All Quiet on the Western Front / Im Westen nichts Neues

 kritika objavljena na XXZ

2022.

režija: Edward Berger

scenario: Edward Berger, Lesley Paterson, Ian Stokell (prema romanu E.M. Remarquea)

uloge: Felix Kammerer, Albrecht Schuch, Aaron Hilmer, Moritz Klaus, Adrian Grünewald, Edin Hasanović, Daniel Brühl, Thibault de Montalembert, Devid Striesow, Andreas Döhler, Sebastian Hülk

Još jedan dokaz samouverenosti Netflixa, kao i rešenosti servisa da opstane kao vodeći u svom još uvek rastućem polju bio bi i taj da se priličan novac ulaže u projekte na jezicima koji nemaju nužno „prođu“ na globalnom tržištu. Nemački svakako nema zastupljenost francuskog, španskog, hindi, mandarinskog, kantonskog i pre svega engleskog, ali ipak sa sobom nosi solidne brojke dovoljno situiranih govornika u Evropi, a i Remarqueov roman Na zapadu ništa novo dovoljno je prepoznatljiv i van nemačkog govornog područja. Adaptacija Edwarda Bergera (inače reditelja iz redova drugog ešalona nemačkih filmskih stvaralaca koji se uglavnom kalio na televiziji, studijskim komedijama, ali i festivalskim dramama) zapravo je prva adaptacija navedenog romana na nemačkom jeziku, nakon dve na engleskom, one Lewisa Milestona (1930) koja spada u prelomne zvučne filmove i one televizijske Delberta Manna iz 1979. godine. Rezultati su za sada i više nego solidni: dve nagrade EFA u tehničkim kategorijama, status nemačkog kandidata za nagradu Oscar uz solidne šanse za nominaciju i u toj i u par tehničkih kategorija.

Zapravo, Bergerov All Quiet on the Western Front se u priličnoj meri drži izvronog romana, premda preskače uvodni deo u kojem se pisac bavi pogubnim uticajem „patriotske“ propagande na mladiće, kao i deo sa odsustvom protagoniste i njegovim suočavanjem sa svetom kod kuće, što kompenzuje ubacivanjem dva pod-zapleta. Jedan od njih baziran je na stvarnim ličnostima i tretira pregovore o primirju, a drugi je zajednička večera i razgovor jednog nemačkog generala sa svojim štabnim majorom.

Glavnina, pak, prati Paula Bäumera (Kammerer, debitant na filmu) koji u rat odlazi pun usađenih ideala da bi se kasnije razočarao, te njegove prijatelje sa studija, kao i one koje će steći u rovovima severoistočne Francuske, među kojima je najznačajniji Kat (Schuch), stariji i iskusniji vojnik koji će mu postati neformalni mentor. Ono što u tom centralnom zapletu imamo prilike da vidimo je prilično verna adaptacija romana i ništa manje verna „žanr-slika“ naturalističke klanice Prvog svetskog rata, rovovske bitke, blata, prljavštine, gladi, bede (materijalne i drugačije), razornog dejstva artiljerije, pojave tenkova i bojnih otrova.

Dva manja pod-zapleta tematiziraju pregovore između Nemaca i Francuza iz vizure Matthiasa Erzbergera (Brühl), stvarne ličnosti i kasnijeg ministra finansija Weimarske republike u kojima on pokušava da ubedi oficire i političare da se klanica zaustavi po svaku cenu, te večeru na kojoj general (Striesow) pokušava da ubedi majora (Hülk) u neophodnost i plemenitost ratovanja. Osim što zauzimaju različite omere filmskog vremena, ove se priče odvijaju i u različitim rasponima relanog vremena: glavna se, uz duže prekide, prostire preko dve godine, dok se „politička“ odvija u rasponu od nekoliko dana, a večera u rasponu od nekoliko sati.

Taj štos kao da je preuzet iz Dunkirka (2017) Christophera Nolana, doduše bez uverljivog „tehničkog“ razloga (kod Nolana je to bilo pravdano različitim tempom akcije na kopnu, moru i u vazduhu), ali tu ne prestaju reference na starije i novije ratne filmove na koje se Berger poziva. Ima tu i naklona Kubricku i njegovom Paths of Glory, naturalizma koji je Spielberg u ratnom filmu uspostavio sa Saving Private Ryan, stvarnog šoka kao u Klimovljevom Come and See, a i onog iznuđenog kao u recentnijem (i podosta slabijem) The Painted Bird Vaclava Marhoula, asocijacija na 1917 Sama Mendesa sa dugim kadrovima koji ipak ne idu toliko daleko da bi se pomislilo da Berger pokušava da simulira ekstravagancu jednog kadra. Sve to itekako ima smisla u kontekstu toga da se trendovi u žanru ratnog filma menjaju i napreduju i u tehničkom i u smislu filmske poetike, pa Berger u svemu tome vešto bira i slaže uzore u tehnički upeglanu, uverljivo realističnu i dojmljivu smesu ispranih boja, upadljivog dizajna zvuka i uz vrlo veštu upotrebu filmske muzike od klasike do elektronske neo-klasike.

Problemi, pak, nastaju na jednom drugom polju, u smislu dramaturgije i upotrebe likova. Naime, Paulovi saborci jedva da imaju vremena da se razviju kao likovi pre nego što poginu u nekoj od elaborirano orkestriranih scena bitke, a našoj nemogućnosti da ih propisno razlikujemo dodatno doprinosi i taj namerno „zamuljani“ dizajn sivih i smeđih tonova kiše i blata. Tu je pre svega na delu razlika između medija (literature i filma), kao i razlika u formatima (film je zapravo pre pripovetka nego roman), ali i pored toga se All Quiet on the Western Front može uzeti kao vrlo dobar ratni film koji, u emotivnom smislu, udara dovoljno snažno.