tekst preuzet sawww.fak.hr
2014.
scenario i režija: Jean-Pierre Dardenne, Luc Dardenne
uloge: Marion Cotillard, Fabrizio Rongione, Catherine Salée
Filmovi sa socijalnom tematikom su manje ili više uvek
aktuelni i uvek u ponudi na art kino sceni. U krizna doba bave se aktuelno
krizom, u vreme blagostanja upozoravaju na iskustva prethodnih kriza, ali i na
manjkavosti naizgled savršenih sistema. Socijalni filmovi su uvek kocka – ako
ih se nevešto napravi, mogu da zapilaju, dok su, sa druge strane, moguće sve
zamke jeftinih i zapaljivih pamfleta.
Srećom, braća Dardenne su majstori socijalnih priča, jedni
od retkih autora koji se mogu pohvaliti sa dve Zlatne palme u Cannesu, uz jedan
Grand Prix žirija, nagradu za scenario i još nekoliko “manjih” nagrada (ništa u
Cannesu nije malo, osim možda samog grada). Usporedivi su jedino sa Kenom
Loachom u Velikoj Britaniji, sa kojim dele i dokumentarni pedigre i sklonost ka
veritéu, biranju naturščika i nadolazećih glumaca za glavne uloge, te
prikazivanju običnih ljudi u stresnim, ali ipak očekivanim situacijama koje
čine život. Važnije od svega, njihove socijalne priče nisu površne niti
zamorne, nema popovanja ni osuđivanja. Priče koje oni pričaju su ljudske barem
koliko i socijalne, ako ne i više.
Takav je slučaj i sa Deux jours, une nuit.
Festivalska putanja kreće od Cannesa preko Sydneya do Tellurida i Toronta,
distribucija prvo u nekoliko evropskih zemalja, moguća trka za Globuse i Oscare
(premda je Akademija neosetljiva na socijalu). Tema filma bi se mogla nazvati
školskom socijalnom, radi se o sudbini jedne radnice. Izvedba bi se mogla
nazvati očekivanom, film dotičnu prati kroz jedan vikend, naslovna dva dana i jednu
noć. Bilo je, doduše, neke sumnje u iskrenost autora kada su za glavnu ulogu
odabrali veliku zvezdu Marion Cotillard, ali ona je pre svega Glumica sa
velikim G, tek onda zvezda. Konačan rezultan je jedan nimalo običan film,
precizan u detaljima i razorno moćan kao celina.
Nema skoro nikakve ekspozicije, braća Dardenne nas odmah
bacaju u vatru. Sandra (Cotillard) se budi iz popodnevne dremke i saznaje da je
otpuštena sa posla u maloj fabrici solarnih panela. Saznajemo da je bila na
dugom bolovanju, lečila se od depresije, naime, i da se ostalih 16-oro kolega
snašlo i bez nje. Njima je postavljen izbor – ili će sačuvati njeno radno mesto
ili će dobiti bonus od 1000 €. Pogađate – izabrali su novac. Na osnovu
tehnikalije, Sandri je obećano ponovno glasanje i ona ima jedan vikend da ubedi
kolege da se odreknu bonusa, a da ona ostane zaposlena. Dvoje prijatelja su već
glasali za nju, na njoj je da ubedi još sedmoro. Opremljena podrškom svog muža
Manua (Rongione) i kolegice Juliette (Salée), navučena na Xanax, sklona panici
i očajanju, Sandra kreće na misiju ubeđivanja.
Štos je u tome što su njeni argumenti legitimni, ona je
dobar radnik i još važnije, pristojno ljudsko biće, pride ima dvoje dece i
kredit za kuću, pa joj je posao preko potreban. Međutim, i argumenti onih koji
su glasali protiv su takođe ubedljivi, barem u većini slučajeva. Jedni
preživljavaju sa jednom platom, drugi su se upravo razveli, treći imaju kredite
za kuću, četvrti su relativno sveži na poslu, pa nisu stali na noge, peti su
imigranti i svaki cent im znači, šesti se plaše osvete šefova, jer ako njeno
dupe ne nastrada, možda će njihovo. Neki su, međutim, jednostavno sebični:
nemaju oni ništa protiv Sandre, ali, eto, baš su planirali da nabudže auto ili
promene nameštaj na terasi. Je li zaista 1000 € vredno života jedne osobe?
