Young Mothers / Jeunes meres

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Braću Darden ne treba posebno predstavljati. Naprotiv, za svaki njihov film ćemo znati da je njihov još u prvom minutu gledanja. Prepoznaćemo stil: kamera iz ruke koja prati protagonistu ili protagonistkinju, često s leđa, odsustvo muzike osim one koja dopire iz njihovog ambijenta, socijalna tematika smeštena na marginu društva i moralna dilema u središtu. Nema kod njih lutanja, vreme radnje je „sada“, a mesto „ovde“, dakle gradovi u Belgiji oko Liježa, skoro sve je naturalistički intonirano i autentično.

U Kanu, pak, tek nisu stranci. Jedni su od retkih s dve Zlatne palme, uz pregršt drugih nagrada. Zapravo, ako su snimili film, sva je prilika da će zaigrati u glavnoj takmičarskoj konkurenciji najprestižnijeg svetskog festivala i da će tamo uzeti nagradu, makar neku „utešnu“. U slučaju njihovog najnovijeg, ovogodišnjeg filma Young Mothers, nagrada je pala za scenario.

U centru pažnje imamo socijalnu ustanovu, sklonište za trudnice u visokoj trudnoći i sveže majke tinejdžerske dobi. Pod mentorstvom direktorke Beti (Selma Alaui), tim psihologa, bolničara i edukatora radi da ih pripremi na budući život. Čini se da im je s Naimom (Samia Hilmi uspelo): ona je spremna da se otisne u samostalni život i da nastavi školovanje za kondukterku. U ustanovi su ostale naše četiri protagonistkinje koja imaju svoje životne priče...

Žesika (Babet Verbek) upoznajemo u visokoj trudnoći i rešenu da ne ponovi grešku svoje majke Morgan (India Er, francuska glumica i najpoznatije ime u postavi) i ostavi svoju bebu. Jednom kada se mala Alba rodi, ona više nije tako sigurna, ali svoju majku Žesika prati i pored njene zabrane da to čini kako bi saznala šta ju je motivisalo da se odrekne deteta kad već nije prekinula trudnoću. Problema s majkom ima i, čini se, najzrelija devojka u grupi, Arien (Žanaina Aloj). Njena majka Natali (Kristel Kornil) je alkoholičarka preke naravi i s upitnim ukusom za muškarce koja je zamislila da će oformljenje nove porodične zajednice s kćerkom i unukom poslužiti kao životni reset. Arien, pak, želi da svoju kći Lili prepusti sistemu za usvajanje kako bi ona sama nastavila školovanje.

Perla (Lusi Laruel) ima sestru na koju može da se osloni, ali ona je pre svega vezana za svog dečka Robina (Ginter Dure), toliko da se čini da je rodila sina samo kako bi ga vezala za sebe. Jednom kada je dečko otkači, ona će morati da ponovo presloži svoj život. U poređenju s njima, čini se da je Žili (Elsa Uben) spremna da nastavi s porodičnim životom. S dečkom Dilanom (Žef Jakobs) planira venčanje, on ima posao, a ona socijalu i plan za školovanje, mala Mia može u jaslice, a i spremaju se da iznajme svoj stan. Ali oboje su bivši narkomani, a opasnost da ponovo posrnu i upropaste još jedan život je prilično velika.

Na funkciji direktora fotografije imamo Benoa Dervoa, po treći uzastopni put, a pre toga je s braćom sarađivao kao snimatelj. Montaža je opet poverena Mari-Elen Dozo, još jednoj stalnoj saradnici Dardenovih. Teme su opet socijalne, s margine, s vrlo mladim ljudima, zapravo decom, u centru zbivanja. Čak je i glumačka postava sačinjena od neprofesionalnih ili manje poznatih glumaca tipično „dardenovska“ stvar.

