The Stranger / L'étranger

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U smutnim vremenima volimo da se gađamo jakim kvalifikacijama kao što su to „fašista“, „rasista“, „psihopata“, „sociopata“, „narcis“ i slično. Sve ove teške reči imaju svoje stroge rečničke definicije, ali to nekima od nas ne smeta da ih upotrbljavamo krajnje arbitrarno, kao uvrede. Nije to ništa preterano novo, mi smo kao ljudi pogana sorta oduvek.

Jedan od bizarnijih primera od pre skoro 50 godina bila je i etiketa rasiste nalepljena Robertu Smitu, pevaču sastava The Cure, zbog pesme Killing an Arab. A pesma sama po sebi nije bila nikakva rasistička himna, već tek ovlašna interpretacija, više na tragu prepričavanja romana Stranac Albera Kamija koji je možda kontroverzan, ali nikako nije rasistički. To je gotovo sigurno imao u vidu i Fransoa Ozon kada je za odjavnu špicu svog novog filma, The Stranger, izabrao upravo ovu stvar. Film je regionalnu premijeru imao na Zagreb Film Festivalu kao francuski predstavnik u programskom sklopu Velikih 5 posvećenom najvećim evropskim kinematografijama.

Interesantno, to je tek druga filmska adaptacija najčitanijeg modernog romana na francuskom jeziku, ali za to postoji jak razlog. Naime, ona prva, iz 1967. godine koju je s Marčelom Mastrojanijem u glavnoj ulozi snimio Lukino Viskonti, naišla je na vrlo hladan primer Kamijeve udovice, pa se porodica postarala da se distribucija skrati, te da se reizdanja na novim medijima ne dogode. Iako se Viskonti relativno čvrsto držao teksta, Mastrojani je bio pogrešan izbor za ulogu zbog svojih godina, pa je lik Mersoa preinačio u pomalo umornu, razočaranu personu, dok je Viskonti insistirao na faktoru vrućine kao presudnom za njegov zločin.

Ozon je izgleda pošao upravo od te Viskontijeve greške (zaista, u ulozi Mersoa je pre moguće zamisliti mladog Alana Delona, posebno u nekakvoj poveznici ili evoluciji lika prema Tomu Ripliju iz pera Patriše Hajsmit kojeg je Delon već bio odigrao u to vreme), pa za ulogu Mersoa bira mlađeg glumca, Bežamana Voazana, kojeg je otkrio u jednom od svojih prethodnih filmova, Summer of 85. Voazan se pokazao kao pravi izbor, sa sve samo svojim spletom manirizama koji nikad ne deluju preterano i hiperbolično. Ali, pre nego što upoznamo Mersoa, i to u „fleš-forvard“ sekvenci koju Ozon postavlja kao okvir za prvi deo filma, smeštenu u pritvorsku jedinicu koju naš anti-junak deli s Arapima, sunarodnicima svoje žrtve, reditelj nam kroz vešto ukomponovani stari propagandni film predstavlja mesto radnje, Alžir. Kada se slika odglumljene idile u kojoj se naprednost Zapada spaja sa šarmom Orijenta završi, po rubovima ekrana sada u kristalo-jasnom crno-belom koloritu možemo da vidimo grafite Fronta za Nacionalno Oslobođenje. Godina je 1938, a kolonijalni režim će trajati još nekih 30-ak godina...

Ostalo znamo, manje ili više, ako smo čitali lektiru u srednjoj školi. Merso je mladi neambiciozni činovnik čiju rutinu prekida telegram da mu je majka umrla u staračkom domu, pa on od svog šefa traži dva dana odsustva kako bi je sahranio. Merso je onda otišao do staračkog doma, dremnuo na bdenju, popio kafu s mlekom i popušio par cigareta. Za vreme religiozne službe je bio odsutan duhom, a sve vreme nije zaplakao, kao da nema emocija.

Idućeg dana je otišao na plažu gde je sreo svoju bivšu koleginicu Mari (Rebeka Marder, igrala kod Ozona u The Crime Is Mine), s njom otišao u bioskop, i to na Fernandelovu komediju (nije se smejao, ali nema veze) i nakon toga s njom otpočeo vezu. Ubrzo nakon toga, ona je počela da govori o ljubavi i braku, ali Mersoa ni to nije mnogo ganulo, kao što ga nije ganula ni majčina smrt. Ona je svejedno rešila da ostane s njim, ignorišući signale da se tu radi o, u najmanju ruku, vrlo čudnom i distanciranom čoveku kojem zapravo ni do čega nije stalo.

