The Foreigner

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Martin Campbell

scenario: David Marconi (prema romanu Kinez Stephena Leathera)

uloge: Jackie Chan, Pierce Brosnan, Katie Leung, Rufus Jones, Charlie Murphy, Orla Brady, Lia Williams, Dermot Crowley, Ray Fearon, Rory Byrne

Kod svakog glumca se dogodi taj neki prelomni trenutak karijere da za njega više nema materijala koji bi odgovarao njegovom uobičajenom tipu uloge. Već je poznata priča da Hollywood prosečnu glumicu “sažvaće i ispljune” najkasnije do četrdesete godine, da su glumci nešto “žilaviji”, pa potraju do pedesete godine života. Ima smisla, naročito ako su istima karijere izgrađene na fizičkom izgledu ili atletsko-fajterskim sposobnostima, telo ima svoj rok trajanja. Onda treba napraviti zaokret u karijeri: igrati za manje honorare u filmovima niže produkcije, nanovo izmisliti svoju glumačku karijeru ili postati producent, sam sebi praviti posao i lagano štelati svoju personu.

Za poslednju opciju se odlučio Jackie Chan znajući da mu akciono-komične akrobacije više ne pristaju. The Foreigner je njegov producentski i glumački pokušaj da se iz tog registra pomeri prema ozbiljnijem, dramskom i trilerskom, da mu kaskaderski trikovi izgledaju realističnije i umerenije i da mu oni ne budu osnova glume, već da to bude pojava. Pitanje je samo zašto se odlučio za adaptaciju pulp-romana iz 1992. godine i zašto se odlučio da ekran deli sa vršnjakom i rivalom koji je bolji glumac od njega i koji je igrao u vrhunskoj produkciji (za razliku od Chana, uglavnom), a koji poslednjih desetak godina nikako ne pronalazi pravi materijal.

Radnja filma prati Quana Ngoca Minha (Chan), naoko skromnog vlasnika restorana koji kreće na put osvete nakon što mu kći (Leung) pogine u eksploziji bombe koju su postavili radikalni elementi u podmlatku IRA-e. Na tom putu će mu se preprečiti bivši borac, a sada pokrajinski ministar Liam Hennessy (Brosnan) koji sa IRA-om i ima i nema veze, odnosno igra dvostruku igru kao karijerni manipulator, posrednik između veterana i britanske vlade. Hennessy, naravno, nema direktne veze sa bombaškim napadom, čak bi samo teoretski mogao znati i istražiti ko stoji iza njega, ali Quan ne odustaje. Hennessy se možda vodi logikom mafijaškog bossa, ali je Quan, otkrivamo, vojni specijalac, vijetnamski veteran i čovek koji nema više šta da izgubi.

Ono što u adaptaciji romana zaista radi perfektno je shvatanje i prihvatanje razlike u tehnologiji između ranih 90-ih i novog milenijuma. London je pokriven kamerama, mobilni telefoni se koriste i za komunikaciju i za praćenje i za slikanje, a tu su i drone-letelice. Opstanak, međutim, i dalje često zavisi od “low tech” veština kao što je izrada improvizirane bombe, traganje ili postavljanje zamki i preživljavanje u šumi, pa nam, imajući vijetnamsku epizodu na pameti, nekako nije baš toliko čudno da šezdesetogodišnji Kinez pravi na budale brojne primetno mlađe irske gerilce koji su u tim šumama sigurno vežbali, a možda se u njima i borili.

Neovisno od tog miksa visokih i niskih tehnologija, napetost održava pulsirajući soundtrack Cliffa Martineza, režija Martina Campbella (poznatog kao majstora za “restart” Bonda – režirao je i Golden Eye i Casino Royale) je korektna kad dođe do akcijskih “set piece” momenata kojih bi, istina, moglo biti i više na uštrb recimo onih političko-brbljivih ili melodramatskih pod-zapleta koji čine samo štetu. Dobra vest za film, a loša za Chana je i to da Brosnan prosto proždire scenario (bez obzira što je njegov akcent suviše južno-irski za Belfast), da mu je lik bolje napisan i da naslovnog junaka sasvim opravdano potiskuje na rub.