Očekivani stil i supstanca su, dakle, tu, ali Young Mothers ipak odstupa od svih filmova braće Darden do sada. Štos je u tome što umesto jednog ili par protagonista sada imamo njih četiri koje moraju deliti vreme na ekranu i za to vreme nam ukratko ispričati svoju priču. To u praksi znači da se od gledaoca ne očekuje da se nužno postavi u cipele jedne, druge ili svih i promišlja o etičkim dilemama koje njih more, ali i da njihove priče moraju biti bazičnije, ponekad čak i do nivoa predvidljivosti ili, pak, završavanja svih njih relativnim „hepiendom“, onoliko koliko to situacija dozvoljava, makar da ne bismo posumnjali da su Žan-Pjer i Luk Darden izgubili veru u ljude, kao što smo to mogli na kraju njihovog prethodnog filma Tori & Lokita (2022).

Ne znači to, naravno, da Young Mothers nije snažan i emotivno nabijen film, ali tu snagu on crpi iz proste činjenice da pred sobom imamo decu koja su rodila decu, za šta nisu „opremljena“ ni materijalno, ni emocionalno, ni u smislu znanja i zrelosti, bez obzira što jesu fizički. Na racio braća Darden apeluju priznajući da sistem, i pored plemenitih namera svojih zaposlenika, ne može baš sve da reši. Rezultat na kraju je dosta dobar film koji ipak nije epohalan i koji se kvalitativno smešta u sredinu opusa braće Darden.

Tori and Lokita / Tori et Lokita

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Nekada je sa braćom Darden bilo, uslovno rečeno, lako jer su njihovi radovi po više aspekata bili koncizni, te stoga predvidljivi.

Radnja je po pravilu bila smeštana u Seraing, predgrađe Liježa u Valoniji, uloge su dodeljivane naturščicima ili glumcima koje su braća sama pronašla, njih bi kamera pratila u pokretu, najčešće s leđa, a sve bi, između ostalog i zbog žrtvovanja ekspozicije radi „in medias res“ učinka, bilo spakovano u zgodnih devedesetak minuta trajanja.

U tom svetlu je i tematika njihovih filmova, ma koliko šarolika zapravo bila, mogla biti svedena na život (predominantno bele, domaće i frankofone) radničke klase u savremenoj Belgiji. Zbog toga je socijalno osetljivija štampa požurila da Žan-Pjeru i Liku Dardenu prilepi etiketu autora koji se bave „problemima Prvog sveta“, navodno zapostavljajući one važne poput migracija, diskriminacije i ekstremnog siromaštva kojima su izloženi oni drugi, za većinu nevidljivi stanovnici Evrope.

O legitimitetu svakog umetnika da se bavi tematikom kojom želi, te o zdravoj pameti koja govori da će se efikasnije baviti onime čime poznaje, ne treba ni trošiti reči, ali braća Darden su takođe pokazala izuzetnu sposobnost da se polako menjaju i prilagođavaju iz filma u film, a da ostaju uvek svoji.

Za početak, u svoje filmove su uveli internacionalne (po pravilu francuske) poznate glumice: Sesil de Frans u ,,The Kid with a Bike“ (2011), Marion Kotijar u ,,Two Days, One Night“ (2014) i Adel Enel u ,,The Unknown Girl“ (2016) i uklopili ih među naturščike i svoje ,,kućne“ glumce. Nadalje, poigravali su se konceptima žanra, pa je tako ,,Two Days, One Night“ bio spoj trilera u kojem ističe vreme sa metaforičnim vesternom. Bez konja i koltova, ali sa borbom i okupljanjem ekipe za suprotstavljanje korporativnom teroru, ,,The Unknown Girl“ bio je ne baš uspeli pokušaj detektivskog noara. A film za tim, ,,Young Ahmad“ (2019) bio je socijalno-politički triler u čijem centru stoji radikalizacija kao reakcija na izopštenost iz društva.

Uostalom, i milje koji portretiraju im se menjao: doktorica-detektivka u ,,The Unknown Girl“ je odgovore tražila unutar imigrantske, afričke zajednice, a naslovni protagonista u filmu ,,Young Ahmad“ je prvenstveni problem imao sa onim delovima arapske zajednice koji su pošli putem integracije u zapadno društvo i pripadajuće vrednosti.

