Palo Alto

2013.

scenario i režija: Gia Coppola (po motivima kratkih priča Jamesa Franca)

uloge: Jack Kilmer, Nat Wolff, Emma Roberts, Zoe Levin, James Franco, Val Kilmer, Talia Shire

Klan Coppola je nešto najbliže plemstvu što postoji u Hollywoodu. Francis Ford Coppola je u toku jedne decenije snimio 4 antologijska filma, pa još uvek ima status velikog umetnika, iako posle toga nije snimio ništa ni izbliza na tom nivou. Njegova kćerka Sofia pokušava da taj status dostigne. Među ostalim članovima klana ima i glumaca i scenarista. Gia je najnovija nada da će prezime Coppola i dalje značiti nešto u Hollywoodu.

Po produkcijskim uslovima jasno je da imena i prezimena ne igraju više tako značajnu ulogu. Palo Alto je mali indie film za koji su sredstva prikupljena preko “crowd-fundinga” (kickstarter i slične platforme), glumci su pokupljeni iz krugova kućnih prijatelja i poznanika (to zaista nije teško učiniti sa prezimenom Coppola), a svemu tome je doprineo James Franco kao autor izvornih polu-autobiografskih priča o svom odrastanju u naslovnom gradu nadomak Silikonske Doline i koji je jedan od retkih profesionalnih glumaca u ovom filmu.

U pitanju je nešto što bi se moglo nazvati teen dramom rađenom u hyperlink maniru. Tematika je dobro poznata: besmisao života srednjoškolaca koji su potpuno van roditeljske kontrole. Nije da se upuštaju u vandalizam i kriminal (iako ima i toga, makar u natruhama), ali njihov život se svodi na tračeve, ludorije, napijanje, duvanje, kretenske razgovore, još kretenskije žurke i dosadu, mnogo ubistvene dosade.

Zvuči poznato? Verovatno ste odgledali neki noviji ozbiljniji film o odrastanju ili zapinjanju u tinejdžerskim godinama. Prizovite u misli Avarijev The Rules of Attraction i oduzmite njegovu inicijalnu (a i režijom dodanu) vrednost šoka. Setite se Larry Clarka i Harmony Korina (Kids, Ken Park, pa i Gummo) i skinite nešto od preteranog čudaštva, nihilizma i “in your face” stava. Sve to uklopite u altmanovsku strukturu (tipa Short Cuts). Šta onda imamo?

Imamo troje-četvoro klinaca u prvom planu. Teddy (Jack Kilmer, Valov sin) i Fred (Wolff) su najbolji drugari. Ne znamo zašto, ne znaju ni oni verovatno, ali verovatno da je to zbog bleje i duvke. Teddy je bazično pristojan klinac koji stalno upada u nevolje uglavnom zato što svom drugaru ne zna da kaže “ne”. Fred je raspad sistema, pomalo klovn, pomalo psihopata u nastajanju. Živi za provokaciju, maltretira cure i stalno pravi sranja. Oni povremeno vise sa dobrom curom April (Emma Roberts, Julia joj je tetka), koja je pomalo zaljubljena u Teddija, a i on u nju. Problem je u tome što oni ne znaju da komuniciraju, pa April uleti u vezu sa svojim trenerom fudbala Mr. B-jem (Franco). Emily (Levin) ne visi sa njima i nije deo nijedne ekipe. Ona je školska drolja, zapravo nesigurna cura koja se potvrđuje spetljavanjem sa bilo kojim tipom koji naiđe, uključujući prvo Teddija, pa onda i Freda. Frajeri je najčešće iskorištavaju i ponižavaju.

Palo Alto je film koji više gađa atmosferu nego bilo kakvu radnju. Može se odgovorno tvrditi da je to film ni o čemu, što je inače nekakav zajednički utisak za većinu filmova mlađe generacije Coppola. Sofijin prvenac Virgin Suicides je priznat kao uzor, poster za taj film visi u Aprilinoj sobi. Sofijin najsvežiji film The Bling Ring ima sličnu tematiku: besciljnost srednjoškolskog života, ali je ipak nekako fokusiraniji nego Giin prvenac.

