The Last Showgirl

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Pamtim kao da je bilo juče kad je serija „Baywatch“ stigla na TV prijemnike širom SR Jugoslavije. Pamtim i razočaranje što nisam odmah u prvoj sezoni video Pamelu Anderson, tada već poznatu sa naslovnica zabavnih magazina. Trebalo je „odguliti“ nekoliko sezona glumatanja Dejvida Haselhofa, s Erikom Eleniak kao glavnim „mesom“ koja, doduše, nije bila „loša“, ali nije bila ni ono što je pubertetlija očekivao.

Nije mi trebalo dugo da shvatim da je „Baywatch“ u suštini „treš“, ali i da je u pitanju svojevrsni kulturni fenomen koji objašnjava makar deo američkog društva sa prelaza s osamdesetih na devedesete godine prošlog veka, kada se kovao kompromis između liberalnih težnji i neumrlog puritanizma.

Fenomen se sastojao u tome da je kao „gazda produkcije“ Haselhof u ulozi Miča Bjukenona šakom i kapom delio roditeljske savete u ovoj osunčanoj sapunskoj operi, dok je veći deo ženske glumačke postave dolazio iz redova Playboy zečica i glumičica iz „mekih“ erotskih filmova.

Pamela Anderson bila je njihova „kraljica“, dok je tankim glasićem nastavljala tradiciju holivudskih večitih devojčica plave kose na tragu Merilin Monro. Njeni skandali punili su stranice tabloida, a njene nage fotografije i snimci seksa svakako su doprineli ubrzavanju procesa priključivanja na internet globalno. U humorističkim tačkama prosili su je Borat i Prljavi inspektor Blaža, a u stvarnom životu nizala je brakove, veze i afere sa muškarcima koji bi je po pravilu iskorištavali za proboj, jer ona je bivala za koju ligu iznad tih tipova.

Kao „prava“ glumica, međutim, nikad se nije ostvarila. Istini za volju, IMDB navodi 59 prošlih uloga i još tri zakazane, ali dobar deo otpada na kameo pojavljivanja u serijama, role u spotovima i reklamama, te malo serija, često pre globalne slave. Što se uloga u filmovima tiče, dominiraju oni sa „treš“ predznakom u kojima je Pamela najčešće glumila telom, odnosno seksi pojavom, bilo ogoljenom, bilo utegnutom u crni skaj kao u „Barb Wire“ (Dejvid Hogan, 1996).

Ozbiljnih uloga, pak, nije imala, iz dva moguća razloga. Prvi i logičniji bio bi taj da Pamela Anderson baš i nije najtalentovanija za glumu. Drugi bi bio taj da režiseri, producenti i Holivud nisu znali da je upotrebe dalje od jednog te istog tipa uloge koji je vremenom prestarila, a da joj nije bilo dozvoljeno da ga preraste.

Onda je odigrala ulogu života u filmu „The Last Showgirl“ Đije Kopole i za nju bila nominovana za Zlatni globus u kategoriji drame. Da li je tu reč o glumačkom „iskupljenju“, prvoj pravoj šansi ili, jednostavno, odgovarajućem kastingu?

Film prati dve sedmice svakodnevice ostarele erotske plesačice Šeli (Anderson) koja je ceo život i identitet izgradila oko predstave koju je igrala u Las Vegasu tokom poslednjih 30 i više godina. Igrala je glavnu ulogu; njeno lice još je na plakatu, ali u međuvremenu pojavile su se mlade snage, pa je gurnuta u pozadinu.

Šeli to, ipak, ne smeta zbog toga što je sa mlađim koleginicama Meri-En (Brenda Song) i Džodi (Kianan Šipka) u prijateljskom odnosu koji podseća na familijarni, a sa režiserom predstave Edijem (Dejv Bautista) u onom koji seća na partnerski. Samu predstavu, pak, uzdiže na pijedestal, smatra je istorijski i umetnički značajnom kao poslednjom koja u sebi nosi „gene“ pariskog Lida.