Opet, teško da nas jedna ovakva retrospektiva može pripremiti na radikalni rez koji predstavlja njihov najnoviji film ,,Tori and Lokita“, premijerno prikazan u Kanu (to je tradicija koja se kod Dardenovih ne menja), a kod nas u regiji na velikoj otvorenoj pozornici na Sarajevo film festivalu. Jedno mora biti jasno: posle ovakvog filma lepljenje „first world problems“ etikete Dardenovima postaće više nego neumesno.

Naslovni junaci filma koje igraju ne-profesionalci Pablo Šils i Mbundu Žoeli se po svemu ponašaju kao brat i sestra. Vreme provode zajedno u izbegličkom centru u kojem žive i na poslu koji obavljaju (odnosno, jedinom koji mogu dobiti) dostavljajući hranu i drogu iz kuhinje restorana koji drži Betim (kosovski i sarajevski glumac Alban Ukaj). Oni, međutim, nisu ni u kakvom srodstvu, ne dele ni maternji jezik (komuniciraju na francuskom), nisu iz istog plemena, verovatno ni iz iste države, a upoznali su se negde na izbegličkoj ruti gde ga je ona, kao starija, uzela u zaštitu, pa su zajedno prošli i Mediteran i Siciliju i celu rutu do Belgije.

Nekakva računica postoji za takav aranžman. Toriju svakako treba neko stariji s kime će ići, dok je Lokiti Tori možda prečica do legalnog statusa u Belgiji. On, naime, ima prava na azil kao proganjana osoba, „dete-veštac“ kojeg se pleme rešilo iz sujeverja, a ona bi, kao starija sestra, mogla postati njegova starateljka. Bliskost njihovog odnosa, međutim, nije moguće negirati: iako ona ima obaveze prema svojoj biološkoj porodici koja je ostala u Africi, ona prvenstvenu lojalnost oseća prema njemu, pa bilo da se radi o zaradi kod Betima koju dele ili o dugovima prema švercerima koji su ih dopremili u Evropu.

Kada situacija eskalira, a ona bude prebačena na mesto „u proizvodnji“, njih dvoje će se morati odvojiti. Ali, snalažljivi kakvi jesu, oni će već naći načina da se ponovo spoje, čime će na sebe preuzeti enormni rizik. I to sve ide prema surovoj, izuzetno ružnoj i tragičnoj kulminaciji u kojoj maske „civilizacije“ ili moći „sistema“ da ugroženima pomogne nepovratno padaju.

Oslanjajući se na rad kamere Benoa Dervoa (koji je uslikao i njihov prethodni film, a na nekim ranijima je bio u timu kamermana), braća Darden se trude da nam bez previše objašnjavanja predstave rutinu svojih naslovnih junaka koja se sastoji od večitog snalaženja i retkih trenutaka užitaka koje oni dele s nepatvorenom dečijom nevinošću. Na primer, kao kada se „časte“ pevanjem karaoka u Betimovom restoranu. Naravno da imamo kameru koja prati likove, ali za braću Darden je atipična količina totala i uošte širih planova, odnosno distance između kamere i likova u pojedinim trenucima. Jedna od stvari koju time postižu je da se, teoretski, iza radnje koja nas hvata za gušu, može videti i pejzaž sa nešto lepote, ali bi se samo osoba bez srca mogla fokusirati na njega.

Odstupanje od poetike se unekoliko ogleda i u tome što ovde imamo dramsku ekspoziciju. Ona za standarde Dardenovih deluje prolongirano. Skoro kao kod Bresona ili Šredera, ali zapravo se gotovo matematički završava na trećini filma. Posledično, ,,Tori and Lokita“ po strukturi postaje i ostaje klasična tročinka.

Likovi su možda prisutni u svojoj datosti, ali ta datost sama po sebi nije dosadna ili monotona, budući da se ta datost kod dvoje protagonista očitava i kao snalažljivost u novim, izazovnim situacijama u koje oni koji vode „normalne“ živote ne mogu ni da upadnu. Sa druge strane, ni predstavnici „sistema“ nisu baš svi bezlični, iako su neki od njih sumnjičavi, a neki čak i žele da u okviru svojih moći pomognu simpatičnom dvojcu.

