A House of Dynamite

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Alfonso Kuaron. Martin Skorseze. Dejvid Finčer. Ketrin Bigelou. Za Netfliks, to su imena koja znače prestiž. Zbog toga se angažuju i zato je za produkciju njihovih filmova opravdano izdvojiti pozamašna finansijska sredstva koja verovatno ne bi dobili od konvencionalnih, starih filmskih studija, a kamoli od nezavisnih.

Ove godine Bigelou donosi prestiž Netfliksu novim filmom „A House of Dynamite“, čija je striming premijera tempirana za rani start sezone nagrada. 

Dosadašnja trajektorija to potvrđuje: premijera u Veneciji (doduše, bez osvojenih nagrada), vrlo limitirana bioskopska distribucija i konačno dolazak u domove svih nas putem globalne mreže. Mada, već s uvodnom karticom čini se da je ovo film koji nam i te kako može presesti.

Na kartici piše da je na kraju Hladnog rata došlo do sporazuma da bi količine nuklearnog oružja po svetu trebalo smanjiti radi sigurnosti, ali da je to vreme sada prošlo. Tačan i precizan kontekst nije teško pogoditi – za to je dovoljno pogledati vesti iz sveta.

Elem, premisa je ta da je nepoznata strana sila ispalila interkontinentalnu balističku raketu sa nuklearnom bojevom glavom u pravcu nekog od centralnih gradova u Sjedinjenim Američkim Državama. Ne zna se ni ko, ni odakle tačno jer su sateliti za osmatranje izgleda bili ometani. Sumnja se na Severnu Koreju koja za to, kako verujemo, nije još razvila tehnologiju; na Rusiju koja sve negira, ali je spremna da situaciju iskoristi - ili čak na Kinu. 

Trebalo bi utvrditi činjenice, pa na pretnju odgovoriti. Kada pokušaj presretanja projektila u letu ne uspe, na snazi je moralna dilema. Treba doneti odluku da li pokrenuti scenario odmazde i lansirati projektile i, ako da, koliko jak odgovor mora da bude.

Situaciju prvo posmatramo iz takozvane „Situacione sobe“ u Beloj kući, te iz ugla kvalifikovane službenice Olivije Voker (Rebeka Ferguson). Ona je tog jutra ostavila kući muža i bolesnog sina misleći da će tog petka samo izvoditi simulaciju nuklearne pretnje i odgovora na nju. Ipak, pretnja je stvarna. 

Olivija pokušava da ostvari kontakt sa drugim vojnim i političkim službama dok se panika polako uvlači u redove njenih kolega koji su za ovakve situacije obučavani u teoriji, ali ne i u praksi. Paralelno, odvija se neuspeli pokušaj presretanja koje treba da izvede major Danijel Gozales (Entoni Ramos). Kada ne uspe, stiže naređenje za evakuaciju ključnih profesionalaca u supertajni bunker. 

Vojni „jastreb“ general Entoni Brejdi (Trejsi Lets) traži snažan nuklearni odgovor, ali mlađi savetnik za nacionalnu bezbednosti Džejk Berington (Gabrijel Baso) pokušava da proveri obaveštajne podatke i, s odobrenjem predsednika, direktno upita strane državnike. Njih dvojica nose drugi „krug“ priče smeštene u isti vremenski okvir od dvadesetak minuta, ali rastegnute na po 35 u svakoj „repeticiji“. 

U trećem krugu konačno vidimo i predsednika (Idris Elba), kojeg smo do sada samo čuli, te koji se savetuje sa ministrom odbrane (Džered Haris) i vojnim pomoćnikom Rivsom (Džona Hauer-King) pre nego što donese sudbonosnu odluku.

Prva asocijacija bi mogla da bude „Dr. Strangelove“ (Stenli Kjubrik, 1964), samo što u „A House of Dynamite“ nemamo parodiju u kojoj su vojna lica sa visokim činovima zapravo seksualno frustrirane kukavice i siledžije. To nas onda dovodi do jednog drugog filma iz iste godine – „Fail Safe“ Sidnija Lumeta, čiji je ton ozbiljan i iskren u obradi teme nuklearne pretnje Americi i moralne dileme po pitanju odgovora na opasnost.

Oba navedena filma su, međutim, bila zasnovana na prepostavci da je lansiranje nuklearke prema Americi nekakva greška, što kod Bigelou nije slučaj. To nas dovodi i do jednog drugog, malo mlađeg žanrovskog kalupa kojeg dobro poznajemo: filma katastrofe. 

