2013.
režija: Alex de la
Iglesia
scenario: Jorge
Guerricechevarria, Alex de la Iglesia
uloge: Hugo Silva,
Mario Casas, Jaime Ordonez, Gabriel Delgado, Carolina Bang, Terele
Pavez, Carmen Maura, Macarena Gomez, Pepon Nieto, Secun de la Rosa,
Javier Botet, Santiago Segura, Carlos Areces
Nije potrebno previše
kopati po uspomenama, enciklopedijama i wikipedijama da bi zaključili
da je španski film 90-ih godina bio snažan, inovativan i
relevantan. Almodovar je osvajao publiku i kritiku sa “artsy”
farsama, Bigas Luna sa erotskim dramama, da ne pominjemo sad
Amenabara i silne druge. Kada je totalna komedija bazirana na apsurdu
i šoku u pitanju, najjača faca je bio Alex de la Iglesia.
Bila su to druga
vremena. Ljudi su uživali u gledanju “neprincipijelne koalicije”
baskijskog popa, metalca – zgubidana i ljigavog TV proroka kako
ganjaju novog Antihrista po Madridu jedne božićne noći (El dia
de la bestia) ili u avanturama para veštaca, ubica i silovatelja
koji se spremaju za važan verski obred (Perdita Durango).
Pitanje je koliko bi tako nešto danas prošlo kod moderne publike
koja je ionako već skoro sve videla.
Novim vremenima su se
španski autori prilagodili različito. Almodovar je izgleda sebe
ozbiljno shvatio kao genija, pa je izgubio svaku inspiraciju i snima
sve lošije filmove, Bigas Luna je nestao sa spiska relevantnih
autora (ako je tu ikad i bio u globalnim okvirima), Amenabar se
zaključao u art nišu. Alex de la Iglesia je pokušao da svojim
filmovima doda malo više konteksta i to mu je nekad prolazilo, a
nekad baš i ne. Crimen ferpecto (2004) je bio i ostao
poprilično smešan i zabavan film, ali je iza humora ležala oštra
satira. The Last Circus (2010) je kontekst Francovog doba
nekako i preuzeo, ali film je svejedno bio zabavan.
Sa Las brujas de
Zugarramurdi pokušava da nađe pravu meru između konteksta i
smeha naglas, i da pritom uhvati ton apsurda kakav je imao u El dia
de la bestia. Za početak filma se može reći da je i furiozan i
angažovan. Ekipa zgubidana pod maskama pokušava da opljačka radnju
za otkup zlata (jedna od retkih grana “industrije” koja raste u
krizi). Unutra upadaju “živi kipovi”, Isus – Jose (Silva) i
vojnik – Toni (Casas), gde ih čeka Joseov sin Sergio (Delgado) dok
vani ostaju maskote SpongeBob, Nevidljivi Čovek i Minnie Mouse.
Amaterski osmišljena očajnička pljačka odlazi u tri lepe,
SpongeBob dobija rafal u stomak, Nevidljivi i Minnie bivaju uhapšeni.
Toni, Jose i Sergio se nekako izvuku i otmu taksi koji vozi Manuel
(Ordonez) sa još jednim putnikom i zapute se prema francuskoj
granici. Put ih vodi kroz Baskiju, i to baš kroz selo Zugarramurdi,
poznato po velikoj srednjevekovnoj veštičijoj zajednici, ali i po
ogromnom inkvizitorskom procesu. Za petama su im dva nesposobna
policajca (Nieto, de la Rosa), pojačana Joseovom ljutom ženom
Silviom (Gomez). Veštice su žene iz triju generacija, polu-senilna
baba (Pavez), majka koja deluje kao visoka sveštenica satanskog
kulta (Maura) i divlja i raspomamljena kćerka (Bang) koja promptno
baca oko na Josea. Kada se svi okupe na jednom mestu, pičvajz može
da počne, a pripremljen je i “bogati kulturno-umetnički program”
sa sve žrtvovanjem i kanibalizmom.
Problem sa ovakvim
filmovima je što mehanika ludačke i na momente odvratne komedije po
klasičnoj “blockbuster” formuli vuče na jednu stranu, a
kontekst na sasvim drugu, pa se te dve stvari najčešće ne slažu.
Ovde je žrtva kontekst, koji je toliko difuzan i različit da ostaje
samo u nagoveštaju. Socijalna priča je prisutna na početku, ali
kasnije potpuno ispada iz fokusa. Rat između polova i priča o
redefiniciji rodnih uloga ostaju nekako površni i nedorađeni kroz
ceo film. Mislim, trojica glavnih junaka jesu mizogine budale, ali su
više od toga nesnađene budale kojima ništa ne ide od ruke. Joseov
brak je propao na isti način kao i njegovi biznisi i njegova bivša
žena mu s pravom (ali bez imalo takta i pristojnosti) zamera da je
neodgovoran i stoga gotovo sigurno loš otac, voleo on klinca ili ne.
Toni je u krizi jer je upecao žensku daleko izvan svoje lige, pa ga
muče dileme vezane za to. Manuel je čovek koji od loše situacije u
kući kojom komanduju njegova majka, žena i sestra beži na jednako
tako buđav posao, a vreme prekraćuje jedino čitanjem trash novina
i literature.
Veštice ipak imaju
malo više pod-teksta u sebi i nisu samo običan “trope” iako
tako izgledaju. One su dominantne žene u dominantno “macho”
okruženju. One su Bajskijke u Španiji. One prakticiraju paganizam u
dominantno katoličkoj kulturi. I zato su slika i prilika ugrožene
“drugosti”. Međutim, ta “drugost” nije otvorena i
tolerantna, ona je željna osvete, prekrajanja Biblije i uklanjanja
“drugosti” u svojim okvirima. Zato je sin (Botet) zaključan u
katakombama ispod uklete kuće zarađene krvavim novcem, a deda
tretiran manje ili više kao sluga. Jedino je kćer Eva sposobna da
shvati da ne treba sve drugačije pobiti i zato će i doći u
opasnost.
Kao što se da
naslutiti, film je bolji u detaljima nego u celini. Da, zabavan je i
de la Iglesia svakako zna da “spakuje” formulu i kroz nju tu i
tamo progovori nešto pametno. Nije stvar u tome. Čak je i ton
humora neujednačen i često vulgaran, kao kad dve tetke (de la
Iglesijini standardni glumci Santiago Segura i Carlos Areces u “drag”
varijanti) objašnjavaju Evi šta sve mlada veštica mora raditi po
pitanju drogiranja, žuranja i seksa (pa nabrajaju moguće i nemoguće
fetiše). Da, vulgarno je i fali motivacije, ali je svejedno zabavno
ispričano. Ili kada se Toni i Jose stalno krve oko Evine pažnje kao
nekakvi klinci. Stari štos, ali radi posao.
Imam običaj da otpišem
kao ćorave takve komedije po hollywoodskim formulama sa obiljem
gegova, jeftinih viceva i sada već potpuno običnog i recikliranog
čudaštva. Međutim, ako mi se nešto makar minimalno svidi,
izbegavaću termin ćorava komedija i zameniti ga blentava, apsurdna
ili kako već. To ću učiniti i u pogledu Las brujas de
Zugarramurdi, ni sam ne znam zašto. Možda je to samo nekakav
osećaj ili afinitet ili mi se samo čini da je Alex de la Iglesia
ponovo na svom terenu. Ako mi se bude dalo da pogledam ponovo reći
ću šta sam zaključio.
No comments:
Post a Comment