Na kraju, i negativci su prikazani kao „samo ljudi“ koji štite svoje amoralne i ilegalne biznise, a za Betima je takođe jasno da operiše izvan sistema zato što ga isti nije prihvatio, da je spreman da monstruozno iskorištava dvoje dece, ali i da im ponekad nešto „učini“, sve dok se oni ne ispostave kao rizik za njegov bizniNaravno da se filmu, a i braći Darden kao njegovim autorima može ponešto i prigovoriti, pre svega u smislu ekonomike scenarija, ali i režije i montaže. Naći će se tu poneki kadar, ili čak scena viška, a da to nije bilo neophodno za u suštini priču koja počinje negde u petom-šestom krugu pakla i propada dalje u deveti, makar za protagoniste.

Isto tako, likovi možda nisu iznijansirani onoliko koliko bi mogli biti. Ali opet, sam emotivni naboj koji ovaj film nosi u sebi dovoljan je i da nedostatke krupnije od tih jednostavno zanemarimo. Reč je o jednoj od najglasnijih filmskih izjava, poziva upomoć i konstatacija da taj naš hvaljeni „sistem“ više ne radi nego što radi.

Young Ahmed / Le jeune Ahmed

kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: Jean-Pierre Dardenne, Luc Dardenne

uloge: Idir Ben Addi, Olivier Bonnaud, Myriem Akheddiou, Victoria Bluck, Claire Bodson, Othmane Moumen

Belgijska braća Jean-Pierre i Luc Dardenne su već decenijama u vrhu evropske kinematografije, ne samo u domenu socijalnog realizma kao stila i društveno relevantnih tema, već i uopšte, kao vlasnici dve canneske Zlatne Palme i brojnih "manjih" nagrada. Iako je njihov stil još uvek prepoznatljiv (kamera u ruci koja prati glumca u pokretu, najčešće s leđa, filmovi uglavnom uklopljeni u format od 90-ak minuta, nedostatak ekspozicije), u poslednjoj deceniji su ipak uveli određene inovacije. Jedna od njih je prisustvo etabliranih glumaca, a ne samo naturščika, lokalaca i relativnih anonimusa, a druga je pokušaj da se u socijalni realizam unesu i drugi motivi, kao što je recimo neo-noir zaplet u prethodnom, verovatno njihovom najslabijem filmu The Unknown Girl.

U tom smislu je ovogodišnji canneski naslov Young Ahmed njihov povratak na staro: nema glumačkih vedeta (odnosno jedne koja nosi film) i nema eksperimenata, osim donekle sa temom. Young Ahmed je, naime, priča o radikalizovanom omladincu iz mešanog braka koji se preko noći nađe u sukobu sa sistemom i svetom u kojem je odrastao. Braća Dardenne nam, fokusirajući se na lik, pričaju širu priču, ali ne iz arogantne i privilegovane pozicije belaca i "domaćina" sa agendom protiv imigranata, već pre svega kao priču o zabludelom momku u nevolji.

Našeg naslovnog junaka u interpretaciji Idira Ben Addija upoznajemo kao već prilično radikalizovanog, bez ekspozicije, i to moramo prihvatiti kao činjenicu. O njemu saznajemo da je odrastao bez oca, sa svojom liberalnom belom i katoličkom majkom (Bodson), bratom i sestrom, te da je do nedavno bio tipičan tinejdžer koji igra igrice, a koji je u međuvremenu postao opsednut religijom i kroz njenu prizmu shvaćenom čistoćom. On je sada osetljivi naočarko koji sestri govori da je drolja zato što se oblači po zapadnjačkoj modi, a majci da je alkoholičarka zato što povremeno pije vino.

Problem nije ograničen na kuću. Ahmed odbija da se rukuje sa ženama jer ih smatra nečistim i nedostojnim, a primarna meta njegove mržnje je njegova nastavnica arapskog jezika Ines (Akheddiou). Njena "krivica" je u tome da ne živi život po Kuranu, da se viđa sa Jevrejinom, da podučava moderni i funkcionalni arapski jezik (nasuprot kuranskom), a da za primere uzima trivijalne stvari poput tekstova pop-pesama.

