Glass Onion: A Knives Out Mystery

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Upoplavi serijalizovanog sadržaja, „rimejka“, „ributa“, nastavaka i „prikvela“, ili makar ekranizacija uspešnih literarnih i stripovskih predložaka, Rajan Džonson je u priličnoj meri poljuljao holivudski „kavez“ time što se usudio da krajnje elaborirano konstruiše nešto originalno režirajući „Knives Out“ (2019).

Ideja, doduše, možda i nije bila toliko originalna, već se pre može reći da je u pitanju novo, osavremenjeno čitanje klasičnog šablona misterije s ubistvom s obilatim referencama na literarni opus Agate Kristi (zločin u bogataškoj familiji, elegantni i gospodstveni detektiv francuskog imena i prezimena), Artura Konana Dojla i njegovog serijala o Šerloku Holmsu, kao i društvene igre „Cluedo“ (kuća sa tajnim sobama i prolazima). Konačni rezultat je, međutim, bio prilično osvežavajući, uz inteligentno ubacivanje novih tehnologija u okruženje staromodnog žanra, te jasan ali ne prenaglašen socijalni komentar koji je na mestu.

Film je ostvario priličan uspeh, pa se logičnim činilo da dobije nastavak. Kompanija Lionsgate je zamenjena Netfliksom, a striming gigant je svoj potencijalni hit „Glass Onion: A Knives Out Mystery“ tempirao baš za praznično vreme.

Džonson film otvara sukcesijom scena smeštenih pred kraj prvog talasa pandemije, u maju 2020. godine. Političarka usred izborne kampanje Kler (Ketrin Han) daje kućni zoom-intervju kada joj stiže paket – drvena kutija puna slojevitih logičkih igara. Isti poklon stiže i naučniku Lajonelu (Lesli Odom Junior), raskalašenoj modnoj kreatorki Berdi (Kejt Hadson) i mačo-podkasteru Djuku (Dejv Bautista).

Nakon što je zajedno reše preko konferencijskog poziva, na dnu svih misterija pronalaze pozivnicu od prijatelja, haj-tek milijardera Majlsa Brona (Edvard Norton) za godišnje okupljanje starog društva na njegovom privatnom ostrvu u Grčkoj, a tema će biti misterija njegovog ubistva.

Istu kutiju, indikativno, dobija i žena nama nepoznatog identiteta, namerno snimljena u mračnoj prostoriji i iz daljine, a ona je otvara na „zdravo-seljački“ način, čekićem. Za to vreme, detektiv Benoa Blan (Danijel Krejg) serijski gubi onlajn-partije igre „Imposter“ i žali se na nedostatak izazova tokom lokdauna, dok mu se na vratima ne pojavi žena sa kutijom.

Blan i pomenuto društvo će se naći na dokovima u Grčkoj, a među uzvanicima će biti i Bronova nekadašnja poslovna i životna partnerka Kasandra zvana Endi (Džanel Monai) koja je iz kompanije izbačena agresivnom i prljavom advokatskom igrom, uz sumnjiva svedočenja bivših prijatelja.

Jednom kada se nađu na ostrvu, u vili punoj umetnina i sa staklenom kupolom u obliku luka po pesmi Bitlsa, Blan će vrlo brzo otkriti zatrovane odnose unutar ekipe čiji su članovi svi manje-više ovisni o Bronovim finansijskim injekcijama.

Džonson se oslanja na proverenu formulu, pa angažuje istu tehničku ekipu kao u prethodnom filmu, što rezultira fantastičnom scenografijom i kostimografijom, koloritnom fotografijom i dinamičnom montažom – i smešta „Glass Onion“ na kvalitativni vrh ovogodišnje Netfliksove produkcije. Uspeva i da podvali jasan, ali doziran komentar o eliti, ovog puta o novobogatašima, čime drugi dio odnosi prevagu nad filmovima slične misije kao što su „The Triangle of Sadness“ i naročito „The Menu“.

Opet, režiser ovog puta radi sa manje zvučnom glumačkom postavom zarobljenom u likovima koji se većinom mogu označiti kao papci od ljudi, pa u tom okruženju Krejgove i Nortonove egzibicije delimično odstupaju.

Kameo pojavljivanja poznatih ličnosti, nekih glumaca i nekih neglumaca po struci, pomalo razgibavaju situaciju i svakako pune teksturu filma. Doduše, većinu toga u smislu estetike, mehanike i etike jesmo već videli u prethodnom filmu koji samim tim baca dugačku senku na ovaj, a i na potencijalne nastavke. Njih će svakako biti, ali je, kao franšizni produžetak, „Glass Onion“ definitivno ugodno lagan i sasvim dobar, čak vrlo dobar.