kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Kako kažu iskusni detektivi, jednom je slučajnost, dvaput je trend, a tri puta već postaje ekstremno sumnivo. Prevedeno u kontekst Rajana Džonsona i njegovih Knives Out filmova: jednom je dobra ideja, dakle slučajnost, drugi put je pokušaj kapitalizacije iste, dakle trend, a treći put je već franšiza.
Ono što autor serijalizovanog sadržaja, bilo filmskog, bilo literarnog, mora da zna u ovom slučaju je da svaki nastavak mora biti nešto drugačiji od prethodnih, dakle mora imati neki svoj identitet pored zajedničkog, a poželjno je čak i da se ne traži neko posebno predznanje, odnosno da se gledalac može uključiti kad god, i ići unapred i unazad. Što se oba tiče, Džonsonu je svakako uzor bila Agata Kristi i njen serijal o Erkulu Poarou, premda su prisutni i odjeci Artura Konana Dojla i Šerloka Holmsa, a od ovog nastavka i američkih autora krimi-misterija i filmova snimljenih po njima, uz Džonsonov pomalo ironični odmak.
Novina kod Wake Up Dead Man: A Knives Out Mystery je ta što se Benoa Blan (Danijel Krejg) ne pojavljuje do kraja ekspozicije, a jednom kada se pojavi, čini se manje skrivenim iza perfektnih manira i oštroumnih opaski i nekako ranjiviji. Ovog puta imamo i narativni okvir jedne izjave, odnosno naratora koji dobar deo radnje šalje u „flešbek“. On je mladi sveštenik Džad (Džoš O‘Konor), relativno novi došljak u malu, ali zato prilično izvitoperenim odnosima zatrovanu parohiju u ruralnom delu države Njujork.
Džad je tamo poslat po kazni: on je bivši bokser, beskućnik i prevarant kojeg je vera spasila života na dnu, ali je takođe u konstantnoj krizi vere zbog čega se trudi da bude bolji, ali na trenutke posrće. Poslednji puta je odalamio bezobraznog đakona, a njegov nadređeni (Džefri Rajt) mora da ga kazni, iako ga razume. Kazna se sastoji u tome da saslužuje nemoguće bezobraznom propovedniku koji u svojoj parohiji ima apsolutnu moć, a crkva bi ga rado stavila pod kakvu-takvu kontrolu.
Taj nemogući pop je monsinjor Viks (Džoš Brolin), čovek koji voli da šokira svoje kolege i plaši svoje vernike, koji diktatorski „vlada“ svojom pastvom, od njenih uglednijih članova iznuđuje novac i usluge, a ima i političke ambicije pomešane s paranojom i prezirom prema modernom svetu. On će, ispravno pretpostavljamo, završiti kao žrtva, što Džada koji se s njim nikada nije razumeo stavlja u red osumnjičenih. Pored njega tu su još i monsinjorova desna ruka i najodanija prijateljica Marta (Glen Klouz), njoj odani tihi lečeni alkoholičar Samson (Tomas Hejden Čerč), pijani doktor Nejt (Džeremi Rener), propali pisac Li (Endrju Skot), lokalna advokatica Vera (Keri Vašington), njen usvojeni mlađi brat, propali političar Saj (Deril MekKormak) i bolesna violončelistkinja Simon (Kejli Speni), jedna od većih donatora crkve u poslednje vreme koju je Viks varao za novac, dok se ona nadala čudesnom ozdravljenju.
Uz pomoć Džada i šefice lokalne policije Džeraldin (Mila Kunis), Blan se nada da će uspeti da reši zločin u tipu „zaključane sobe“. Misterija, međutim, uključuje tajne iz prošlosti, porodične razmirice, novac, skriveni dijamant, trgovinu uticajem i ambicije prema upravljanju stvarnošću u savremenom društvu spektakla.
Kao što je to bio slučaj s prethodna dva filma, od manje je važnosti ko je počinilac, jer će to bez problema pogoditi svaki verziraniji čitalac ili gledalac krimi-misterija, svim Džonsonovim trikovima za odvlačenje pažnje uprkos. Važnije je kako je to uradio i zašto je to uradio. To dovodi do zapetljavanja u pogledu same konstrukcije misterije, zbog čega se od gledalaca traži prilična suspenzija neverice, ovde možda još i više nego u prethodnim nastavcima.
Razlika je u okruženju i, posledično, u tonu misterije od filma do filma. U prvom smo imali klasičnu „tropu“ kuće s tajnama i prolazima kao igri Cluedo, te porodično okruženje. Drugi je bio smešten u letnje okruženje i krug prijatelja, pa je pomalo podsećao na „krimiće za plažu“. Sada imamo okruženje crkve u malom gradu (gotovo selu), što otvara mogućnosti i za neke dublje, filozofske i introspektivne teme poput ličnih koncepata vere, stremljenja da se ista zadrži čak i kada oni koji su zaduženi da ju propovedaju je ne ispovedaju sami, te sukoba između vere i logike koji puni poštovanja jedan za drugog vode Blan i Džad.
Džonson i inače preferira da radi s istom ekipom saradnika, što je i ovde slučaj, pa se, na primer, oseća odlična komunikacija između njega i direktora fotografije Stiva Jedlina u slikanju pejzaža i portreta s istim kao okruženjem, kao i s montažerom Bobom Daksejem čiji je doprinos u skretanju naše pažnje esencijalan. Koncept što se tiče glumaca je takođe isti od filma do filma, Džonson se trudi da okupi funkcionalnu zvezdanu ekipu sačinjenu što od veterana koji su zvezdani status odavno zaslužili i održali, što od glumaca u trendu.
Po pitanju uspeha tog „eksperimenta“, prvi deo je i dalje neprevaziđen sa svojom ubistvenom postavom, ali se Wake Up Dead Man kotira bolje nego Glass Onion: Krejg je standardno dobar, premda sada manje insistira na manirizmima nego ranije, a ostali imaju više prostora da se „razmašu“. To najbolje koriste Džoš Brolin (očekivano, njemu prosto leže likovi koji utelovljuju mušku moć, nekad čak i toksičnu) i Glen Klouz, te Bridžet Everet u jednoj minijaturnoj epizodi. Solidno se drži i Džoš O‘Konor kao glumac koji je definitivno „u trendu“ poslednjih nekoliko godina i kojem ti pomalo smušeni, a pomalo mučeni likovi inače dobro leže. Ostali ipak ne uspevaju da se nametnu i iskoriste pun potencijal svojih likova, što možda i nije bez neke logike, jer do zagušenja filma glumačkim bravurama.
Ono što možda radi u korist Rajanu Džonsonu u smislu da će nastaviti da dobija „narudžbine“, ali ne radi u korist samih filmova je i „firma“ za koju je Džonson napravio drugi i treći deo. Prvi film je, naime, bio punokrvno bioskopski i iza njega je stao posrnuli Lionsgate koji je skoro sve karte bacio na njega i osigurao mu široku distribuciju u okruženju u kojem ovakvi filmovi najbolje funkcionišu. Onda je produkcijski iza filmova stala kompanija Netflix koja, pak, ima svoja pravila distribucije gde nakon nekoliko festivala za prestiž i vrlo limitirane distribucije u Americi film „sleće“ na naše kućne televizore. A kućno okruženje nikada neće biti isto kao bioskopsko, pa Wake Up Dead Man za većinu gledalaca neće zasijati punim sjajem.