To ne znači da je Merso nekakav nihilistički asketa na misiji i da neće sebi priuštiti sitna zadovoljstva: dokolicu, cigarete, hranu uvek u istom bistrou, seks s Mari ili piće s komšijom Remonom Sintesom (Pjer Lotan, sarađivao s rediteljem na By the Grace of God). Mersoa se, međutim, ne tiče što je Remon baraba koja mlati svoju arapsku devojku („to je njihova stvar“, kaže), kao što ga se ne tiče ni što drugi komšija Salamano (Deni Lavan u ulozi života) prvo tuče svog psa, a onda žali za njim kad ovaj pobegne („oni su kao stari par“).

Upravo povezanost s Remonom će ga dovesti do zločina, budući da će ih dvojica Arapa pratiti do plaže gde su pošli na izlet. Od te dvojice, jedan je brat Remonove mučene devojke. Kada nakon prvog sukoba Merso ode sam u šetnju s Remonovim revolverom u džepu, a Arapin potegne nož, on ispaljuje pet metaka.

Na suđenju, tužilaštvo pokušava da dokaže nameru i psihopatske tendencije kod Mersoa, i to više zato što je svojom distancom i svođenjem svega na apsurd kršio postulate malograđanskog morala, jer se inače za ubistvo naoružanog Arapina u tadašnjoj francuskoj koloniji u Alžiru nije ni robijalo, a kamo li gubila glava. Ali upravo tužiočevi argumenti i nesposobnost sudije i porote da shvate njegov mentalni sklop dovešće do neočekivanog ishoda, pa sada Merso ima relativno malo vremena da se pripremi na giljotinu. I tada on ostaje veran svom ateizmu i distanci do života, svog i tuđeg, odbija da se ispovedi svešteniku (Svan Arlo) i pokaje, jer su mu i ti koncepti strani.

U doba kada je roman nastao, od je bio deo prvog od dva Kamijeva tematska ciklusa, onom o apsurdu. Stoga je tih ratnih i posleratnih godina tumačenje Mersoa kome život i smrt nisu na istim kantarima bilo dosta liberalnije od osude koju su i lik i njegov pisac kasnije dobijali, posebno kada se Kami razišao i sa levičarima i sa anti-kolonijalnim pokretom kao humanista i protivnik ideološke stege, o čemu je pisao i u svom drugom ciklusu, o pobuni. Današnji kritičari bi Mersou, a možda i njegovom piscu, zalepili poneku ili možda čak sve od onih etiketa s početka teksta, iako je jasno da nemaju svojstva potrebna da bi upali u rečničku definiciju navedenih pojmova.

Zbog toga se Ozon u neku ruku našao u nebranom grožđu, pa je morao da reši kvadraturu kruga: kako ostati veran izvornom materijalu i ne razočarati Kamijeve naslednike koji su aminovali ekranizaciju, a istovremeno i komunicirati sa savremenom publikom prilično slepom za nijanse i ignorantnom prema kompleksnijim konceptima poput otuđenja, apsurda i samonametnutog (unutrašnjeg) egzila. Čini se da je morao da žrtvuje ponešto od oba, ali na kraju su te žrtve bile minimalne za maksimalni uspeh filma.

Naime, Ozon, pravilno, ukida naratora koji je motor romana, e da bi ga vratio na par klučnih mesta za citate. Nedoslednost? Možda, ali je makar efektna. Dalje, ukidajući naratora, Ozon menja Kamijev jezik: iako Merso govori u kratkim rečenicama, Ozon ne pokušava da nam izruči kompletan sadržaj njegove glave, već ubacuje i neka svoja zapažanja o francuskoj kolonijalnoj prošlosti, strukturnom rasizmu, ali i činjenici da u takvoj postavci svoju sreću nisu našli ni došljaci iz Evrope iz redova seljaka, radnika ili sitnih službenika. On na taj način ne samo da spaja medije knjige i filma, već i prošla vremena sa sadašnjom publikom. Ako u tom procesu pomalo i dopisuje Kamija, može mu se oprostiti.