Problem, međutim, nastaje sa najavom da se predstava definitivno gasi jer se više ne prodaje. Ne stare, dakle, samo ljudi, već i predstave i koncepti zabave kao takvi. U tom kontekstu, Šeli se nalazi u dilemi šta dalje, budući da nije zaradila za penziju, a poslednjih godina je sve manje zarađivala. Da li da se, kao njena prijateljica, starija koleginica i bivša plesačica Anet (Džejmi Li Kertis) povuče na „rezervnu poziciju“ konobarice u kazinu ili da pokuša da nađe ulogu u nekoj novoj predstavi u „industriji“ koja se promenila toliko, da je jedva razume?

Da ulog bude veći, upravo tada u posetu sa studija dolazi i njena kćerka Hana (Bili Lurd) koju je odgojila tetka i koja sa majkom Šeli ima nerazrešen odnos koji želi da konačno reši. Znači li to da će i Šeli, makar ovako iz nužde, morati da preispita neke od prošlih i sadašnjih životnih izbora, ili će nastaviti da živi u fantaziji koju je sama stvorila dok je realnost ne samelje u potpunosti?

Scenario je napisala Kejt Gersten, po sopstvenoj neproduciranoj drami „Body of Work“, koja je inspirisana gašenjem predstave „Jubilee!“, koja se u Las Vegasu izvodila 35 godina (1981-2016). Ona je do sada radila uglavnom na televiziji, i to ne u najvišim ešalonima, pa i ne čudi što je scenario pun nedostataka. U skriptu se zapravo sve vreme vrti jedna te ista teza o starenju žene i cele profesije, te o surovosti savremenog kapitalističkog sveta koji sopstvene šrafove u mašineriji zabave nemilice troši, i to se vrti uz minimalne varijacije.

Pored toga, dijalozi su preko svake mere naivni: čak i ako uzmemo u obzir da je Šeli naša tačka gledišta, ona je preterano detinjasta ili usred procesa samoobmanjivanja. Takođe, mnogo vremena (od samo 88 minuta trajanja) otpada na prazan hod i repeticije Šelinih rutina kao što su šetnje po Las Vegasu u sumrak ili plesanje uz „The Red Shoes“ u njenoj skromnoj kućici noću.

Tako slabašan scenario trebalo je znati pročitati i nadograditi, a Đia Kopola za to očito nije imala kapaciteta. Njen prethodni rad - dva samostalno režirana filma „Palo Alto“ (2013) i „Mainstream“ (2020), te kolaboracija „The Seven Faces of Jane“ (2022) - zapravo otkriva da bez slavnog prezimena holivudskog „plemstva“, verovatno ne bi ni dobila priliku za ovako nešto.

Kopolin glavni režiserski adut - igranje sa fokusom koji je upadljivo uzak, na centru ekrana, dok obe strane ostaju krajnje neoštre kada je Šeli sama ili sa prijateljima sa posla, te kontrastiranje istog s oštrim celim ekranom kada se pojavi Hana, a što sve služi kao ilustracija Šeline koncentracije - vrlo brzo se potroši kao štos, iako je to i fotografski i montažno vrlo solidno izvedeno. Ostatak se svodi na slepu veru da će glavna glumica izneti ulogu, uz insistiranje na krupnim kadrovima njenog lica sa borama i bez šminke, čime se dodatno povlače paralele između persone Pamele Anderson i lika Šeli.

Vera se isplatila višestruko, ali glavni razlog za to nije toliko glumačka snaga Pamele Anderson. Njene limite vidimo svaki put kada deli ekran sa Džejmi Li Kertis koja i pored užasne šminke pokazuje glumačku klasu, ali i sa Bautistom koji je promenio sopstveni glumački tip (zastrašujući grmalj postao je nežni div), pa i sa Džejsonom Švarcmanom koji ima malu ulogu arogantnog režisera na audiciji. Brenda Song, Kianan Šipka i Bili Lurd (koje su, inače, malo i prestare za ove uloge), međutim, Pamelu uopšte ne ugrožavaju jer igraju neku sasvim drugu igru.

To, naravno, ne znači da je Pamela Anderson loša u filmu ili da joj ovo nije životna uloga, naprotiv. Razlog njene ubedljivosti ogleda se u tome što joj ova uloga naprosto leži: glumica koja je notorno pokazivala smisao za humor na temu svoje persone ovde skoro da igra samu sebe.