Na pitanje ko je Ahmeda radikalizovao, odgovor je jasan. U pitanju je imam Youssouf (Moumen), fanatik, a potencijalno i samozvanac koji vodi improvizovanu džamiju i medresu u stražnjoj sobi svoje radnje-bakalnice. Međutim, kada Ahmed pokuša ubistvo učiteljice pa završi u popravnom domu, to je previše čak i za imama. Jasno, ne zbog nekog iznenadnog shvatanja svoje pogreške, već iz krajnje sebičnih razloga.

Ako mislimo da će se u domu i na farmi gde je dodeljen da bude pomoćni radnik Ahmed reformirati i postati spreman da se vrati u civilizovano društvo, onda smo u zabludi. Ahmed će, doduše, biti u iskušenju da se okane ćoravog posla verskog fanatizma, pre svega kada devojka njegovih godina, gazdina kći Louise (Bluck) pokaže interes za njega, a momak će se čak i pretvarati da se "popravlja". Ali zameranje i fanatičnu crtu će duboko u sebi i dalje nositi, sve do kulminacije filma...

Jedna od vrednosti filma je da o Ahmedu i njegovoj pozadini ne saznajemo puno, već poneku raštrkanu informaciju poput one o tome da je u potrazi za očinskom figurom i da mu je rođak poginuo kao borac, te da je verovatno žrtva agresivne kampanje koja na internetu "peca" mlade, naivne i nesnađene ljude koji nisu mogli ili nisu hteli da se integrišu u zapadnjačko društvo, pa se zbog toga smatraju neuspešnim i marginalizovanim. Iako je kontekst verski motivisanog nasilja, odnosno islamističkog terorizma, ovde jasan i škakljiv, ovo nije film ni o Islamu, ni o zamci verske radikalizacije, već film o radikalizaciji uopšte, naročito u kontekstu društva koje ne pruža baš svima baš jednale šanse.

Napravimo onda jedan mentalni eksperiment i zamislimo da Ahmed nije Ahmed, nego da je recimo Jean-Claude i da fanatično uleće u bilo šta od navedenog: militantnu nacionalističku desnicu, militantnu komunističku levicu, veganstvo, mizoginiju, eko-terorizam. Ili čak da nema fanatizma, već da kreće putem kriminala, lične osvete ili nečeg sličnog. Young Ahmed je, dakle, film o suženoj slici sveta koju neko stvara i neguje, a koja se mladim i ranjivim ljudima čini posebno primamljivom jer nudi "laka i brza", a svakako direktna rešenja.

Ono što Dardennovi impliciraju je pitanje ima li društvo u celini na takve maligne pojave spreman odgovor, a na njihovo pitanje je odgovor verovatno negativan, čak i uz najbolju volju. Na kraju, njihov filmski jezik i stil ovde radi vrlo dobro i služi svojoj svrsi, blizina kamere uverljivo stvara teskobu, manje poznati glumci i naturščici se sjajno uklapaju u socijalni pejzaž i reakcija na film kod gledaoca je i misaona i emocionalna. Young Ahmed možda nije njihov najbolji ili najličniji film, ali svakako ima sasvim dovoljno karaktera.

Deux jours, une nuit / Two Days, One Night

tekst preuzet sawww.fak.hr

2014.

scenario i režija: Jean-Pierre Dardenne, Luc Dardenne

uloge: Marion Cotillard, Fabrizio Rongione, Catherine Salée

Filmovi sa socijalnom tematikom su manje ili više uvek aktuelni i uvek u ponudi na art kino sceni. U krizna doba bave se aktuelno krizom, u vreme blagostanja upozoravaju na iskustva prethodnih kriza, ali i na manjkavosti naizgled savršenih sistema. Socijalni filmovi su uvek kocka – ako ih se nevešto napravi, mogu da zapilaju, dok su, sa druge strane, moguće sve zamke jeftinih i zapaljivih pamfleta.