Isto tako, može se oprostiti i trajanje filma duže od potrebnog vremena da se pročita ovaj kratak, ali ubitačan roman. Jer montaža Klemona Selickog je sugestivna i lako nas „uzima u rad“, fotografija Manuela Dakosa razarajuća u svojim ekspresionističkim kontrastima, a gluma celog ansambla sve vreme na vrlo visokom nivou. Na to treba još dodati i upečatljivu muzičku podlogu Fatime Al Kadiri na tragu moderne ozbiljne muzike, te Ozona koji sve te elemente drži pod kontrolom. Plodni francuski reditelj pritom ne beži od omaža klasicima, od Viskontija preko Hičkoka do francuskog Novog talasa, pri čemu film ispunjava dozom zavodljivog retra. Na kraju, The Stranger je svakako kandidat za godišnju top-listu.

The Stranger

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Sa usponom interneta, kao globalno društvo nismo postigli ništa veću transparentnost, već, naprotiv, još više šuma u komunikaciji gde se nešto potencijalno bitno, ako nije dovoljno marketinški istaknuto, može izgubiti pod „bukom“ nebitnog, a marketinškim tehnikama propeliranog.

Slučaj o kojem je ovde reč opet dolazi iz Netfliksove „kuhinje“. U pitanju je film The Stranger, triler po žanru, australijske produkcije i u režiji Tomasa M. Rajta. Ovi podaci možda ne znače puno, premda Rajtovo ime nije nepoznato – u pitanju je bivši glumac s nekoliko zapaženih uloga i na velikom i na malom ekranu, ali zato glumačka postava koju predvode Džoel Edžerton i Šon Haris, kao i zvučna festivalska premijera u Kanu bi svakako morali biti garancija određenog kvaliteta i interesa koji film teoretski pobuđuje kod publike. Netfliks je film otkupio odmah nakon festivalske premijere, pustio ga na još par festivala i onda tiho i bez ikakvog marketinga pustio u distribuciju prošlog oktobra.

Samo je spoj okolnosti koji bismo mogli nazvati srećom u nesreći (odnosno inertni januarski bioskopski i ništa bolji „virtuelni“ repertoar) uticao na to da dužnu pažnju posvetimo i ovom naslovu. Jer mogli smo i da ga propustimo, a to bi bila šteta.

Dva čoveka, Pol (Stiv Muzakis) i Henri (Haris) upoznaju se na dugolinijskom autobusu negde u središnjoj pustinji Australije. Obojica deluju kao „karijerni gubitnici“, Pol čak i pomalo sumnjivo u svom insistiranju na razgovoru, a Henri pomalo umorno, uz defanzivnu taktiku stoičkog držanja i lakonskog odgovaranja. Deluje kao da je Pol u nekakvim nedefinisanim problemima, pa mu Henri tom prilikom priskače u pomoć konkretno, s nekom manjom sumom novca. Osećajući, naizgled, potrebu da se oduži svom prijatelju u nevolji, Pol pokušava da ga uvede u svoju „mutnu“ organizaciju i, u tu svrhu, upoznaje ga svojim prijateljem Markom (Edžerton) koji „preuzima“ brigu o Henriju.

Tu stvari postaju malo zakučaste. Prvo, jer Henri kaže da nema problem s kriminalom, ali ima s nasiljem, navodno zbog toga što je u prošlosti robijao zbog napada. Drugo, jer organizacija predvođena sirovim kriminalcem Džonom (Alan Djuks) od svojih članova traži apsolutnu iskrenost o prošlosti kako bi im, preko svojih veza u policiji, mogla stvoriti novi, čisti identitet. I treće, iako se Henri i Mark sprijateljuju, čini se potpuno iskreno, i jedan i drugi kriju neke svoje tajne, jedan od drugog, od celog sveta, pa i sami od sebe, što se na Henriju manifestuje konstantnim „vrdanjem“, a na Marku nečim nalik na post-traumatski stres praćen noćnim morama i ekstremno zaštitničkim odnosom prema sinu kojeg viđa vikendima.

