Young Mothers / Jeunes meres

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Braću Darden ne treba posebno predstavljati. Naprotiv, za svaki njihov film ćemo znati da je njihov još u prvom minutu gledanja. Prepoznaćemo stil: kamera iz ruke koja prati protagonistu ili protagonistkinju, često s leđa, odsustvo muzike osim one koja dopire iz njihovog ambijenta, socijalna tematika smeštena na marginu društva i moralna dilema u središtu. Nema kod njih lutanja, vreme radnje je „sada“, a mesto „ovde“, dakle gradovi u Belgiji oko Liježa, skoro sve je naturalistički intonirano i autentično.

U Kanu, pak, tek nisu stranci. Jedni su od retkih s dve Zlatne palme, uz pregršt drugih nagrada. Zapravo, ako su snimili film, sva je prilika da će zaigrati u glavnoj takmičarskoj konkurenciji najprestižnijeg svetskog festivala i da će tamo uzeti nagradu, makar neku „utešnu“. U slučaju njihovog najnovijeg, ovogodišnjeg filma Young Mothers, nagrada je pala za scenario.

U centru pažnje imamo socijalnu ustanovu, sklonište za trudnice u visokoj trudnoći i sveže majke tinejdžerske dobi. Pod mentorstvom direktorke Beti (Selma Alaui), tim psihologa, bolničara i edukatora radi da ih pripremi na budući život. Čini se da im je s Naimom (Samia Hilmi uspelo): ona je spremna da se otisne u samostalni život i da nastavi školovanje za kondukterku. U ustanovi su ostale naše četiri protagonistkinje koja imaju svoje životne priče...

Žesika (Babet Verbek) upoznajemo u visokoj trudnoći i rešenu da ne ponovi grešku svoje majke Morgan (India Er, francuska glumica i najpoznatije ime u postavi) i ostavi svoju bebu. Jednom kada se mala Alba rodi, ona više nije tako sigurna, ali svoju majku Žesika prati i pored njene zabrane da to čini kako bi saznala šta ju je motivisalo da se odrekne deteta kad već nije prekinula trudnoću. Problema s majkom ima i, čini se, najzrelija devojka u grupi, Arien (Žanaina Aloj). Njena majka Natali (Kristel Kornil) je alkoholičarka preke naravi i s upitnim ukusom za muškarce koja je zamislila da će oformljenje nove porodične zajednice s kćerkom i unukom poslužiti kao životni reset. Arien, pak, želi da svoju kći Lili prepusti sistemu za usvajanje kako bi ona sama nastavila školovanje.

Perla (Lusi Laruel) ima sestru na koju može da se osloni, ali ona je pre svega vezana za svog dečka Robina (Ginter Dure), toliko da se čini da je rodila sina samo kako bi ga vezala za sebe. Jednom kada je dečko otkači, ona će morati da ponovo presloži svoj život. U poređenju s njima, čini se da je Žili (Elsa Uben) spremna da nastavi s porodičnim životom. S dečkom Dilanom (Žef Jakobs) planira venčanje, on ima posao, a ona socijalu i plan za školovanje, mala Mia može u jaslice, a i spremaju se da iznajme svoj stan. Ali oboje su bivši narkomani, a opasnost da ponovo posrnu i upropaste još jedan život je prilično velika.

Na funkciji direktora fotografije imamo Benoa Dervoa, po treći uzastopni put, a pre toga je s braćom sarađivao kao snimatelj. Montaža je opet poverena Mari-Elen Dozo, još jednoj stalnoj saradnici Dardenovih. Teme su opet socijalne, s margine, s vrlo mladim ljudima, zapravo decom, u centru zbivanja. Čak je i glumačka postava sačinjena od neprofesionalnih ili manje poznatih glumaca tipično „dardenovska“ stvar.

Očekivani stil i supstanca su, dakle, tu, ali Young Mothers ipak odstupa od svih filmova braće Darden do sada. Štos je u tome što umesto jednog ili par protagonista sada imamo njih četiri koje moraju deliti vreme na ekranu i za to vreme nam ukratko ispričati svoju priču. To u praksi znači da se od gledaoca ne očekuje da se nužno postavi u cipele jedne, druge ili svih i promišlja o etičkim dilemama koje njih more, ali i da njihove priče moraju biti bazičnije, ponekad čak i do nivoa predvidljivosti ili, pak, završavanja svih njih relativnim „hepiendom“, onoliko koliko to situacija dozvoljava, makar da ne bismo posumnjali da su Žan-Pjer i Luk Darden izgubili veru u ljude, kao što smo to mogli na kraju njihovog prethodnog filma Tori & Lokita (2022).

Ne znači to, naravno, da Young Mothers nije snažan i emotivno nabijen film, ali tu snagu on crpi iz proste činjenice da pred sobom imamo decu koja su rodila decu, za šta nisu „opremljena“ ni materijalno, ni emocionalno, ni u smislu znanja i zrelosti, bez obzira što jesu fizički. Na racio braća Darden apeluju priznajući da sistem, i pored plemenitih namera svojih zaposlenika, ne može baš sve da reši. Rezultat na kraju je dosta dobar film koji ipak nije epohalan i koji se kvalitativno smešta u sredinu opusa braće Darden.