Srećom, braća Dardenne su majstori socijalnih priča, jedni od retkih autora koji se mogu pohvaliti sa dve Zlatne palme u Cannesu, uz jedan Grand Prix žirija, nagradu za scenario i još nekoliko “manjih” nagrada (ništa u Cannesu nije malo, osim možda samog grada). Usporedivi su jedino sa Kenom Loachom u Velikoj Britaniji, sa kojim dele i dokumentarni pedigre i sklonost ka veritéu, biranju naturščika i nadolazećih glumaca za glavne uloge, te prikazivanju običnih ljudi u stresnim, ali ipak očekivanim situacijama koje čine život. Važnije od svega, njihove socijalne priče nisu površne niti zamorne, nema popovanja ni osuđivanja. Priče koje oni pričaju su ljudske barem koliko i socijalne, ako ne i više.

Takav je slučaj i sa Deux jours, une nuit. Festivalska putanja kreće od Cannesa preko Sydneya do Tellurida i Toronta, distribucija prvo u nekoliko evropskih zemalja, moguća trka za Globuse i Oscare (premda je Akademija neosetljiva na socijalu). Tema filma bi se mogla nazvati školskom socijalnom, radi se o sudbini jedne radnice. Izvedba bi se mogla nazvati očekivanom, film dotičnu prati kroz jedan vikend, naslovna dva dana i jednu noć. Bilo je, doduše, neke sumnje u iskrenost autora kada su za glavnu ulogu odabrali veliku zvezdu Marion Cotillard, ali ona je pre svega Glumica sa velikim G, tek onda zvezda. Konačan rezultan je jedan nimalo običan film, precizan u detaljima i razorno moćan kao celina.

Nema skoro nikakve ekspozicije, braća Dardenne nas odmah bacaju u vatru. Sandra (Cotillard) se budi iz popodnevne dremke i saznaje da je otpuštena sa posla u maloj fabrici solarnih panela. Saznajemo da je bila na dugom bolovanju, lečila se od depresije, naime, i da se ostalih 16-oro kolega snašlo i bez nje. Njima je postavljen izbor – ili će sačuvati njeno radno mesto ili će dobiti bonus od 1000 €. Pogađate – izabrali su novac. Na osnovu tehnikalije, Sandri je obećano ponovno glasanje i ona ima jedan vikend da ubedi kolege da se odreknu bonusa, a da ona ostane zaposlena. Dvoje prijatelja su već glasali za nju, na njoj je da ubedi još sedmoro. Opremljena podrškom svog muža Manua (Rongione) i kolegice Juliette (Salée), navučena na Xanax, sklona panici i očajanju, Sandra kreće na misiju ubeđivanja.

Štos je u tome što su njeni argumenti legitimni, ona je dobar radnik i još važnije, pristojno ljudsko biće, pride ima dvoje dece i kredit za kuću, pa joj je posao preko potreban. Međutim, i argumenti onih koji su glasali protiv su takođe ubedljivi, barem u većini slučajeva. Jedni preživljavaju sa jednom platom, drugi su se upravo razveli, treći imaju kredite za kuću, četvrti su relativno sveži na poslu, pa nisu stali na noge, peti su imigranti i svaki cent im znači, šesti se plaše osvete šefova, jer ako njeno dupe ne nastrada, možda će njihovo. Neki su, međutim, jednostavno sebični: nemaju oni ništa protiv Sandre, ali, eto, baš su planirali da nabudže auto ili promene nameštaj na terasi. Je li zaista 1000 € vredno života jedne osobe?

Tu dolazimo do prve teme ovog filma: Kako to da nema više solidarnosti? Posle Drugog svetskog rata smo (mi, Evropljani) uspeli da izgradimo socijalnu državu upravo na temelju solidarnosti. Tome su potpomogli i neki spoljni faktori, američka ekonomija je bila drugačije naravnana, a i postojala je realna pretnja komunističke revolucije, kako sa Istoka, tako i iz praznih želudaca radnika i usijanih glava studenata. Šta nam se dogodilo u međuvremenu? Kupili smo kuće  u predgrađu, po dva automobila i – osamili se. Pojam “naši bližnji” se odnosi samo na neposrednu familiju, nemamo pojma šta se dešava sa prvim susedima, kolegama s posla, prijateljima...

