Operation Fortune: Ruse de guerre

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iako je poznat pre svega po gangsterskim akcionim triler-komedijama u kojima su likovi hiper-verbalni i elokventni, izgleda da je Gaj Riči najviše na svetu želeo da snimi neku „fensi“ špijunsku akcijadu na tragu ne samo Bond-filmova, nego i njegovih manje ili više uspešnih klonova, bilo starih, bilo savremenih. I zapravo šteta je da za to nije dobio neku pravu priliku jer bi mu to vrlo dobro išlo, odnosno mu to vrlo dobro ide.

Ako filmski „ribut“ hladnoratovske špijunske serije The Man from U.N.C.L.E. (2015) možemo otpisati kao slučajni pogodak u nizu Ričijevih pogodaka i promašaja, onda svaka sumnja mora biti otklonjena sa Operation Fortune: Ruse de Guerre koji nam se nakon distribucijskih peripetija konačno ukazao u bioskopima u atipičnom i nimalo glamuroznom januarskom terminu često korišćenom za „bacanje smeća“. Ako je „Uncle“ koji, nekim čudom, nije rezultirao franšizom, bio varijacija na temu klasičnih Bondova, onda bi „Fortune“ mogao biti nešto između modernijih Bondova (koji bi u „kanon“ upali negde između Timotija Daltona i Pirsa Brosnana) i Mission: Impossible filmskog serijala koji s onim televizijskim ima vrlo malo veze.

U centru svega stoji „mekgefin“, neka opasna stvar zvana „drška“ koju je neko ukrao i pokušava da proda na crnom tržištu. Naravno da ćemo do kraja otkriti šta je tu u pitanju, ali i ovako je takva stvarčica dovoljno funkcionalna. Zbog tog potencijalno opasnog razvoja situacije, šef jedne od tajnih agencija Ujedinjenog Kraljevstva (Edi Marsan) angažuje svog proverenog oficira Nejtana (Keri Juls, vrlo dobar) da okupi tim koji će pošiljku presresti pre nego što ona izađe na tržište i padne u ruke nekome opasnom.

Za glavnog operativca Nejtan bira Orsona Forčuna (Džejson Stetem, malo sirovija i akcionija varijanta Bonda), „birokratsku noćnu moru“ zbog svojih navika kao što su dugački plaćeni odmori, putovanje isključivo privatnim avionom uz konzumaciju skupih arhivskih vina, ali i pored toga izuzetno sposobnog operativca na terenu. Kao potpora njemu, dolazi mladi regrut Džej Džej (Bagzi Maloun), kao i specijalistkinja za računarske komunikacije, navođenje na krivi trag i zavođenje, Sara Fidel (Obri Plaza, fantastična). Ono što se zna za „dršku“ je da će posrednik za nju biti Greg Simons (Hju Grant, kontra svog starog tipa romantične šeprtlje), trgovac oružjem.

Simons, pak, ima jednu slabu tačku: obožava društvo filmskih zvezda, a naročito njihovih „lepših polovina“, zbog čega naša ekipa mora da angažuje Denija Frančeska (Džoš Hartnet u varijaciji na temu Toma Kruza zbog jedne od nekoliko referenci u filmu – Deni, naime, svoje kaskaderske trikove izvodi sam) i da ga upari sa Sarom koja „glumi“ njegovu novu devojku Mihaelu kako bi mu se približili i sprečili transfer na vreme. Dok nas akcija vodi od Madrida, preko Los Anđelesa i Kana do Antalije, Deni igra ulogu svog života – samog sebe, naši junaci pokušavaju spasiti svet, a usput im se isprečuju ukrajinski gangsteri, libijski trgovci oružjem i nelojalna konkurencija bivših kolega koji su možda u državnom, a možda i u privatnom sektoru…

Operation Fortune je, dakle, komad lagane filmske i bioskopske zabave, dosta klasične i čak tipske, tek ponekad „začinjene“ karakterističnim Ričijevim štosevima. I baš zbog toga se vredi zapitati otkud tu peripetije u distribuciji (film je bio najavljen za proleće prošle godine, pa naprasno skinut s repertoara), izbor lošeg termina i strategije „probnih balona“ na slabijim tržištima pre nego što film dođe na ona jača, poput američkog i britanskog. Jedno od obrazloženja za tako nešto bi moglo biti izbijanje rata u Ukrajini, što onda film koji ima ukrajinske gangstere za negativce čini pomalo neukusnim. Ali opet, i ti gangsteri su prilično generički negativci, čak ni izbliza glavni, pa onda ni njihova nacionalnost za celu priču nije naročito bitna.

Sa svoje strane, Riči se opet koristi svojim štosevima poput hiper-verbarlnih i artikulisanih dijaloga koji služe za nadmudrivanje, uokvirivanja priče ili makar jednog njenog dela u razgovor i referenci na, za sebe i svoj rad, značanje filmove. Nađe se tu poneka otrovna strelica (Deni Frančesko kao Tom Kruz kao podsetnik kreatorima Mission Impossible franšize da su baš mogli da angažuju i Ričija), ali i poneko „ljubavno pismo“, bilo glumici (Obri Plaza, odnosno njene usne pred mikrofonom i njen zavodljivi glas u parafrazi scene iz filma The Warriors Voltera Hila), bilo filmu (prilikom jedne provale, na televiziji ide Butch Cassidy and the Sundance Kid Džordža Roja Hila zbog kojeg je Riči, navodno, razvio interes za filmsku režiju još kao dečak).

I glumački ansambl slaže od proverenog kadra kao što su Džejson Stetem (ovo je peta saradnja između reditelja i glumca koji su jedan drugom napravili karijeru u prva dva Ričijeva filma), Edi Marsan i Hju Grant kojeg, izgleda, jedino Riči ume da upotrebi na neortodoksan način, a da to ima smisla i da u tome glumac uživa, Džoš Hartnet, Bagzi Maloun i Piter Ferdinando koji se takođe pojavljuje u jednoj ulozi kasnije i glumaca s kojima nije pre sarađivao u ključnim ulogama, kao što su to Keri Juls i Obri Plaza. U tom odnosu snaga, najslabije prolazi upravo Džejson Stetem koji teško može da izađe iz gangstersko-vojničkog „sirovog“ tipa i skrene ka nečemu prefinjenijem. Sa druge strane, Obri Plaza zaista profitira od svoje uloge, pritom izvodeći svojevrsnu piruetu u tipu „Bond-devojke“, budući da nije samo aktivna pomagačica, nego i da ona, makar verbalno, inicira zavođenje i kontroliše situaciju sa svim muškim likovima.

Na kraju, Opeation Fortune će zapravo najviše zavisiti od publike i njene spremnosti da obrati pažnju na nešto tako „staromodno“ kao što je to prilično luksuzna, eskapistička špijunska akcijada. U tom smislu, Gaj Riči možda nije strašno inovativan i ne pokušava da napravi revoluciju u žanru koji mu nije matični, ali se u njemu, to je sada sigurno, sasvim dobro snalazi, zabavlja i održava stvari uverljivo iznad površine. Da li će to biti dovoljno da se neka franšiza osmeli i ponudi mu „tezgu“?