Dakle, The Foreigner bi bio sasvim solidan film da ne upada u tri prilično gadna logička i moralna problema. Prvo, ma kako scenario uvažavo tehnologiju, on se i dalje kreće u “clanceyevskom” svetu filma Patriot Games u kojem postoje krvožedni katolički irski teroristi i u kojem IRA nije potpuno položila oružje. Što, naravno, ne može biti dalje od istine – pitanje je postalo sasvim političko i predmet je dugotrajnih i sporovoznih procesa uglavnom bez incidenta o oružanim sukobima i terorističkim napadima da ne govorimo. U tom svetu je i dalje egzotično videti Azijata u Londonu (a tek u Belfastu!) i potpuno ga je normalno nazivati samo i isključivo Kinezom (dakle, ne ni starkeljom, manijakom ili prosto onim dosadnim tipom, što sve Quan jeste, odnosno mogao bi biti).

Treće i konačno: u tom svetu su orijentalne žene možda dobre, submisivne i poslušne, ali su zato zapadnjakinje čisto zlo. Ne samo baba iz vlade zadužena za “handlanje” Hennessyja (funkcija nebitna) koja je nadmena i antipatična skoro kao Theresa May, već i Hennessyjeva žena (Brady) koja ne samo da kuje planove za radikalizaciju nasilja, već muža vara s njegovim nećakom, te Hennessyjeva ljubavnica (Murphy) koja je jedna od najradikalnijih među tim mladima, a ne preza ni od toga da od bombe ginu isključivo civili. Dve potonje žene su u filmu čak i višak – moglo se kompletno bez njih i njihovih pod-zapleta.

Slagali se mi sa političkom korektnošću ili ne, ona postoji kao koncept i uvrežena nam je u svest toliko da ju nije moguće tek tako demontirati upornim oslovljavanjem nekog po nacionalnoj ili rasnoj pripadnosti. Nešto je tu bezvezan, ali u suštini bezazlen štos na bazi stereotipa (da Kinez ima restoran, a Irac – irskog setera). Opravdanja da je problem nasleđen iz knjige bi stajala da se kojim slučajem nije radila adaptacija i da radnja nije prebačena u vreme današnje. A mizoginija koju film propoveda je i onda i sada jednako odvratna i za nju nema opravdanja.

Urge

2016.

režija: Aaron Kaufman

scenario: Jerry Stahl, Aaron Kaufman, Guy Busick, Jason Zumwalt

uloge: Pierce Brosnan, Danny Masterson, Justin Chatwin, Ashley Greene, Nick Thune, Alexis Knapp, Chris Geere, Bar Paly, Alison Lohman

Šta sve možeš kad si veliki glumac? Možeš se, recimo, pojaviti u ukupno tri scene u filmu, a da tvoja faca zauzme centralni deo postera i da tvoje ime bude prvo na spisku. A ti ćeš, glumčino moja, dobro znati i nama manje naivnima dati do znanja zašto si se uopšte pojavio u nekom takvom sranju nedostojnom tvog imena i talenta. Tu su uvek mesnati, zapravo više šunkasti (od engleskog izraza “ham” - propali glumac) monolozi, dakle prilika za kvalitetnu zajebanciju, i na kraju svotica na bankovnom računu. Nadam se da ti ta svota ne spasava život, jer bi to značilo da te bivše žene i menadžeri potkradaju, nego da je zajebancija presudna.

Zezam se ja malo, ali to nije ništa u poređenju sa tim kako je mene zeznuo celokupni glumački, kreativni i producentski tim na čelu sa rediteljem debitantom Aaronom Kaufmanom. Hajde i to sa prvopotpisivanjem Piercea Brosnana kojeg ima u tri scene, premda film tek tada živne, pa su one nekako i “highlight”. Hajde i špica sa fetišističkim latex kostimom koja zajedno sa naslovom upućuje na film sa seksualnom tematikom. Nego, otkud mu ideja da nas drži u neizvesnosti ko je protagonista filma, nevezano za potpisivanje...

Prvo upoznajemo Neila (Danny Masterson, najzanimljiviji član That 70's Show postave, vidljivo omatorio) koji je tehnološki novobogataš i logično šupak. Upoznajemo ga u sceni gde on sklapa važan posao sve zajebavajući potencijalne partnere i arogantno se igrajući sa modelom helikoptera. Misli su mu drugde, on planira vikend sa ortacima u svojoj novoj vili na ekskluzivnom turističko-bogataškom otoku pa nema vremena da se bakće sa biznis-trivijalijama. To za njega uglavnom radi njegova hladna i zategnuta asistentkinja / povremena devojka Theresa (Ashley Greene, zamislite Annu Kendrick, samo bez talenta), takođe pozvana na vikend.