Istini za volju, nisu plesačica Šeli i Pamela Anderson obitavale na istim nivoima slave, ali im je životni put, barem ono što smo mogli da vidimo, išao sličnim tokovima. Pamela je svakako relikvija nekih prošlih vremena, pa zbog nje i njenog prisustva u filmu „The Last Showgirl“ i te kako ima smisla i vredi ga gledati.

Palo Alto

2013.

scenario i režija: Gia Coppola (po motivima kratkih priča Jamesa Franca)

uloge: Jack Kilmer, Nat Wolff, Emma Roberts, Zoe Levin, James Franco, Val Kilmer, Talia Shire

Klan Coppola je nešto najbliže plemstvu što postoji u Hollywoodu. Francis Ford Coppola je u toku jedne decenije snimio 4 antologijska filma, pa još uvek ima status velikog umetnika, iako posle toga nije snimio ništa ni izbliza na tom nivou. Njegova kćerka Sofia pokušava da taj status dostigne. Među ostalim članovima klana ima i glumaca i scenarista. Gia je najnovija nada da će prezime Coppola i dalje značiti nešto u Hollywoodu.

Po produkcijskim uslovima jasno je da imena i prezimena ne igraju više tako značajnu ulogu. Palo Alto je mali indie film za koji su sredstva prikupljena preko “crowd-fundinga” (kickstarter i slične platforme), glumci su pokupljeni iz krugova kućnih prijatelja i poznanika (to zaista nije teško učiniti sa prezimenom Coppola), a svemu tome je doprineo James Franco kao autor izvornih polu-autobiografskih priča o svom odrastanju u naslovnom gradu nadomak Silikonske Doline i koji je jedan od retkih profesionalnih glumaca u ovom filmu.

U pitanju je nešto što bi se moglo nazvati teen dramom rađenom u hyperlink maniru. Tematika je dobro poznata: besmisao života srednjoškolaca koji su potpuno van roditeljske kontrole. Nije da se upuštaju u vandalizam i kriminal (iako ima i toga, makar u natruhama), ali njihov život se svodi na tračeve, ludorije, napijanje, duvanje, kretenske razgovore, još kretenskije žurke i dosadu, mnogo ubistvene dosade.

Zvuči poznato? Verovatno ste odgledali neki noviji ozbiljniji film o odrastanju ili zapinjanju u tinejdžerskim godinama. Prizovite u misli Avarijev The Rules of Attraction i oduzmite njegovu inicijalnu (a i režijom dodanu) vrednost šoka. Setite se Larry Clarka i Harmony Korina (Kids, Ken Park, pa i Gummo) i skinite nešto od preteranog čudaštva, nihilizma i “in your face” stava. Sve to uklopite u altmanovsku strukturu (tipa Short Cuts). Šta onda imamo?

Imamo troje-četvoro klinaca u prvom planu. Teddy (Jack Kilmer, Valov sin) i Fred (Wolff) su najbolji drugari. Ne znamo zašto, ne znaju ni oni verovatno, ali verovatno da je to zbog bleje i duvke. Teddy je bazično pristojan klinac koji stalno upada u nevolje uglavnom zato što svom drugaru ne zna da kaže “ne”. Fred je raspad sistema, pomalo klovn, pomalo psihopata u nastajanju. Živi za provokaciju, maltretira cure i stalno pravi sranja. Oni povremeno vise sa dobrom curom April (Emma Roberts, Julia joj je tetka), koja je pomalo zaljubljena u Teddija, a i on u nju. Problem je u tome što oni ne znaju da komuniciraju, pa April uleti u vezu sa svojim trenerom fudbala Mr. B-jem (Franco). Emily (Levin) ne visi sa njima i nije deo nijedne ekipe. Ona je školska drolja, zapravo nesigurna cura koja se potvrđuje spetljavanjem sa bilo kojim tipom koji naiđe, uključujući prvo Teddija, pa onda i Freda. Frajeri je najčešće iskorištavaju i ponižavaju.

Palo Alto je film koji više gađa atmosferu nego bilo kakvu radnju. Može se odgovorno tvrditi da je to film ni o čemu, što je inače nekakav zajednički utisak za većinu filmova mlađe generacije Coppola. Sofijin prvenac Virgin Suicides je priznat kao uzor, poster za taj film visi u Aprilinoj sobi. Sofijin najsvežiji film The Bling Ring ima sličnu tematiku: besciljnost srednjoškolskog života, ali je ipak nekako fokusiraniji nego Giin prvenac.

