Predator: Badlands

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U porodičnoj mitologiji Stojiljkovića, postoji figura Kaliska. Dotični Kalisko, čije ni pravo ime, ni poreklo nadimka ne znam, bio je osnovno-školski drug mog oca. U pričama je uvek spominjan kao neka vrsta šašave maskote koja ispaljuje „bisere“. Jedan od tih bisera bila je njegova ambicija da postane „automehaničar za avione“, pošto mu koncept aviomehaničara nije bio poznat.

Kalisko se kod nas u odrasloj dobi nije spominjao, pa ne znamo ni da li mu je onda ambicija narasla da, recimo, postane „aviomehaničar za svemirske brodove“, što bi bila zgodna koincidencija s najnovijim nastavkom Predataora s podnaslovom Badlanda. Naime, u novom filmu u franšizi Dena Traktenberga (franšizu je preuzeo od nastavka Prey, a pre toga je imao vrlo dobar i upečatljiv žanrovski film 10 Cloverfield Lane) takođe love nekog Kaliska. Doduše, njihov nema „o“ na kraju i nije klinac-maskota iz priča mog oca.

Elem, šta su Traktemberg i njegov tim obećali, to su i ispunili: novi film iz serijala o Predatoru po prvi puta naslovnog monstruma stavlja u centar zbivanja i postavlja kao protagonistu. Do sada je fokus uglavnom bio na ljudima, obučenim borcima, bilo da su u pitanju vojni (Maktirnanov prvi film, treći deo u režiji Nimroda Antala, pokušaj „ributa“ Šejna Bleka), policijski specijalci (drugi film) ili ratnici i lovci iz prošlosti (Komanči-indijanci u filmu Prey, vikinzi, samuraji i američki vojni piloti u animiranoj antologiji Killer of Killers), dok se Predatorov univerzum po pravilima „fanovske fikcije“ povremeno spajao i s franšizom Alien u igricama, stripovima i filmovima, što i nije čudno budući da je ista kompanija vlasnik obe franšize. Uostalom, epilog ovogodišnjeg animiranog odveo nas je i u „domaći svet“ nepobedivog monstruma gde su se, po gladijatorskim principima, prvo borili zarobljeni ljudski ratnici međusobno, a onda i sa Predatorom.

Upravo na platenti Jautja Prajm i počinje Badlands. Dek (glas, nadamo se ne i stas Dimitriusa Šustera-Koloamatangija) je omanji primerak svoje vrste kojeg otac (Ruben de Jong), poglavica jednog od klanova, smatra nedostojnim da bude deo istog, pa bratu Kveju (Majkl Homik) daje zadatak da „slabo štene“ pogubi. Kako se Kvej smiluje, a prema kodeksu predatora, slabost na slabost je slabost po sebi i kažnjava se smrću, otac ubije njega, ali ne pre nego što Kvej svog mlađeg brata uspe da pošalje na „planetu smrti“ Genu.

Gena je, pak, dom jedinog monstruma kojeg predatori do sada još nisu ulovili, spomenutog Kaliska, o kojem se malo zna, osim što se smatra da je nemoguće ubiti ga. U Dekovoj glavi, to je prilika da se dokaže kao ratnik i lovac i da s tim trofejem povrati svoju čast kod kuće. Ali, na Geni nije samo Kalisk biće koje može ubiti Predatora, već se čini da kompletna flora i fauna imaju ubilačke namere prema nezvanim gostima s drugih svetova. Tako imamo žive džinovske lijane, eksplozivne insekte, biljke koje ispaljuju otrovne strele koje plen uspavljuju, žilet-trava, zmajolike ptice, koštane bizone veličine triceratopsa i šta sve ne.

Dek, međutim, nije jedini posetilac na planeti, jer je tu i Tia (El Fening), ljudski sintetik, zapravo android, vlasništvo kompanije Vejland-Jutani (ako ime zvuči poznato, u pravu ste – predmet je Alien franšize). Odnosno, tu su njeni glava i trup, budući da su noge ostale u bazi, navodno nakon napada Kaliska. Nevoljno, usamljeni lovac i android sklapaju savez na obostranu korist, budući da Deku trebaju informacije o planeti koja biće može ubiti na nebrojeno načina, a jedini način za preživljavanje je poznavanje i razumevanje tog sveta, a Tiji je potrebna sila koja će je odvesti do nogu i možda preživelih članova ekspedicije, naročito njenog „sestrinskog modela“, Tese (isto Fening).

Družini će se putem pridružiti Bad (Rohinal Narajan), nekakav oklopljeni majmuno-gušter koji se po pitanju vernosti, zahtevnosti i zalepljenosti za svoje nove prijatelje ponaša kao nekakvo štene. Onda se, kako to obično biva u filmovima ovog tipa, ispostavlja da inicijalne postavke više ne vrede, dok će se junaci koje pratimo, a i mi ćemo se s njima, morati da naučimo novom značenju pojmova „porodica“, „sredstvo“, „slabost“, „alfa“, „lojalnost“ i „prijateljstvo“.

Na novog Predatora verovatno nismo došli zbog filozofije, već zbog akcije i borbe. U tom delu, film ne razočarava: sve akcione sekvence su izvrsno zamišljene i koreografirane, te sigurno izvedene tako da su sve različite i upečatljive, zbog čega se zapravo ne zna koja je bolja od koje. Traktenberg pritom u film ubacuje diskretne omaže filmovima o preživljavanju u uslovima surove prirode, vesternima, „drugarskim“ i akcionim komedijama, dok smišljeno uvodi i „malikovske“ meditacije o istraživanjima devičanskih novih svetova, evoluciji i potrebi za ravnotežom koju je lako poremetiti.

Kreacija novog sveta je izuzetno detaljna, bilo da se radi o lingvistici – predatori komuniciraju svojim, Jautja-jezikom – ili o biologiji i ekologiji, u smislu dizajna novih bića i eko-sistema u kojima oni obitavaju. S tom količinom pažnje posvećene takvim detaljima, prosto nam dođe da se zapitamo da li to Traktenberg i saradnici na scenariju namerno zanemaruju neke druge elemente iz nekih drugih prirodnih nauka, poput pitanja gravitacije u fizici ili sastava atmosfere iz domena hemije. Na paradoks iz domena društvenih nauka, onaj da društva s primitivnim rodovsko-plemenskim uređenjem mogu stvoriti visoku tehnologiju poput svemirskih brodova smo valjda već navikli u naučnoj fantastici, pa je i Traktenberg tu očekivano aljkav.

Ono u čemu Predator: Badlands zahteva možda i suviše vere od strane gledalaca je činjenica da se kroz ceo film jedna zver i jedan robot međusobno uče (ljudskoj) empatiji koja je, očekivano, postavljena kao ključ svega. Neki će možda „zagristi udicu“ i progutati ovakav paradoks, pa će film nazivati najljudskijim u franšizi, bez obzira na to što ovde ne postoji nijedan ljudski lik. Drugima će se sve to učiniti previše blesavim, arbitrarnim i u oštrom kontrastu s gotovo naučnom rigoroznošću s kojom su kreirani neki drugi elementi filma.

Pa opet, iz nekog poslovnog ugla gledano, čini se da je Badlands priličan uspeh u smislu utvrđivanja novog identiteta franšize, proširivanja i produbljivanja njenog sveta. To će se tek čerupati u godinama koje dolaze...