The Stranger

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Sa usponom interneta, kao globalno društvo nismo postigli ništa veću transparentnost, već, naprotiv, još više šuma u komunikaciji gde se nešto potencijalno bitno, ako nije dovoljno marketinški istaknuto, može izgubiti pod „bukom“ nebitnog, a marketinškim tehnikama propeliranog.

Slučaj o kojem je ovde reč opet dolazi iz Netfliksove „kuhinje“. U pitanju je film The Stranger, triler po žanru, australijske produkcije i u režiji Tomasa M. Rajta. Ovi podaci možda ne znače puno, premda Rajtovo ime nije nepoznato – u pitanju je bivši glumac s nekoliko zapaženih uloga i na velikom i na malom ekranu, ali zato glumačka postava koju predvode Džoel Edžerton i Šon Haris, kao i zvučna festivalska premijera u Kanu bi svakako morali biti garancija određenog kvaliteta i interesa koji film teoretski pobuđuje kod publike. Netfliks je film otkupio odmah nakon festivalske premijere, pustio ga na još par festivala i onda tiho i bez ikakvog marketinga pustio u distribuciju prošlog oktobra.

Samo je spoj okolnosti koji bismo mogli nazvati srećom u nesreći (odnosno inertni januarski bioskopski i ništa bolji „virtuelni“ repertoar) uticao na to da dužnu pažnju posvetimo i ovom naslovu. Jer mogli smo i da ga propustimo, a to bi bila šteta.

Dva čoveka, Pol (Stiv Muzakis) i Henri (Haris) upoznaju se na dugolinijskom autobusu negde u središnjoj pustinji Australije. Obojica deluju kao „karijerni gubitnici“, Pol čak i pomalo sumnjivo u svom insistiranju na razgovoru, a Henri pomalo umorno, uz defanzivnu taktiku stoičkog držanja i lakonskog odgovaranja. Deluje kao da je Pol u nekakvim nedefinisanim problemima, pa mu Henri tom prilikom priskače u pomoć konkretno, s nekom manjom sumom novca. Osećajući, naizgled, potrebu da se oduži svom prijatelju u nevolji, Pol pokušava da ga uvede u svoju „mutnu“ organizaciju i, u tu svrhu, upoznaje ga svojim prijateljem Markom (Edžerton) koji „preuzima“ brigu o Henriju.

Tu stvari postaju malo zakučaste. Prvo, jer Henri kaže da nema problem s kriminalom, ali ima s nasiljem, navodno zbog toga što je u prošlosti robijao zbog napada. Drugo, jer organizacija predvođena sirovim kriminalcem Džonom (Alan Djuks) od svojih članova traži apsolutnu iskrenost o prošlosti kako bi im, preko svojih veza u policiji, mogla stvoriti novi, čisti identitet. I treće, iako se Henri i Mark sprijateljuju, čini se potpuno iskreno, i jedan i drugi kriju neke svoje tajne, jedan od drugog, od celog sveta, pa i sami od sebe, što se na Henriju manifestuje konstantnim „vrdanjem“, a na Marku nečim nalik na post-traumatski stres praćen noćnim morama i ekstremno zaštitničkim odnosom prema sinu kojeg viđa vikendima.

Uporedo sa time, pratimo i veliku policijsku istragu koju predvodi inspektorka Rajlet (Džejda Alberts), a čiji je predmet osam godina star slučaj nestanka, potencijalne otmice i ubistva dečaka. Za istragu se čini da je usmerena baš na Henrija. Sa druge strane, Mark je svakako policajac na tajnoj misiji, pa se postavlja pitanje je li i on deo te istrage...

U vremenu kada je svaka komedija „urnebesno smešna“, svaki horor „ledi krv u žilama“, a svaki triler „menja pravila igre“, uputno je suzdržati se od takvih kvalifikacija kad god je to moguće. S tim u vezi, čak i da ne „menja pravila igre“, The Stranger je izuzetno vešto zapleten i gustom atmosferom natopljen triler koji je svakako inovativan barem u tome što beži od ustaljenih mehanika nekog tipičnog krimi-procedurala, ali i od potpune konfuzije u kojima kvalifikaciju „ništa nije onako kakvim se čini“ možemo prevesti i kao „sve je moguće“ i „nikada nismo sigurni šta se dešava“.

Naravno, trebaće nam vremena da pohvatamo ko je tu ko i ko ima kakav ugao, ali „vožnja“ koju nam priređuje Rajt kao scenarista i reditelj filma je sigurna i uzbudljiva, iako u njoj nema nikakvih „eksplozija“ akcije, potezanja oružja, pa čak ni nadmudrivanja s formalnih pozicija koje likovi okupiraju. Rajt se zapravo mogo više fokusira na psihologiju svojih likova i to čini prilično filigranskim okom za detalje. Tu nema slučajnosti čak ni u eksternom dizajnu likova (obojica centralnih imaju vrlo slične frizure i brade, a otkad se upoznaju i sprijatelje, Henri čak počinje da vezuje kosu u rep kao Mark, što govori o „imitaciji do identifikacije“ po Frojdovom nauku „učenja po modelu“), a i svaka reč koju bilo ko od njih izgovori ima tačno određeno značenje, kako doslovno, tako i preneseno. Opet, na kraju krajeva, ovo nije ni film o prijateljstvu koje je nemoguće zbog one krilatice „družba je družba, ali služba je služba“, ali je svakako o odnosu dvojice muškaraca koji je diktiran više njihovim agendama nego iskrenim afinitetima.

Tako postavljen, film jako zavisi od glumaca, njihove interpretacije likova, njihovih transformacija i kanalisanja emocija likova na način da se gledaocu otkrije samo onoliko koliko je to neophodno kako bi isti ostao zainteresovan za film do samog kraja. Od Džoela Edžertona se takva preciznost može i očekivati, ipak je u pitanju provereni glumac koji se ispraksovao na ulogama muškaraca pod (neizdrživim) pritiskom. Sa druge strane, ekspresivnost Šona Harisa nikada nije tako ubedljivo upotrebljena kao u ovom filmu, počevši od mumlavog glasa, pa do pogleda u prazno koji ovde itekako imaju svoj smisao. Važnije od svega, dvojica glumaca izvrsno igraju jedan s drugim, što im nije prvi put, ali je prvi put baš to krucijalno za film.

Sve to je dodatno istaknuto Rajtovom režijom koja odlazi dalje od uobičajene prakse da bivši glumac briljira samo u režiranju glumaca. Rajt se vrlo dobro služi aspektima poput napete muzike Olivera Koutsa, fotografije Sema Čiplina uglavnom u tamnim tonovima, te sugestivne montaže Sajmnona Ndžua i time kontroliše dotok informacija do nas i usmerava našu pažnju u željenom smeru.

To sve postaje neobično važno kada u jednačinu dodamo da je The Stranger (čiju sreću kvari jedino generički naslov) zapravo nije originalna priča, nego adaptacija ne-fikcijske knjige u čijem centru stoji jedna od najopsežnijih i kasnije najbolje publikovanih tajnih policijskih operacija u Australiji. Naravno, Rajt je sve to temeljno fikcionalizovao, dosta dalje od proste promene imena i pojedinih biografskih podataka likovima, toliko da nam se čini da gledamo nešto sasvim originalno. The Stranger je upravo to, originalan, inovativan i emocijama nabijen triler kakvog ćemo retko videti van festivala.