The Last Showgirl

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Pamtim kao da je bilo juče kad je serija „Baywatch“ stigla na TV prijemnike širom SR Jugoslavije. Pamtim i razočaranje što nisam odmah u prvoj sezoni video Pamelu Anderson, tada već poznatu sa naslovnica zabavnih magazina. Trebalo je „odguliti“ nekoliko sezona glumatanja Dejvida Haselhofa, s Erikom Eleniak kao glavnim „mesom“ koja, doduše, nije bila „loša“, ali nije bila ni ono što je pubertetlija očekivao.

Nije mi trebalo dugo da shvatim da je „Baywatch“ u suštini „treš“, ali i da je u pitanju svojevrsni kulturni fenomen koji objašnjava makar deo američkog društva sa prelaza s osamdesetih na devedesete godine prošlog veka, kada se kovao kompromis između liberalnih težnji i neumrlog puritanizma.

Fenomen se sastojao u tome da je kao „gazda produkcije“ Haselhof u ulozi Miča Bjukenona šakom i kapom delio roditeljske savete u ovoj osunčanoj sapunskoj operi, dok je veći deo ženske glumačke postave dolazio iz redova Playboy zečica i glumičica iz „mekih“ erotskih filmova.

Pamela Anderson bila je njihova „kraljica“, dok je tankim glasićem nastavljala tradiciju holivudskih večitih devojčica plave kose na tragu Merilin Monro. Njeni skandali punili su stranice tabloida, a njene nage fotografije i snimci seksa svakako su doprineli ubrzavanju procesa priključivanja na internet globalno. U humorističkim tačkama prosili su je Borat i Prljavi inspektor Blaža, a u stvarnom životu nizala je brakove, veze i afere sa muškarcima koji bi je po pravilu iskorištavali za proboj, jer ona je bivala za koju ligu iznad tih tipova.

Kao „prava“ glumica, međutim, nikad se nije ostvarila. Istini za volju, IMDB navodi 59 prošlih uloga i još tri zakazane, ali dobar deo otpada na kameo pojavljivanja u serijama, role u spotovima i reklamama, te malo serija, često pre globalne slave. Što se uloga u filmovima tiče, dominiraju oni sa „treš“ predznakom u kojima je Pamela najčešće glumila telom, odnosno seksi pojavom, bilo ogoljenom, bilo utegnutom u crni skaj kao u „Barb Wire“ (Dejvid Hogan, 1996).

Ozbiljnih uloga, pak, nije imala, iz dva moguća razloga. Prvi i logičniji bio bi taj da Pamela Anderson baš i nije najtalentovanija za glumu. Drugi bi bio taj da režiseri, producenti i Holivud nisu znali da je upotrebe dalje od jednog te istog tipa uloge koji je vremenom prestarila, a da joj nije bilo dozvoljeno da ga preraste.

Onda je odigrala ulogu života u filmu „The Last Showgirl“ Đije Kopole i za nju bila nominovana za Zlatni globus u kategoriji drame. Da li je tu reč o glumačkom „iskupljenju“, prvoj pravoj šansi ili, jednostavno, odgovarajućem kastingu?

Film prati dve sedmice svakodnevice ostarele erotske plesačice Šeli (Anderson) koja je ceo život i identitet izgradila oko predstave koju je igrala u Las Vegasu tokom poslednjih 30 i više godina. Igrala je glavnu ulogu; njeno lice još je na plakatu, ali u međuvremenu pojavile su se mlade snage, pa je gurnuta u pozadinu.

Šeli to, ipak, ne smeta zbog toga što je sa mlađim koleginicama Meri-En (Brenda Song) i Džodi (Kianan Šipka) u prijateljskom odnosu koji podseća na familijarni, a sa režiserom predstave Edijem (Dejv Bautista) u onom koji seća na partnerski. Samu predstavu, pak, uzdiže na pijedestal, smatra je istorijski i umetnički značajnom kao poslednjom koja u sebi nosi „gene“ pariskog Lida.

Problem, međutim, nastaje sa najavom da se predstava definitivno gasi jer se više ne prodaje. Ne stare, dakle, samo ljudi, već i predstave i koncepti zabave kao takvi. U tom kontekstu, Šeli se nalazi u dilemi šta dalje, budući da nije zaradila za penziju, a poslednjih godina je sve manje zarađivala. Da li da se, kao njena prijateljica, starija koleginica i bivša plesačica Anet (Džejmi Li Kertis) povuče na „rezervnu poziciju“ konobarice u kazinu ili da pokuša da nađe ulogu u nekoj novoj predstavi u „industriji“ koja se promenila toliko, da je jedva razume?