Ostatak bande su jednako buđavi likovi. Tu su Englez Vick (Chris Geere, ta njuška mi je poznata iz nekog televizijskog sitcoma) i njegova devojka – nimfomanka (Paly), zatim Ben (Nick Thune, isto semi-poznata komičarska njuška) kojeg zezaju da je siromašan zato što ima fiksnu platu koja čak nije ni šestocifrena i još jedna cura, Joey (Knapp) koja ima, ne kapiram zašto, etiketu ružnjikave cure u ekipi, ono kao riba-ortak. A u vili ih čeka Jason (Chatwin) kojeg čak i oni smatraju šupkom, pa vi vidite...

Elem, njihov prvi izlazak je u šatro ekskluzivni seksualizirano-fetišizirani klub u koji se ulazi tako što se na tebe i ekipu zaustave ogromne, lažne neonske oči. A unutra bahanalije i ljudi u maskama, kao u jeftinoj kopiji Eyes Wide Shut i svi se ponašaju kao da su na drogama, nekim novim i kvalitetnim. Pajseri bogataški logično požele malo toga i baš zgodno, Jason biva izabran i pozvan od strane čoveka-vraga-kurca-kurtona u latex odelu na razgovor sa Gazdom. Bez zezanja, Brosnanov lik je potpisan samo kao The Man, citira filozofe i mudruje, što baš i nisu zaželjene osobine za jednog dilera i vlasnika otmenijeg kupleraja.

Radi se tu o sasvim novoj drogi kod koje nema fizičke ovisnosti i nezgodnog spuštanja, koja ne daje samo “high”, nego briše inhibicije i čini da se čovek oseća kao kralj sveta i ponaša se onako kako želi, odnosno u skladu sa svojim nagonima. (Eto naslova!) Međutim, postoji jedno pravilo: dozvoljeno je uzeti jednu ampulu. Ne u toku večeri, nego u životu.

Sad, ostatak bogatih pajsera se majmunski uradi, jebe pred publikom i šta sve ne, a Jason ništa. Ni prvi, ni drugi, ni treći put. Međutim, kako se oni rade, osećaj je sve manje kraljevski, a ne brišu se samo inhibicije, nego i osećaj za moral i ispravno. To u prevodu znači da ih preuzimaju atavističke želje za čime god: seksom, hranom, kontrolom, strahopoštovanjem, dominacijom. I to nije ograničeno na jednu ekipu, nego se proširilo po celom otoku. Sumrak civilizacije, anarhija, uništenje... A jedino Jason ostaje pribran, izrasta u protagonistu filma i pokušava da spasi šta se spasiti da, od ekipe, a i od celog sveta kakvog poznajemo.

Urge pokušava da bude “lean and mean” triler sa dubokim konotacijama. Sad, “lean” nije, previše je tu sranja i gluposti, masovki plesanja na glupu elektronsku muziku i jedenja kolača u slow-motionu, ljudi-kurtona i ostalih nepotrebnih detalja, a premalo nekakvog opipljivog seksa ili provoda. Nije ni “mean”, ako se pod “mean” ne podrazumeva bezmudaška i ne naročito potrebna polu-eksplicitnost u prikazivanju nasilja. A o dubini tek ne treba trošiti reči.

Ovo je klasična moralistička popujuća plašilica sa dna (produkcijske) kace čija je jedina poenta ispravna koliko je banalna: neograničena sloboda jednog ograničava slobodu drugog i te neograničene slobode (od inhibicija, seksualnih, moralnih i inih) svih dovode do sukoba, nasilja i sumraka civilizacije. Ili ako hoćete jednostavnije: čoveku je nasilje prirođeno i jedino ga društvene norme drže pod kontrolom. Međutim, tako trapavo izvedena, sa gomilom nesuptilnih, površnih filmskih i ne-filmskih referenci (pred kraj filma imamo i kamenovanje žene, što nam otprilike govori da se vrlo lako možemo spustiti na nivo talibana), ta poenta ispada smešna, nebulozna, ridikulozna, parodična prema samoj sebi. Dodajmo na to i činjenicu da su likovi koje kroz film pratimo svi do jednog toliko odvratni da im želimo dugu i bolnu smrt i zbog toga se ne osećamo kao loše osobe.

