vidimo kao živahan i dinamičan istočnoevropski grad, koji doduše izgleda kao da je ispražnjen od lokalnog stanovništva, a na njegovo mesto su došli strani špijuni i socijalni radnici.

Beograd nikako nije dovoljan razlog da ga se pogleda. Razlog je jasan: The November Man je jednostavno loš film, užasno adaptiran, opterećen kontradiktornim potrošenim rešenjima, dramaturški nelogičan. Cinik u meni se raduje da su se hollywoodski tikvani malo preračunali, pa da od nastavka verovatno neće biti ništa, ali užasne kritike i ne baš sjajan uspeh na američkim blagajnama ne moraju da znače ništa. Sa pozitivne strane, ovakve produkcije su možda prvi talas koji će dovesti i bolje i smislenije filmove na lokacije u regionu. Moj savet vam je da se strpite dok se to ne dogodi.