Po detaljima je film sasvim u redu. Muzika je pravilno odabrana i pojačava emotivni efekat. Glumci su najčešće sjajno izabrani i više nego kompetentni za svoje uloge. Jack Kilmer je otkrovenje, ovo mu je prva uloga na filmu. Emma Roberts nam odrasta pred očima i vidimo da je sposobna za sve kompleksnije i kompleksnije uloge. Nat Wolff je opet dobio bizarnu ulogu, ali to mu stoji. Zoe Levin je već u The Way, Way Back pokazala da ima prilično talenta. James Franco, kao jedan od producenata i autor izvornog materijala, ima povlašteni status – najveću odraslu ulogu u filmu i odrađuje je sasvim solidno, sa pravom merom ljigavosti koju može da izvuče. Ostali odrasli glumci su svedeni na epizode, Val Kilmer je Aprilin čudni, stalno stondirani očuh, Talia Shire školska savetnica itd.

Upadljivo je odsustvo odraslih u ovom filmu, a kada se oni pojave i duhom, a ne samo fizički (kao Aprilina majka koja je stalno na telefonu), to obično znači da su klinci nešto grdno zeznuli ili da će se, ničim izazvano, naći u nevolji. S tim u vezi, nije nimalo zanemariv detalj da nijedan od četvoro glavnih likova nema potpuno porodično okruženje. Fred ima samo oca, ostali imaju majke. Ni prisutni roditelji nisu zapravo prisutni, klinci žive u svom svetu, odrasli u svom. Gia Coppola nam to prikazuje sa pronicljivim okom za detalje.

Neki od tih detalja su sasvim na mestu, drugi su, pak, prisutni radi malo instant-smeha, dok su treći poprilično prvoloptaški, ali ni tada nisu pogrešno upotrebljeni. Srećom, Coppola češće pogađa suštinu i kao reditelj se solidno poigrava sa asocijacijama. Treba joj odati priznanje za stav, jer joj je zaista stalo do likova, nema tu popovanja, osude, pokušaja izazivanja šoka kod publike, ali nema ni sažaljevanja ni patronizacije. Palo Alto, povrh toga, sasvim solidno izgleda na vizuelnom planu, što ne treba da čudi – Gia Coppola ima diplomu iz umetničke fotografije.

Problem je što sve to deluje malo previše odmereno i veštački, pa svi pogođeni detalji padaju u vodu. Razlog za to se krije u izvornom materijalu ili u adaptaciji istog. Francove priče nisam čitao, ali sam sklon da poverujem da one naprosto ništa ne valjaju, da su isfolirane i već ispričane. To je samo osećaj, ali Franco se iz petnih žila trudi da se prikaže kao multi-talenat na skoro svim poljima: hiperaktivno piše, glumi, režira, slika, muzicira i šta sve ne. Logično, u toj gomili svega i svačega ima mnogo toga bezvrednog, nekakvog hipsteraja i pozeraja, pa oprez nije na odmet. Ako je do samih priča, onda adaptaciju nije trebalo raditi na silu, mada se opet stiče utisak da nisu sve priče u knjizi jednake, a da su za ovaj film izabrane dosta lakše i blaže. Transfer priča na film, što se tiče hyperlinka, nekako funkcioniše, ali to nije dovoljno.

Naprosto, tu nema dovoljno materijala i Palo Alto je možda zanimljiv akademskoj zajednici kao nekakav “showcase”, ali je kao film ubibože dosadan. Nije to samo zbog toga što skoro da nema radnje, odnosno što su događaji tako niskog intenziteta. Nije ni samo zbog odsustva ciljeva i motiva kod glavnih likova. Najgore od svega je to što Gia Coppola sa ovim filmom nema šta da kaže, pa zato sve deluje nepotrebno i jalovo, klasičan primer za “style over substance”. Razumljiv je strah da ne napravi klon nekog postojećeg filma, razumljiv je i strah da ne naljuti pisca koji je pritom jedan od producenata, razumljiva je i želja da se pokaže kao autor sa fokusom na detalje i na mikro-plan. Međutim, nije mi jasno kako neko može svesno napraviti ovako dosadan film kada na papiru zvuči obećavajuće.