I onda tu je Pierce Brosnan. The Man. Najjača tačka filma. Tri scene u monolozima. Jasno, lik je satanski, na tragu Al Pacinovog u The Devil's Advocate. Kao što Al Pacino tu u svojoj bravuri jede Keanu Reevesa za doručak, tako i Pierce Brosnan ovde proždire Justina Chatwina, uživa u tome i glođe mu kosti. Brosnan u tom društvu toliko odskače da čak u jednom trenutku tera i reditelja Aarona Kaufmana da se malo uozbilji i složi makar jednu “stylish” scenu (onu njegovu srednju, u zalogajnici) koja ne deluje jeftino i glupo. Šteta što će to Kaufman usrati u onoj završnoj rekapitulaciji koja ne samo da pada guzicom u zemlju, nego i pokušava da nam proda “Fire Walk With Me” referencu u kombinaciji slike i monologa. Naravoučenije i jedanaesta zapovest: Ne hvataj se Lyncha, nesrećniče, ako ne znaš šta bi s tim.

Evo nabih već hiljadu reči na film koji je nedvosmisleno loš, užasan čak. Zašto? Pa zato što ga preporučujem za gledanje. Jednima kao primer kako izgleda film kada smislena i intrigantna premisa o svetu bez inhibicija ode u pizdu lepu materinu kada se s njom ne postupa pažljivo i pametno. Drugima kao čistu zabavu: Urge je toliko loš da je vrlo blizu da “obrne pun krug” i pretvori se u pravi dragulj trasha. Ne uspeva, ali je blizu.

Nego, verovali ili ne, Kaufman i armija scenarista su zaista poverovali da će Urge ostaviti trag, pa su zato ostavili dvostruki otvoreni kraj, onaj pre odjavne špice i onaj posle sa Alison Lohman, verovatno se nadajući nastavku. Pusti snovi, ali oni su toliko nesvesni svojih nekvaliteta da im na tome treba čestitati sporim tapšanjem. Ako će im to biti za utehu, svečano obećavam da ću pogledati nastavak, ako ga bude. Kapiram da ga ne bih propustio ni za šta na svetu.

The November Man

2014.

režija: Roger Donaldson

scenario: Michael Finch, Karl Gajdusek (po romanu Billa Grangera)

uloge: Pierce Brosnan, Luke Bracey, Olga Kurylenko, Bill Smitrovich, Amila Terzimehić, Lazar Ristovski, Mediha Musliović, Eliza Taylor, Will Patton

Bilo je to negde sredinom 80-ih godina, američki pisac Bill Granger je već bio relativno poznat autor serije špijunskih romana o Peteru Devereauxu, često pijanom i večito u borbi za preživljavanje u špijunskom pičvajzu Hladnog rata gde se ne zna ko koga „radi“, a australski reditelj Roger Donaldson se polako probijao u prvu hollywoodsku ligu. Od tada je prošlo trideseta godina, Hladni rat se završio, Bill Granger i njegovi romani su lagano skliznuli u zaborav, a Roger Donaldson se prošetao kroz razne žanrove sa više ili manje uspeha. The November Man, znači, dolazi mnogo, mnogo kasno.

I to se vidi. Pierce Brosnan je možda u formi, ali više nije James Bond. Hladnoratovska priča je doživela temeljnu rekontekstualizaciju, ako se to može nazvati rekontekstualizacijom, a ni Roger Donaldson nije pouzdan izbor. Ovakvi filmovi više nemaju smisla, naročito posle Bourne serijala (za koji se sprema nastavak ili re-boot franšize) ali ih to ne sprečava da dođu do nekakve svoje publike. Što se tiče The November Man, ima tu nekoliko značajnih stvari. Prva je čisto lokalnog karaktera, film je snimljen u Beogradu koji se polako razvija u idealnu filmsku lokaciju za akcijade, kako Bessonove, tako i hollywoodske, što je značajno za lokalnu i regionalnu filmsku industriju. Druga činjenica je da se oko filma podigao ne samo lokalni hype, nego se naveliko trubilo o nastavku i nekakvoj franšizi još pre nego što je film snimljen, što govori mnogo o kalkulantstvu i aroganciji. Treća činjenica spada već u red bizarne trivije: izvorni roman There Are No Spies je sedmi u serijalu, što je jako netipičan izbor za početak filmske franšize.