Da ulog bude veći, upravo tada u posetu sa studija dolazi i njena kćerka Hana (Bili Lurd) koju je odgojila tetka i koja sa majkom Šeli ima nerazrešen odnos koji želi da konačno reši. Znači li to da će i Šeli, makar ovako iz nužde, morati da preispita neke od prošlih i sadašnjih životnih izbora, ili će nastaviti da živi u fantaziji koju je sama stvorila dok je realnost ne samelje u potpunosti?

Scenario je napisala Kejt Gersten, po sopstvenoj neproduciranoj drami „Body of Work“, koja je inspirisana gašenjem predstave „Jubilee!“, koja se u Las Vegasu izvodila 35 godina (1981-2016). Ona je do sada radila uglavnom na televiziji, i to ne u najvišim ešalonima, pa i ne čudi što je scenario pun nedostataka. U skriptu se zapravo sve vreme vrti jedna te ista teza o starenju žene i cele profesije, te o surovosti savremenog kapitalističkog sveta koji sopstvene šrafove u mašineriji zabave nemilice troši, i to se vrti uz minimalne varijacije.

Pored toga, dijalozi su preko svake mere naivni: čak i ako uzmemo u obzir da je Šeli naša tačka gledišta, ona je preterano detinjasta ili usred procesa samoobmanjivanja. Takođe, mnogo vremena (od samo 88 minuta trajanja) otpada na prazan hod i repeticije Šelinih rutina kao što su šetnje po Las Vegasu u sumrak ili plesanje uz „The Red Shoes“ u njenoj skromnoj kućici noću.

Tako slabašan scenario trebalo je znati pročitati i nadograditi, a Đia Kopola za to očito nije imala kapaciteta. Njen prethodni rad - dva samostalno režirana filma „Palo Alto“ (2013) i „Mainstream“ (2020), te kolaboracija „The Seven Faces of Jane“ (2022) - zapravo otkriva da bez slavnog prezimena holivudskog „plemstva“, verovatno ne bi ni dobila priliku za ovako nešto.

Kopolin glavni režiserski adut - igranje sa fokusom koji je upadljivo uzak, na centru ekrana, dok obe strane ostaju krajnje neoštre kada je Šeli sama ili sa prijateljima sa posla, te kontrastiranje istog s oštrim celim ekranom kada se pojavi Hana, a što sve služi kao ilustracija Šeline koncentracije - vrlo brzo se potroši kao štos, iako je to i fotografski i montažno vrlo solidno izvedeno. Ostatak se svodi na slepu veru da će glavna glumica izneti ulogu, uz insistiranje na krupnim kadrovima njenog lica sa borama i bez šminke, čime se dodatno povlače paralele između persone Pamele Anderson i lika Šeli.

Vera se isplatila višestruko, ali glavni razlog za to nije toliko glumačka snaga Pamele Anderson. Njene limite vidimo svaki put kada deli ekran sa Džejmi Li Kertis koja i pored užasne šminke pokazuje glumačku klasu, ali i sa Bautistom koji je promenio sopstveni glumački tip (zastrašujući grmalj postao je nežni div), pa i sa Džejsonom Švarcmanom koji ima malu ulogu arogantnog režisera na audiciji. Brenda Song, Kianan Šipka i Bili Lurd (koje su, inače, malo i prestare za ove uloge), međutim, Pamelu uopšte ne ugrožavaju jer igraju neku sasvim drugu igru.

To, naravno, ne znači da je Pamela Anderson loša u filmu ili da joj ovo nije životna uloga, naprotiv. Razlog njene ubedljivosti ogleda se u tome što joj ova uloga naprosto leži: glumica koja je notorno pokazivala smisao za humor na temu svoje persone ovde skoro da igra samu sebe.

Istini za volju, nisu plesačica Šeli i Pamela Anderson obitavale na istim nivoima slave, ali im je životni put, barem ono što smo mogli da vidimo, išao sličnim tokovima. Pamela je svakako relikvija nekih prošlih vremena, pa zbog nje i njenog prisustva u filmu „The Last Showgirl“ i te kako ima smisla i vredi ga gledati.