Black Bag

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Teško da ima svestranijeg reditelja nego što je to Stiven Soderberg čiji celokupni pozamašni opus možemo prošarati ekstremnim dihotomijama. Angažovani ili zabavni Soderberg? Komercijalni ili eksperimentalni? Retro ili inovativni? Studijski ili indi? Tajna se verovatno skriva u autorovoj hiperaktivnosti (ni u najavljenoj penziji početkom 2010-ih nije dugo sedeo), „hands-on“ pristupu (svoje filmove često sam snima i montira), ekonomičnosti i utisku da se na njegovim snimanjima svi odlično zabavljaju.

Njegov najnoviji film Black Bag koji nam je upravo došao u bioskope po kriterijumima iz prošlog pasusa možemo definisati kao zabavni, komercijalni, retro i studijski Soderbergov film. Žanrovski, radi se o špijunskom trileru s mehanikom drame i diskretnim elementima komedije. Kao film u kojem „kul ljudi rade kul stvari“, on može biti lako otpisan kao trivijalan, ali makar zvezdana glumačka postava predvođena izuzetno rapoloženim Majklom Fazbenderom i Kejt Blančet, kao i trajanje od tek nešto preko 90 minuta, garantuju kvalitetnu zabavu. Na našu sreću, dobićemo i više od toga.

Prvo, reč-dve o naslovnom pojmu „crne torbe“. Za razliku od uopštenog tumačenja po kojem je to termin za tajnu i ilegalnu operaciju prikupljanja podataka, ovde imamo metaforu. Crna torba se ovde koristi kao termin da je određeni deo života operativca pod obavezom tajnosti, pa ga ne sme otkriti ni svom partneru, pa čak ni kolegama koji nemaju „klirens“ za taj podatak. „Crnu torbu“ je takođe moguće iskoristiti kao alibi i za aktivnosti koje nemaju veze s poslom, kao što su to, recimo, bračne prevare.

Tu dolazimo do specifičnosti Soderbergovog filma u odnosu na druge uratke sličnog žanra. Umesto tipičnih šablona po kojem su špijuni ili serijski zavodnici poput Džejmsa Bonda ili depresivni, moralno načeti usamljenici kao u romanima Džona Le Karea, ovde imamo situaciju s parovima među kolegama. Koliko je pametno ljubovati na takvom radnom mestu? Možda i ne baš ako se posao vrti oko tajni. Ali opet, ko će bolje razumeti nečiju potrebu da nešto drži u tajnosti od partnera i kolege koji takođe mora čuvati svoje tajne?

Soderberg preskače ekspoziciju i odmah počinje sa zapletom. Visokopozicioniranom agentu Džordžu Vudhausu (Fazbender) njegov prijatelj i nadređeni Mičam (Gustaf Skarsgord) daje informaciju da je u službi možda izdajnik koji nešto petlja s tajnim programom Severus što može imati posledice po globalnu bezbednost. Među osumnjičenima je i Džordžova supruga Ketrin Sent Žan (Blančet), te još četvoro kolega iz službe, a on ima nedelju dana vremena da ispita situaciju.

To ga dovodi u moralnu dilemu kome treba biti veran: supruzi koju voli više od bilo koga ili, pak, službi i zemlji kojoj služi. Metodični Džordž za koga kasnije saznajemo da nije imao problema da prokaže ni vlastitog oca, međutim, ima plan: sve osumnjičene će okupiti na večeri sa „zabavom i igrama“ kod sebe i Ketrin u kući. Ako sve ispadne idealno, otkriće krivca, pa će morati da počisti nered za sobom. Ako ne, makar će zamešati situaciju toliko da će ona početi da se raščišćava.

Osim Ketrin, osumnjičeni su njihov lucprdasti kolega Fredi (Tom Burk), njegova ljubomorna partnerka, analitičarka Klarisa (Marisa Abela), mladi i ambiciozni kolega Džejms (Rege-Žan Pejdž) i njegova devojka Zoi (Naomi Haris) koja radi kao psiholog na proceni zaposlenih. Ketrin dobija upozorenje da ne jede masalu koja je namenjena kolegama „pod merama“, dok će Džordž na njoj u toku naredne nedelje u tajnosti primeniti neke druge mere.