To u praksi znači da se ni na jednom mestu u filmu ne upoznajemo sa Devereauxovim likom, pa njegovi postupci deluju nemotivisano. Priča je ogromna, glomazna, zapetljana i van kontrole, scenario nejasan, likovi neuverljivi i sve se zapravo svodi na jurnjavu u kojoj ne znamo ko koga i zašto juri, ali nas nije ni briga. Sve počinje sa time da Devereaux (Brosnan) napušta CIA-u nakon što njegov regrut Mason (Bracey) zajebe jednu ključnu operaciju tako što slučajno upuca dete. Devereaux se povlači u svoju vilu u Švajcarskoj, dok ga pet godina kasnije bivši šef (Smitrovich) ne izvuče iz penzije na samo još jednu misiju, da izvuče infiltriranu agenticu (Musliović), koja je prikupila podatke o budućem ruskom predsedniku (Ristovski), iz zasede koju joj sprema FSB. Misija polazi naopako, agentica (ujedno i Devereauxova ljubavnica) gine, a pucač je opet Mason. Devereaux, prateći trag, odlazi u Beograd da uz pomoć socijalne radnice Alice (Kurylenko) pokuša da pronađe jednu ključnu ženu po imenu Mira... Usput im igru smeštaju legitimni i nelegitmni predstavnici CIA-e, jure ih njihove plaćene ubice, ali i dugonoga Ruskinja (Terzimehić) koja ima možda dve rečenice teksta.

Kao špijunska akcija The November Man još i nekako funkcioniše, dovoljno je brza i recimo spektakularna, ima pucnjave, jurnjave i nešto eksplozija. Ali to sve shvatite vrlo uslovno, jer The November Man nije Bond film, niti to primarno pokušava. Problem nastaje sa konfuznom pričom koju nije moguće uhvatiti ni za glavu ni za rep, pošto se alijanse veoma arbitrarno menjaju, ali ne na iole logičan način kao u Bourne filmovima. Najslabiji segment filma su likovi preko kojih su autori verovatno zamislili da ubace moralne dileme u stilu Johna LeCarrea, ali su u tome toliko podbacili da su likovi nelogični i bez ikakve motivacije. Najshizofreniji je glavni lik, Peter Devereaux, koji je u jednoj sceni kompetentni operativac, u drugoj romantični naivac, u trećoj pristojan „no bullshit“ junak, koji možda pije i preke je naravi, ali je ipak ispravan čovek, a u četvrtoj je sadistički gad. I on, ali i ostali likovi natovareni su klišeiziranim replikama i neverovatno često uskaču sebi u usta. Jedino što je konstantno je činjenica da ni u jednom trenutku nisu uverljivi. Sramota je gledati Lazara Ristovskog kako igra ruskog političara koji pritom deluje kao imbecil koji nije u stanju da samostalno obavlja osnovne životne funkcije. Sa pozitivne strane, film izgleda pristojno, a lokacije po Beogradu nisu tipske i ne svode se na panorame i spomenike (mada ima i toga), nego Beograd vidimo kao živahan i dinamičan istočnoevropski grad, koji doduše izgleda kao da je ispražnjen od lokalnog stanovništva, a na njegovo mesto su došli strani špijuni i socijalni radnici.

Beograd nikako nije dovoljan razlog da ga se pogleda. Razlog je jasan: The November Man je jednostavno loš film, užasno adaptiran, opterećen kontradiktornim potrošenim rešenjima, dramaturški nelogičan. Cinik u meni se raduje da su se hollywoodski tikvani malo preračunali, pa da od nastavka verovatno neće biti ništa, ali užasne kritike i ne baš sjajan uspeh na američkim blagajnama ne moraju da znače ništa. Sa pozitivne strane, ovakve produkcije su možda prvi talas koji će dovesti i bolje i smislenije filmove na lokacije u regionu. Moj savet vam je da se strpite dok se to ne dogodi.