Uporedo sa time, pratimo i veliku policijsku istragu koju predvodi inspektorka Rajlet (Džejda Alberts), a čiji je predmet osam godina star slučaj nestanka, potencijalne otmice i ubistva dečaka. Za istragu se čini da je usmerena baš na Henrija. Sa druge strane, Mark je svakako policajac na tajnoj misiji, pa se postavlja pitanje je li i on deo te istrage...

U vremenu kada je svaka komedija „urnebesno smešna“, svaki horor „ledi krv u žilama“, a svaki triler „menja pravila igre“, uputno je suzdržati se od takvih kvalifikacija kad god je to moguće. S tim u vezi, čak i da ne „menja pravila igre“, The Stranger je izuzetno vešto zapleten i gustom atmosferom natopljen triler koji je svakako inovativan barem u tome što beži od ustaljenih mehanika nekog tipičnog krimi-procedurala, ali i od potpune konfuzije u kojima kvalifikaciju „ništa nije onako kakvim se čini“ možemo prevesti i kao „sve je moguće“ i „nikada nismo sigurni šta se dešava“.

Naravno, trebaće nam vremena da pohvatamo ko je tu ko i ko ima kakav ugao, ali „vožnja“ koju nam priređuje Rajt kao scenarista i reditelj filma je sigurna i uzbudljiva, iako u njoj nema nikakvih „eksplozija“ akcije, potezanja oružja, pa čak ni nadmudrivanja s formalnih pozicija koje likovi okupiraju. Rajt se zapravo mogo više fokusira na psihologiju svojih likova i to čini prilično filigranskim okom za detalje. Tu nema slučajnosti čak ni u eksternom dizajnu likova (obojica centralnih imaju vrlo slične frizure i brade, a otkad se upoznaju i sprijatelje, Henri čak počinje da vezuje kosu u rep kao Mark, što govori o „imitaciji do identifikacije“ po Frojdovom nauku „učenja po modelu“), a i svaka reč koju bilo ko od njih izgovori ima tačno određeno značenje, kako doslovno, tako i preneseno. Opet, na kraju krajeva, ovo nije ni film o prijateljstvu koje je nemoguće zbog one krilatice „družba je družba, ali služba je služba“, ali je svakako o odnosu dvojice muškaraca koji je diktiran više njihovim agendama nego iskrenim afinitetima.

Tako postavljen, film jako zavisi od glumaca, njihove interpretacije likova, njihovih transformacija i kanalisanja emocija likova na način da se gledaocu otkrije samo onoliko koliko je to neophodno kako bi isti ostao zainteresovan za film do samog kraja. Od Džoela Edžertona se takva preciznost može i očekivati, ipak je u pitanju provereni glumac koji se ispraksovao na ulogama muškaraca pod (neizdrživim) pritiskom. Sa druge strane, ekspresivnost Šona Harisa nikada nije tako ubedljivo upotrebljena kao u ovom filmu, počevši od mumlavog glasa, pa do pogleda u prazno koji ovde itekako imaju svoj smisao. Važnije od svega, dvojica glumaca izvrsno igraju jedan s drugim, što im nije prvi put, ali je prvi put baš to krucijalno za film.

Sve to je dodatno istaknuto Rajtovom režijom koja odlazi dalje od uobičajene prakse da bivši glumac briljira samo u režiranju glumaca. Rajt se vrlo dobro služi aspektima poput napete muzike Olivera Koutsa, fotografije Sema Čiplina uglavnom u tamnim tonovima, te sugestivne montaže Sajmnona Ndžua i time kontroliše dotok informacija do nas i usmerava našu pažnju u željenom smeru.

To sve postaje neobično važno kada u jednačinu dodamo da je The Stranger (čiju sreću kvari jedino generički naslov) zapravo nije originalna priča, nego adaptacija ne-fikcijske knjige u čijem centru stoji jedna od najopsežnijih i kasnije najbolje publikovanih tajnih policijskih operacija u Australiji. Naravno, Rajt je sve to temeljno fikcionalizovao, dosta dalje od proste promene imena i pojedinih biografskih podataka likovima, toliko da nam se čini da gledamo nešto sasvim originalno. The Stranger je upravo to, originalan, inovativan i emocijama nabijen triler kakvog ćemo retko videti van festivala.