Špijunske trilere ugrubo možemo podeliti na tri grupe. S jedne strane, tu su akcione fantazije o junacima kao što su to Džejms Bond, Džejson Born, Itan Hant ili već neka varijacija na tu poznatu temu. S druge, imamo one dramski intonirane u kojima se misterije rešavaju poput ukrštenih reči (neka kao primer posluže filmovi s Majklom Kejnom u glavnoj ulozi). Takođe, imamo i one komične koji mogu varirati od direktnih parodija, preko pažljivo konstruisanih limunada za pokazivanje glumačkih raspona ili zvezdanih potencijala, pa do postmodernističkih prokazivanja apsurda kao kod braće Koen u Burn After Reading. Black Bag ima svoje „pipke“ u sve tri kategorije, ali možda ne baš na najočekivanijim mestima.

Dramski aspekt je tu najjasniji, budući da se relativno malo i u principu nespektakularno gine, akcioni spektakl se uglavnom vuče iz mogućnosi novih tehnologija za prismotru i intervenciju, a zapteljana misterija se raspliće dedukcijom. Komični momenti koji izviru iz atipične situacije „uparenih“ špijuna ovde su dovoljno podigrani da priča ne skrene u romantično-komični „skrubol“, dok akcija niskog intenziteta sprečava prelivanje prema „kaperu“. Što se tiče akcionih „špijunaca“, oni su tu prisutni samo u lagano humornim referencama: scenarista Dejvid Kep s kojim Soderberg u poslednje vreme intenzivno sarađuje bio je autor skripta za originalni filmski Mission Impossible, glumica Naomi Haris je igrala sekretaricu Manipeni u poslednja tri Bonda, dok bivši Bond iz 90-ih i ranih 2000-ih, Pierce Brosnan, ima ulogu direktora Artura Štiglica.

Svaka čast glumcima u epizodnim ulogama od Brosnana i Skarskorda koji zapravu imaju tek par trenutaka da zablistaju, preko Haris i Pejdža koji su pomalo čak i ograničeni jasnim, pomalo uštogljenim konceptima svojih likova, pa do Burka i Abele čiji su likovi dovoljno razbarušeni da mogu da podivljaju, a glumci makar da pokušaju da ukradu scenu. Svaka čast i Dejvidu Kepu na scenariju punom inteligentnih, duhovitih dijaloga kroz koje se likovi nadmudruju, skrivaju tajne i jedan drugog „uzimaju u rad“. Naravno, svaka čast i Soderbergu na tehničkim aspektima fotografije i montaže za koje opet koristi svoja dva alter-ega, Pitera Endrjuza i Meri En Bernard, jer tu sve teče glatko i upeglano, nenametljivo i potpuno u korist samog filma koji, iako je američke produkcije, odiše engleskim šarmom. Na kraju, pohvalu zaslužuje i „fri džez“ muzika Dejvida Holmsa koja pumpa napetost.

Međutim, najviše tereta nose dve glavne glumačke zvezde, Majkl Fazbender i Kejt Blančet, kojima ovde uspeva nešto gotovo nemoguće – da uštogljenost i formalnost prikažu kao nešto kul i seksi, i to kroz cerebralnost skoro robotskog nivoa, bez pokazivanja pravih emocija. Takav tip „kul“ hladnoće retko imamo priliku da vidimo u savremenoj kinematografiji, pogotovo ne u nekom pozitivnom kontekstu. Opet, jasno nam je da njihovi likovi nisu psihopate, a međusobna igra koju izvode njih dvoje glumaca je prava poslastica.

Kao reditelj, Stiven Soderberg se opet dokazuje kao dirigent savršeno skladnog orkestra koji izvodi neki klasičan, kompleksan, a opet izuzetno igriv komad u kojem ima mesta i za soliranje, ali i za timski rad. Tako smo dobili film kakav dugo nismo imali i kakvog smo se uželeli. Naravno, nije to film bez mane – ovako zabavan mogao bi da traje i malo duže, naročito u završnici, pa da naplata u našem zadovoljstvu bude i veća. Ali Black Bag svejedno ističe ranu kandidaturu za top-liste.