Oh Boy / A Coffee in Berlin

2012.

scenario i režija: Jan Ole Gerster

uloge: Tom Schilling, Katharina Schuttler, Justus von Dohnanyi, Marc Hosemann, Friederike Kempter, Urlich Noethen, Lis Bötner, Michael Gwisdek

Oh Boy je mali, nezavisni, umetnički film reditelja – debitanta koji je napravio omanje čudo kada je počistio nemačke nacionalne nagrade za film prošle godine. Budimo iskreni, nacionalne nagrade za film nisu relano merilo ničega, ali tu dolazimo do jednog zanimljivog obrata. Oh Boy je do nogu potukao favorizirani film Cloud Atlas, koji je, istina, komad pretencioznog pseudo-filozofskog proseravanja zamotan u spektakl, ali ta spektakularnost je služila kao pokazna vežba moći nemačke filmske industrije, što je direktno povezano sa moći nemačke privrede i ekonomije. Takav ishod se može porediti jedino sa situacijom u kojoj je hiper-producirani spektakl Avatar izvisio u sezoni nagrada u korist The Hurt Locker.

Oh Boy je, izvan tog hype-a, jedan neobičan, ali i neujednačen film. Izraz “style over substance” ovde svakako važi, ali to ne znači da nema sadržaja i značenja, nisu čak ni u drugom planu, ali čini se kao da je autoru bitnije kako će nešto upakovati nego šta će i kako reći. Uticaji se mogu nabrojati razni, od francuskog Novog vala, preko ranog Woody Allena, američke “stand-up” komedije, uz dozu slapsticka, nightmare logica (jako vidljive poveznice sa Scorseseovnim After Hours), pa sve do mumblecore varijante.

Glavni lik čiji jedan obično-neobičan dan u životu pratimo je Niko Fischer (Schilling), bivši student prava, hipster, lenjivac i besposličar koji čak nije javio ocu da je batalio studije kako bi nastavio da mu izvlači džeparac. Niko je predstavnik te naše izgubljene i nesnađene generacije koja zapravo ne zna šta želi, kojoj je sve mrsko i koja sve posmatra cinično i apatično. Čini se da je sve što Niko želi šoljica kafe, ali će za nju izvisiti kroz ceo film na najrazličitije moguće načine. Čak i kad ne upada u komične ili neprijatne situacije, čini se da mu se zapravo ne da da se potrudi makar za tu jebenu šoljicu kafe.

Dan mu počinje sa konačnim raskantavanjem sa curom. Nakon toga ima razgovor sa službenim psihijatrom koji je tu da proceni da li Niko, uhvaćen da vozi u lagano pijanom stanju, sme zadržati svoju dozvolu. Niko pokušava da stvar izgladi, ali ga psihijatar provocira uglavnom iz čiste obesti. Ta scena ima neku kafkijansku notu. Uslediće čudan susret sa novim susedom koji patološku potrebu za ljudskim društvom i ramenom za plakanje maskira poklonom za useljenje. U toku dana će Niko biti provaljen i spušten na zemlju od strane oca (“ošišaj se, kupi normalne cipele i nađi posao”), imati veoma čudan sastanak sa nekada debelom, a sada znognom školskom drugaricom, visiti na filmskom setu i slušati sećanja jednog starog gospodina na Berlin njegovog detinjstva, za vreme rata, čije su jedine brige vezane za Kristalnu noć bile to što zbog silnog razbijenog stakla neće moći da vozi bicikl.

Film je zapravo sastavljen od niza vinjeta u striktnom hronološkom redu. Njihova logičnost je upitna, ali ne smeta. Pored već navedenih, krupnijih događaja, tu je još gomila komičnih situacija u koje Niko upada, poput naručivanja obične kafe u “organic” kafiću, pokušaja da “povrati” sitninu koju je greškom bacio beskućniku, susreta sa kontrolorima u javnom prevozu ili sa huliganima na ulici. Sve to neodoljivo podseća na “newyorške” filmove, sva ta bleja i hipsteraj, umetnost i nadri-umetnost. Čak je i stav ljudi iz velikog grada isti: nadrkan i nimalo srdačan.

Neujednačenost u tonu se oseća i ponekad je zamorna, što je rezultat tolikih različitih uticaja, od kojih su neki zasnovani na suprotnim pretpostavkama. Recimo, mumblecore pretpostavlja običnost i jednostavnost, dok nightmare logic sam po sebi zahteva nemalu dozu fantastike i estetike čudnog i neverovatnog. Pa ipak, odlična gluma, pre svega Toma Schillinga koji svoj lik predstavlja kao simpatičnog momka, a ne karikaturu klošara, ali i sporednih, manje ili više poznatih nemačkih glumaca, film čini gledljivim i prijatnim iskustvom. Kada se tome dodaju odlična crno-bela fotografija i sjajni jazz soundtrack, opšti utisak je zadovoljavajuć.

Budimo iskreni, Oh Boy nije film koji “pomera planine” i više liči na akademsku stilsku vežbu. Neki delovi su dosta bolji od filma u celini, nekoliko trenutaka predstavljaju vrhunac suptilnog humora, a i ispod površine se krije jedno sasvim legitimno kritičko promišljanje o današnjoj generaciji jedva sposobnoj da se pokrene iz apatije, koja samo nemo posmatra i mrzi prethodnu generaciju opsednutu plitkim statusnim simbolima, ali joj to ne smeta da uživa u blagodetima svojih situiranih roditelja. Negde su tu možda krije i bolji film, fokusiraniji, verbaliziraniji, oštriji i elokventniji, ali ovaj prvenac savršeno hvata duh sadašenjg vremena iz perspektive mladog i veoma zbunjenog čoveka koji je dosta dugo odlagao da se suoči sa stvarnim svetom.