Ono što je znakovito u filmu je da nisu baš svi ljudi govna i da će nam neko ipak pomoći u nevolji. To će učiniti najpre oni koji sa nama dele našu nevolju, koji su jednako siromašni i očajni i koji se još uvek nisu potpuno odvojili od spoljnog sveta. Po pravilu, ljudi koje je Sandra uspela da ubedi su ljudi koji imaju i svojih finansijskih problema, ali shvataju vrednost zajednice, kao i to da bi ona isto tako podmetnula leđa kada bi se oni našli u procepu.

Druga važna stvar koju nam film pokazuje Sandrinim primerom je da su i patnja i stres dragoceno i neophodno iskustvo iz kojeg se učimo i iz kojeg rastemo u bolje, odlučnije i hrabrije ljude. Po tom pitanju je Deux jeurs, une nuit film o borbi gde su vojske, zmajeve i demone zamenile vojske nerazmišljajućih konzumerističkih zombija, korporativni zmajevi i naši unutrašnji demoni – strah, umor, stres, depresija.

Obratite pažnju na detalje. Ništa u ovom filmu nije slučajno. Marion Cotillard je lišena svakog glamura, bez šminke, u dve – tri majice i jednim pantalonama tokom celog filma (ima je u svakoj sceni). Njena kuća je tipična belgijska kuća, njen auto je star desetak godina. Obratite pažnju i na stanove i kuće njenih kolega, na njihovu odeću, automobile, vrećice od shoppinga. Sve to nam jasno, a opet dovoljno diskretno slika sliku današnje radničke (niže srednje) klase: u pauzi između “velikih” snova, na snazi je samo preživljavanje i ništa više od toga.

Druga grupa detalja su pozadine likova. O Sandri nešto još i sazajemo, što iz prvih utisaka, što iz vešto uklopljenih “lajni” teksta. O Manuu znamo daleko manje, šta radi, da je dobar otac i muž pun razumevanja, prava podrška svojoj ženi u nevolji. Kolegama koje Sandra treba da ubedi samo su implicirane pozadine, na osnovu njihovih imena, godina, životnih prostora uspevamo nepogrešivo pogoditi njihovo imovinsko stanje, njihove prioritete, stavove, pa čak i karakterne crte. U njihovoj podeli “za i protiv Sandre” se tek uz malo promišljanja može nazreti i kompleksna podeljenost belgijskog društva, klasna, macionalna, “lifestyle”. Ima tu malo stereotipije, ali ona je svedena na razumnu, neuvredljivu meru.

Ono što posebno treba istaći je upravo mera i takt na apsolutno svakom nivou u ovom filmu. Znamo da je Marion Cotillard jedna od najboljih svetskih glumica i da je sposobna za razne transformacije. Ovde kao da je gledamo ogoljenu, na rubu nervnog sloma. Ne možemo ne gajiti empatiju prema takvoj osobi. Braća Dardenne sa njenim likom veoma vešto izbegavaju zamku patetike, u koju bi neki drugi, manje odmereni i artikulirani autori, svakako upali. Primera radi, ona ne vuče decu sa sobom da bi izazvala samilost, a nije ni loša i sebična majka koja zbog svojih problema zapostavlja svoje najbliže. Isto tako, niti njene kolege (sa izuzetkom direktora i poslovođe) nisu nimalo karikaturalni, nego su ljudi sa kojima se možemo sresti na poslu ili na ulici.

Deux jours, une nuit je film koji nije lak za gledanje, ali svejedno ima onu magnetsku privlačnost. Uvodi nas u svoj svet, zapravo naš svet o kojem možda nismo razmišljali (nevolje se uvek dešavaju nekom drugom, dok ne zadese nas), stvara empatiju za svoje likove i polako nas razara. To nije nimalo prijatno iskustvo, ali je preko potrebno. Skoro savršen film.