Tu dolazimo do prve teme ovog filma: Kako to da nema više
solidarnosti? Posle Drugog svetskog rata smo (mi, Evropljani) uspeli da
izgradimo socijalnu državu upravo na temelju solidarnosti. Tome su potpomogli i
neki spoljni faktori, američka ekonomija je bila drugačije naravnana, a i
postojala je realna pretnja komunističke revolucije, kako sa Istoka, tako i iz
praznih želudaca radnika i usijanih glava studenata. Šta nam se dogodilo u
međuvremenu? Kupili smo kuće u predgrađu,
po dva automobila i – osamili se. Pojam “naši bližnji” se odnosi samo na
neposrednu familiju, nemamo pojma šta se dešava sa prvim susedima, kolegama s
posla, prijateljima...
Ono što je znakovito u filmu je da nisu baš svi ljudi govna
i da će nam neko ipak pomoći u nevolji. To će učiniti najpre oni koji sa nama
dele našu nevolju, koji su jednako siromašni i očajni i koji se još uvek nisu
potpuno odvojili od spoljnog sveta. Po pravilu, ljudi koje je Sandra uspela da
ubedi su ljudi koji imaju i svojih finansijskih problema, ali shvataju vrednost
zajednice, kao i to da bi ona isto tako podmetnula leđa kada bi se oni našli u
procepu.
Druga važna stvar koju nam film pokazuje Sandrinim primerom
je da su i patnja i stres dragoceno i neophodno iskustvo iz kojeg se učimo i iz
kojeg rastemo u bolje, odlučnije i hrabrije ljude. Po tom pitanju je Deux
jeurs, une nuit film o borbi gde su vojske, zmajeve i demone zamenile
vojske nerazmišljajućih konzumerističkih zombija, korporativni zmajevi i naši
unutrašnji demoni – strah, umor, stres, depresija.
Obratite pažnju na detalje. Ništa u ovom filmu nije
slučajno. Marion Cotillard je lišena svakog glamura, bez šminke, u dve – tri
majice i jednim pantalonama tokom celog filma (ima je u svakoj sceni). Njena
kuća je tipična belgijska kuća, njen auto je star desetak godina. Obratite
pažnju i na stanove i kuće njenih kolega, na njihovu odeću, automobile, vrećice
od shoppinga. Sve to nam jasno, a opet dovoljno diskretno slika sliku današnje
radničke (niže srednje) klase: u pauzi između “velikih” snova, na snazi je samo
preživljavanje i ništa više od toga.
Druga grupa detalja su pozadine likova. O Sandri nešto još i
sazajemo, što iz prvih utisaka, što iz vešto uklopljenih “lajni” teksta. O
Manuu znamo daleko manje, šta radi, da je dobar otac i muž pun razumevanja,
prava podrška svojoj ženi u nevolji. Kolegama koje Sandra treba da ubedi samo
su implicirane pozadine, na osnovu njihovih imena, godina, životnih prostora
uspevamo nepogrešivo pogoditi njihovo imovinsko stanje, njihove prioritete,
stavove, pa čak i karakterne crte. U njihovoj podeli “za i protiv Sandre” se
tek uz malo promišljanja može nazreti i kompleksna podeljenost belgijskog
društva, klasna, macionalna, “lifestyle”. Ima tu malo stereotipije, ali ona je
svedena na razumnu, neuvredljivu meru.
Ono što posebno treba istaći je upravo mera i takt na
apsolutno svakom nivou u ovom filmu. Znamo da je Marion Cotillard jedna od
najboljih svetskih glumica i da je sposobna za razne transformacije. Ovde kao
da je gledamo ogoljenu, na rubu nervnog sloma. Ne možemo ne gajiti empatiju
prema takvoj osobi. Braća Dardenne sa njenim likom veoma vešto izbegavaju zamku
patetike, u koju bi neki drugi, manje odmereni i artikulirani autori, svakako
upali. Primera radi, ona ne vuče decu sa sobom da bi izazvala samilost, a nije
ni loša i sebična majka koja zbog svojih problema zapostavlja svoje najbliže.
Isto tako, niti njene kolege (sa izuzetkom direktora i poslovođe) nisu nimalo
karikaturalni, nego su ljudi sa kojima se možemo sresti na poslu ili na ulici.
Deux jours, une nuit je film koji nije lak za
gledanje, ali svejedno ima onu magnetsku privlačnost. Uvodi nas u svoj svet,
zapravo naš svet o kojem možda nismo razmišljali (nevolje se uvek dešavaju
nekom drugom, dok ne zadese nas), stvara empatiju za svoje likove i polako nas
razara. To nije nimalo prijatno iskustvo, ali je preko potrebno. Skoro savršen
film.
No comments:
Post a Comment