Ovaj žanr popularan devedesetih i dvehiljaditih (ovde su najočitije reference filmovi „Deep Impact“ [1998] i „The Peacemaker“ [1997] Mimi Lader) sada se smatra pomalo trivijalnim. Međutim, Bigelou i njen scenarista Noa Openhajm, inače generalni direktor televizije NBC, primarno producent i povremeno scenarista nekoliko distopijskih filmova, kao i psihološke biografske drame „Jackie“ (Pablo Larain, 2016), to maskiraju na nekoliko načina.

Prvi je svakako detaljistički ulazak u procedure i vojni, politički i bezbednjački žargon. Bigelou je to već radila u filmovima čija se radnja odvijala u okviru miljea vojnih procedura - oskarovskom „The Hurt Locker“ (2009) i doku-drami „Zero Dark Thirty“ (2012) o akciji lova na Osamu Bin Ladena. U tome se očigledno odlično snalazi, ali teret hipotetičke situacije u sadašnjosti ipak je malo teži od dokumentovanih postupaka, procedura i prosedea iz bliže prošlosti.

Druga pogođena stvar je izbor glumaca. Idris Elba, koji je ranije ove godine odigrao britanskog premijera u „Heads of State“ Ilje Najšulera, sada na spisak dodaje i američkog predsednika, čime odaje signale u kojem bi smeru voleo da mu karijera krene dalje, ali i potvrđuje da je njegovo prisustvo na ekranu jedinstveno i nezamenjivo. 

Rebeka Ferguson je očekivano dobra; Greta Li ima upečatljivu minijaturu kao stručnjakinja za pitanja Koreje; Gabrijel Baso dokazuje se kao glumac na kojeg se može računati u velikim i ozbiljnim produkcijama, dok Džered Haris demonstrira sigurnost jednog prekaljenog veterana. Međutim, svojevrsni „MVP“ filma je Trejsi Lets, glumac koji se u pozorištu snalazi još bolje nego na filmu i kojem leže izuzetno dramatične uloge.

Konačno, tu je i uvođenje „hiperlink“ strukture sa kojom Bigelou takođe ima iskustva, makar kada je reč o filmu „Detroit“ (2017) u kojem se pozabavila stvarnim događajima nereda u naslovnoj prestonici američke auto-industrije 1967. godine iz više uglova i prateći nekoliko (grupa) protagonista. Ovde je na to dodala i krugove, odnosno repeticije istih događaja i komunikacija iz uglova više nadležnih službi i osoba. 

Ovakvim pristupom ciljala je, pretpostavljamo, da pojača utisak o ozbiljnosti situacije i šmek filmova-simulacija koji se u poslednje vreme pojavljuju u dokumentarnom rodu (recimo, „War Game“ [2024] Džesija Mosa i Tonija Gerbera). Međutim, taj štos nije baš uspeo, budući da se repeticije osećaju, a da i te kako fali akcije po kojoj je režiserka najpoznatija.

To posebno stoji za medij „malog ekrana“ i kućne uslove gledanja kako će većina gledalaca i pogledati film. Ipak, „A House of Dynamite“ nije film za „drugi ekran“ i nešto što se gleda dok se slaže veš, kuva ručak i/li „fejsbuči“. Naprosto, zahteva angažman koji, pak, ište bioskopsku salu i socijalni momenat grupe ljudi u kojoj ne poznaje svako svakog da bi efekat bio maksimalan.

Iako je Bigelou i ranije sarađivala sa strimerima: „Detroit“ je najviše ljudi i videlo preko Hulua, s tim što je bila u pitanju samo distribucija, ne i celokupna produkcija. No, čini se da to nije pravi medij za njen detaljni, precizni pristup. Takođe je fakat da publika od nje uvek očekuje akciju i kroz nju provučenu psihologiju profesionalaca, najčešće muškaraca, na ivici nervnog sloma u igri na život i smrt. U njenom poslednjem filmu, pak, dobila ju je tek na kašičicu.

„A House of Dynamite“ ne doseže visine njenih najboljih naslova kao što su „Point Break“ (1991) i „Strange Days“ (1995), kao ni njenih nagrađivanih filmova iz ovog milenijuma. To, naravno, ne znači da je ovo loš film, naprotiv. Uostalom, biti u donjoj polovini opusa autorke njenog kalibra i dalje može da znači biti u gornjoj kvalitativnoj polovini kinematografije, ili čak pri vrhu „letine“.