The Stranger / L'étranger

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U smutnim vremenima volimo da se gađamo jakim kvalifikacijama kao što su to „fašista“, „rasista“, „psihopata“, „sociopata“, „narcis“ i slično. Sve ove teške reči imaju svoje stroge rečničke definicije, ali to nekima od nas ne smeta da ih upotrbljavamo krajnje arbitrarno, kao uvrede. Nije to ništa preterano novo, mi smo kao ljudi pogana sorta oduvek.

Jedan od bizarnijih primera od pre skoro 50 godina bila je i etiketa rasiste nalepljena Robertu Smitu, pevaču sastava The Cure, zbog pesme Killing an Arab. A pesma sama po sebi nije bila nikakva rasistička himna, već tek ovlašna interpretacija, više na tragu prepričavanja romana Stranac Albera Kamija koji je možda kontroverzan, ali nikako nije rasistički. To je gotovo sigurno imao u vidu i Fransoa Ozon kada je za odjavnu špicu svog novog filma, The Stranger, izabrao upravo ovu stvar. Film je regionalnu premijeru imao na Zagreb Film Festivalu kao francuski predstavnik u programskom sklopu Velikih 5 posvećenom najvećim evropskim kinematografijama.

Interesantno, to je tek druga filmska adaptacija najčitanijeg modernog romana na francuskom jeziku, ali za to postoji jak razlog. Naime, ona prva, iz 1967. godine koju je s Marčelom Mastrojanijem u glavnoj ulozi snimio Lukino Viskonti, naišla je na vrlo hladan primer Kamijeve udovice, pa se porodica postarala da se distribucija skrati, te da se reizdanja na novim medijima ne dogode. Iako se Viskonti relativno čvrsto držao teksta, Mastrojani je bio pogrešan izbor za ulogu zbog svojih godina, pa je lik Mersoa preinačio u pomalo umornu, razočaranu personu, dok je Viskonti insistirao na faktoru vrućine kao presudnom za njegov zločin.

Ozon je izgleda pošao upravo od te Viskontijeve greške (zaista, u ulozi Mersoa je pre moguće zamisliti mladog Alana Delona, posebno u nekakvoj poveznici ili evoluciji lika prema Tomu Ripliju iz pera Patriše Hajsmit kojeg je Delon već bio odigrao u to vreme), pa za ulogu Mersoa bira mlađeg glumca, Bežamana Voazana, kojeg je otkrio u jednom od svojih prethodnih filmova, Summer of 85. Voazan se pokazao kao pravi izbor, sa sve samo svojim spletom manirizama koji nikad ne deluju preterano i hiperbolično. Ali, pre nego što upoznamo Mersoa, i to u „fleš-forvard“ sekvenci koju Ozon postavlja kao okvir za prvi deo filma, smeštenu u pritvorsku jedinicu koju naš anti-junak deli s Arapima, sunarodnicima svoje žrtve, reditelj nam kroz vešto ukomponovani stari propagandni film predstavlja mesto radnje, Alžir. Kada se slika odglumljene idile u kojoj se naprednost Zapada spaja sa šarmom Orijenta završi, po rubovima ekrana sada u kristalo-jasnom crno-belom koloritu možemo da vidimo grafite Fronta za Nacionalno Oslobođenje. Godina je 1938, a kolonijalni režim će trajati još nekih 30-ak godina...

Ostalo znamo, manje ili više, ako smo čitali lektiru u srednjoj školi. Merso je mladi neambiciozni činovnik čiju rutinu prekida telegram da mu je majka umrla u staračkom domu, pa on od svog šefa traži dva dana odsustva kako bi je sahranio. Merso je onda otišao do staračkog doma, dremnuo na bdenju, popio kafu s mlekom i popušio par cigareta. Za vreme religiozne službe je bio odsutan duhom, a sve vreme nije zaplakao, kao da nema emocija.

Idućeg dana je otišao na plažu gde je sreo svoju bivšu koleginicu Mari (Rebeka Marder, igrala kod Ozona u The Crime Is Mine), s njom otišao u bioskop, i to na Fernandelovu komediju (nije se smejao, ali nema veze) i nakon toga s njom otpočeo vezu. Ubrzo nakon toga, ona je počela da govori o ljubavi i braku, ali Mersoa ni to nije mnogo ganulo, kao što ga nije ganula ni majčina smrt. Ona je svejedno rešila da ostane s njim, ignorišući signale da se tu radi o, u najmanju ruku, vrlo čudnom i distanciranom čoveku kojem zapravo ni do čega nije stalo.

