Draft Day

2014.

režija: Ivan Reitman

scenario: Scott Rothman, Rajiv Joseph

uloge: Kevin Costner, Jennifer Garner, Chadwick Boseman, Arian Foster, Frank Langella, Denis Leary, Griffin Newman, Josh Pence, Ellen Burstyn, W. Earl Brown, Sam Elliot, Kevin Dunn, Rosanna Arquette

Draft Day je film koji će publiku privući ili odbiti samo na osnovu toga da li neko voli ili ne voli američki fudbal. Ovakav pristup je pogrešan, jer je Draft Day film o sportu, ali više o sportskom menadžmentu, muljanju, pregovorima i kupo-prodaji profesionalnih igrača. Cela radnja je ograničena na naslovni radni dan od kojeg i vlasnici i treneri i menadžeri i sadašnji i budući profesionalni igrači i publika očekuju nešto, dobru trgovinu i pametan izbor.

Ima tu nečeg klasnog kada sredovečni (uglavnom) belci trguju sa „ljudskom marvom“ sačinjenom od mladih (uglavnom) crnaca, ali to je prosto stanje stvari u političkoj ekonomiji sporta. Siromašni afro-amerikanci su više upućeni na sport kao sredstvo socijalne mobilnosti, dok su beli tajkuni predodređeni da budu vlasnici ili makar menadžeri klubova. Klasne komponente ima i u portretu gradova koji imaju svoje franšizne sportske timove. Gradovi koji su propatili zbog deindustrijalizacije (takozvani „Rust Belt“) su u sličnoj poziciji kao mladi afro-amerikanci: mogu da se uzdaju jedino u sport da će im povratiti ponos i možda napraviti nekakvu dobit.

Ono na šta morate da se inicijalno naviknete u ovakvim filmovima o jednom čudnom i napornom danu je to da se glavnom liku, u ovom slučaju menadžeru Cleveland Brownsa Sonniju Weaveru (Costner), dešavaju sranja koje je nemoguće strpati u jedan dan. Prvo, njegova koleginica i devojka Ali (Garner) je trudna, a njegova reakcija nije baš entuzijastična. Uz to, on se još nije pomirio sa smrću oca i sa svojom moralnom odgovornošću što ga je otpustio sa mesta prvog trenera u timu. Na njega na privatnom planu pritisak vrši majka (Burnstyn), a na poslovnom arogantni vlasnik kluba (Langella) koji želi da dovede veliko i atraktivno ime za početak nove sezone i hvalisavi prvi trener (Leary) koji hoće da izgradi tim po svom ukusu, bez velikih zvezda, a sa pouzdanim timskim igračima. Sve počinje kada Weaver napravi jedan uvrnuti „trade“ i na kocku stavi budućnost celog kluba.

Ostatak vremena pratimo kako će se on iz gužve izvući. Napetost u filmu je veštačka, ali je znalački kreirana sa brzim dijalozima i još bržim kadrovima. Fotografija i scenografija su atraktivni, iako su ništa više nego „product placement“ za američke NFL fanove, film obiluje atraktivnim slikama stadiona, kancelarija i sportskih emisija. U vizuelnom identitetu jedino su podeljeni („split“) kadrovi na kojima Reitman insistira mali višak i klasična nezrela fora, ali to ne kvari genralni utisak o filmu.

Jedna od stvari u kojima Draft Day uspeva je da iskoristi glumačku postavu sačinjenu od velikih imena na pravi način. Neki od glumaca (poput Sama Elliota kao koledž-trenera i Rosanne Arquette kao Weaverove bivše žene) imaju samo po jednu scenu, neki možda dve ili tri, ali to koriste na najbolji mogući način, iako su im likovi napisani kao skice stereotipa iz već milion sportskih filmova. Drugi imaju možda malo više prostora, ali tempo filma nas sprečava da uočimo veće nelogičnosti. Opet, i u segmentu likova jedan detalj upadljivo štrči kao nepotreban i ubačen iz nekog drugog filma. To je „geeky“ stažista (Newman) koji služi kao „comic relief“ i nema nijednu drugu funkciju osim da bude zbunjen i nespretan. Ni sportska psihologija nije na nekom visokom nivou, imamo tu od svega po malo, najviše usijanih glava, ali i lokalnih momaka kojima je čast da zaigraju za tim i kompletnih sociopata. Nažalost, i njihova karakterizacija je suviše plitka, ali srećna okolnost je da to nije osnova filma.

Stvari stoje nešto bolje sa glumcima u većim ulogama. Jennifer Garner je glumica limitiranih sposobnosti, ali sa Kevinom Costnerom ima dobru mešavinu anksioznosti i hemije i potpuno se uklapa u koncept svog lika. Frank Langella je uverljiv kao vlasnik, a Denis Leary kao prvi trener. Isto važi i za osoblje u klubu, a njihovi dijalozi su dovoljno zanimljivi iako nisu na nivou tematski sličnog Moneyballa.

Koncept je jednostavan i sportski, iako je film zapravo o menadžmentu. Mi pratimo da li će naš junak sačuvati svoju kožu. Ima to i neku metaforičku vrednost. Sećamo se svi kolika je zvezda bio Kevin Costner krajem 80-ih i početkom 90-ih. Sećamo se JFK i Dances with Wolves, ali i pristojnih žanrovskih filmova poput No Way Out i A Perfect World i pre svega „all-american“ sportskih drama Field of Dreams i Bull Durham. Njegova karijera je imala žestoki pad nakon dve finansijske katastrofe u kojima je oscarovac Costner preuzeo sve kreativne uloge. Jasno, posle Waterworld i The Postman malo ko se može pobrati i vratiti karijeru na staru stazu. Kevina Costnera danas gledamu u reklami za tunu u konzervi, u Bessonovoj akcijadi i u epizodnim ulogama. Draft Day je prilika da ga vidimo u starom sjaju i on je fantastičan u svojoj nekada tipičnoj ulozi koja mu stoji kao salivena.

Ivan Reitman je bio reditelj iz hollywoodske prve lige pre dve-tri decenije, mojoj generaciji je podario ultimativnu zabavu iz detinjstva zvanu Ghostbusters i još nekoliko krajnje simpatičnih filmova, ali je njegova karijera otišla u pravcu ispod-prosečnih, pa čak i izuzetno loših filmova.

Draft Day je svakako korak u dobrom pravcu za njega. Tu je dragocena njegova perspektiva američkog sporta. Ivan Reitman je imigrant i u stanju je da američki fudbal predstavi na način koji je razumljiv i gledaocima poput mene, koji o američkom fudbalu znaju malo ili nimalo. Verovatno je da će se fanovima (ima ih i na našim prostorima) film više svideti ili će mu naći veće zamerke, ali meni je bio dovoljno lagan, pitak i gledljiv, a pritom mi se nije činio kao kompletna „paint by numbers“ varijanta.