Po detaljima je film sasvim u redu. Muzika je pravilno odabrana i pojačava emotivni efekat. Glumci su najčešće sjajno izabrani i više nego kompetentni za svoje uloge. Jack Kilmer je otkrovenje, ovo mu je prva uloga na filmu. Emma Roberts nam odrasta pred očima i vidimo da je sposobna za sve kompleksnije i kompleksnije uloge. Nat Wolff je opet dobio bizarnu ulogu, ali to mu stoji. Zoe Levin je već u The Way, Way Back pokazala da ima prilično talenta. James Franco, kao jedan od producenata i autor izvornog materijala, ima povlašteni status – najveću odraslu ulogu u filmu i odrađuje je sasvim solidno, sa pravom merom ljigavosti koju može da izvuče. Ostali odrasli glumci su svedeni na epizode, Val Kilmer je Aprilin čudni, stalno stondirani očuh, Talia Shire školska savetnica itd.

Upadljivo je odsustvo odraslih u ovom filmu, a kada se oni pojave i duhom, a ne samo fizički (kao Aprilina majka koja je stalno na telefonu), to obično znači da su klinci nešto grdno zeznuli ili da će se, ničim izazvano, naći u nevolji. S tim u vezi, nije nimalo zanemariv detalj da nijedan od četvoro glavnih likova nema potpuno porodično okruženje. Fred ima samo oca, ostali imaju majke. Ni prisutni roditelji nisu zapravo prisutni, klinci žive u svom svetu, odrasli u svom. Gia Coppola nam to prikazuje sa pronicljivim okom za detalje.

Neki od tih detalja su sasvim na mestu, drugi su, pak, prisutni radi malo instant-smeha, dok su treći poprilično prvoloptaški, ali ni tada nisu pogrešno upotrebljeni. Srećom, Coppola češće pogađa suštinu i kao reditelj se solidno poigrava sa asocijacijama. Treba joj odati priznanje za stav, jer joj je zaista stalo do likova, nema tu popovanja, osude, pokušaja izazivanja šoka kod publike, ali nema ni sažaljevanja ni patronizacije. Palo Alto, povrh toga, sasvim solidno izgleda na vizuelnom planu, što ne treba da čudi – Gia Coppola ima diplomu iz umetničke fotografije.

Problem je što sve to deluje malo previše odmereno i veštački, pa svi pogođeni detalji padaju u vodu. Razlog za to se krije u izvornom materijalu ili u adaptaciji istog. Francove priče nisam čitao, ali sam sklon da poverujem da one naprosto ništa ne valjaju, da su isfolirane i već ispričane. To je samo osećaj, ali Franco se iz petnih žila trudi da se prikaže kao multi-talenat na skoro svim poljima: hiperaktivno piše, glumi, režira, slika, muzicira i šta sve ne. Logično, u toj gomili svega i svačega ima mnogo toga bezvrednog, nekakvog hipsteraja i pozeraja, pa oprez nije na odmet. Ako je do samih priča, onda adaptaciju nije trebalo raditi na silu, mada se opet stiče utisak da nisu sve priče u knjizi jednake, a da su za ovaj film izabrane dosta lakše i blaže. Transfer priča na film, što se tiče hyperlinka, nekako funkcioniše, ali to nije dovoljno.

Naprosto, tu nema dovoljno materijala i Palo Alto je možda zanimljiv akademskoj zajednici kao nekakav “showcase”, ali je kao film ubibože dosadan. Nije to samo zbog toga što skoro da nema radnje, odnosno što su događaji tako niskog intenziteta. Nije ni samo zbog odsustva ciljeva i motiva kod glavnih likova. Najgore od svega je to što Gia Coppola sa ovim filmom nema šta da kaže, pa zato sve deluje nepotrebno i jalovo, klasičan primer za “style over substance”. Razumljiv je strah da ne napravi klon nekog postojećeg filma, razumljiv je i strah da ne naljuti pisca koji je pritom jedan od producenata, razumljiva je i želja da se pokaže kao autor sa fokusom na detalje i na mikro-plan. Međutim, nije mi jasno kako neko može svesno napraviti ovako dosadan film kada na papiru zvuči obećavajuće.