To ne znači da je Merso nekakav nihilistički asketa na misiji i da neće sebi priuštiti sitna zadovoljstva: dokolicu, cigarete, hranu uvek u istom bistrou, seks s Mari ili piće s komšijom Remonom Sintesom (Pjer Lotan, sarađivao s rediteljem na By the Grace of God). Mersoa se, međutim, ne tiče što je Remon baraba koja mlati svoju arapsku devojku („to je njihova stvar“, kaže), kao što ga se ne tiče ni što drugi komšija Salamano (Deni Lavan u ulozi života) prvo tuče svog psa, a onda žali za njim kad ovaj pobegne („oni su kao stari par“).

Upravo povezanost s Remonom će ga dovesti do zločina, budući da će ih dvojica Arapa pratiti do plaže gde su pošli na izlet. Od te dvojice, jedan je brat Remonove mučene devojke. Kada nakon prvog sukoba Merso ode sam u šetnju s Remonovim revolverom u džepu, a Arapin potegne nož, on ispaljuje pet metaka.

Na suđenju, tužilaštvo pokušava da dokaže nameru i psihopatske tendencije kod Mersoa, i to više zato što je svojom distancom i svođenjem svega na apsurd kršio postulate malograđanskog morala, jer se inače za ubistvo naoružanog Arapina u tadašnjoj francuskoj koloniji u Alžiru nije ni robijalo, a kamo li gubila glava. Ali upravo tužiočevi argumenti i nesposobnost sudije i porote da shvate njegov mentalni sklop dovešće do neočekivanog ishoda, pa sada Merso ima relativno malo vremena da se pripremi na giljotinu. I tada on ostaje veran svom ateizmu i distanci do života, svog i tuđeg, odbija da se ispovedi svešteniku (Svan Arlo) i pokaje, jer su mu i ti koncepti strani.

U doba kada je roman nastao, od je bio deo prvog od dva Kamijeva tematska ciklusa, onom o apsurdu. Stoga je tih ratnih i posleratnih godina tumačenje Mersoa kome život i smrt nisu na istim kantarima bilo dosta liberalnije od osude koju su i lik i njegov pisac kasnije dobijali, posebno kada se Kami razišao i sa levičarima i sa anti-kolonijalnim pokretom kao humanista i protivnik ideološke stege, o čemu je pisao i u svom drugom ciklusu, o pobuni. Današnji kritičari bi Mersou, a možda i njegovom piscu, zalepili poneku ili možda čak sve od onih etiketa s početka teksta, iako je jasno da nemaju svojstva potrebna da bi upali u rečničku definiciju navedenih pojmova.

Zbog toga se Ozon u neku ruku našao u nebranom grožđu, pa je morao da reši kvadraturu kruga: kako ostati veran izvornom materijalu i ne razočarati Kamijeve naslednike koji su aminovali ekranizaciju, a istovremeno i komunicirati sa savremenom publikom prilično slepom za nijanse i ignorantnom prema kompleksnijim konceptima poput otuđenja, apsurda i samonametnutog (unutrašnjeg) egzila. Čini se da je morao da žrtvuje ponešto od oba, ali na kraju su te žrtve bile minimalne za maksimalni uspeh filma.

Naime, Ozon, pravilno, ukida naratora koji je motor romana, e da bi ga vratio na par klučnih mesta za citate. Nedoslednost? Možda, ali je makar efektna. Dalje, ukidajući naratora, Ozon menja Kamijev jezik: iako Merso govori u kratkim rečenicama, Ozon ne pokušava da nam izruči kompletan sadržaj njegove glave, već ubacuje i neka svoja zapažanja o francuskoj kolonijalnoj prošlosti, strukturnom rasizmu, ali i činjenici da u takvoj postavci svoju sreću nisu našli ni došljaci iz Evrope iz redova seljaka, radnika ili sitnih službenika. On na taj način ne samo da spaja medije knjige i filma, već i prošla vremena sa sadašnjom publikom. Ako u tom procesu pomalo i dopisuje Kamija, može mu se oprostiti.

Isto tako, može se oprostiti i trajanje filma duže od potrebnog vremena da se pročita ovaj kratak, ali ubitačan roman. Jer montaža Klemona Selickog je sugestivna i lako nas „uzima u rad“, fotografija Manuela Dakosa razarajuća u svojim ekspresionističkim kontrastima, a gluma celog ansambla sve vreme na vrlo visokom nivou. Na to treba još dodati i upečatljivu muzičku podlogu Fatime Al Kadiri na tragu moderne ozbiljne muzike, te Ozona koji sve te elemente drži pod kontrolom. Plodni francuski reditelj pritom ne beži od omaža klasicima, od Viskontija preko Hičkoka do francuskog Novog talasa, pri čemu film ispunjava dozom zavodljivog retra. Na kraju, The Stranger je svakako kandidat za godišnju top-listu.