Predator: Badlands

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U porodičnoj mitologiji Stojiljkovića, postoji figura Kaliska. Dotični Kalisko, čije ni pravo ime, ni poreklo nadimka ne znam, bio je osnovno-školski drug mog oca. U pričama je uvek spominjan kao neka vrsta šašave maskote koja ispaljuje „bisere“. Jedan od tih bisera bila je njegova ambicija da postane „automehaničar za avione“, pošto mu koncept aviomehaničara nije bio poznat.

Kalisko se kod nas u odrasloj dobi nije spominjao, pa ne znamo ni da li mu je onda ambicija narasla da, recimo, postane „aviomehaničar za svemirske brodove“, što bi bila zgodna koincidencija s najnovijim nastavkom Predataora s podnaslovom Badlanda. Naime, u novom filmu u franšizi Dena Traktenberga (franšizu je preuzeo od nastavka Prey, a pre toga je imao vrlo dobar i upečatljiv žanrovski film 10 Cloverfield Lane) takođe love nekog Kaliska. Doduše, njihov nema „o“ na kraju i nije klinac-maskota iz priča mog oca.

Elem, šta su Traktemberg i njegov tim obećali, to su i ispunili: novi film iz serijala o Predatoru po prvi puta naslovnog monstruma stavlja u centar zbivanja i postavlja kao protagonistu. Do sada je fokus uglavnom bio na ljudima, obučenim borcima, bilo da su u pitanju vojni (Maktirnanov prvi film, treći deo u režiji Nimroda Antala, pokušaj „ributa“ Šejna Bleka), policijski specijalci (drugi film) ili ratnici i lovci iz prošlosti (Komanči-indijanci u filmu Prey, vikinzi, samuraji i američki vojni piloti u animiranoj antologiji Killer of Killers), dok se Predatorov univerzum po pravilima „fanovske fikcije“ povremeno spajao i s franšizom Alien u igricama, stripovima i filmovima, što i nije čudno budući da je ista kompanija vlasnik obe franšize. Uostalom, epilog ovogodišnjeg animiranog odveo nas je i u „domaći svet“ nepobedivog monstruma gde su se, po gladijatorskim principima, prvo borili zarobljeni ljudski ratnici međusobno, a onda i sa Predatorom.

Upravo na platenti Jautja Prajm i počinje Badlands. Dek (glas, nadamo se ne i stas Dimitriusa Šustera-Koloamatangija) je omanji primerak svoje vrste kojeg otac (Ruben de Jong), poglavica jednog od klanova, smatra nedostojnim da bude deo istog, pa bratu Kveju (Majkl Homik) daje zadatak da „slabo štene“ pogubi. Kako se Kvej smiluje, a prema kodeksu predatora, slabost na slabost je slabost po sebi i kažnjava se smrću, otac ubije njega, ali ne pre nego što Kvej svog mlađeg brata uspe da pošalje na „planetu smrti“ Genu.

Gena je, pak, dom jedinog monstruma kojeg predatori do sada još nisu ulovili, spomenutog Kaliska, o kojem se malo zna, osim što se smatra da je nemoguće ubiti ga. U Dekovoj glavi, to je prilika da se dokaže kao ratnik i lovac i da s tim trofejem povrati svoju čast kod kuće. Ali, na Geni nije samo Kalisk biće koje može ubiti Predatora, već se čini da kompletna flora i fauna imaju ubilačke namere prema nezvanim gostima s drugih svetova. Tako imamo žive džinovske lijane, eksplozivne insekte, biljke koje ispaljuju otrovne strele koje plen uspavljuju, žilet-trava, zmajolike ptice, koštane bizone veličine triceratopsa i šta sve ne.

Dek, međutim, nije jedini posetilac na planeti, jer je tu i Tia (El Fening), ljudski sintetik, zapravo android, vlasništvo kompanije Vejland-Jutani (ako ime zvuči poznato, u pravu ste – predmet je Alien franšize). Odnosno, tu su njeni glava i trup, budući da su noge ostale u bazi, navodno nakon napada Kaliska. Nevoljno, usamljeni lovac i android sklapaju savez na obostranu korist, budući da Deku trebaju informacije o planeti koja biće može ubiti na nebrojeno načina, a jedini način za preživljavanje je poznavanje i razumevanje tog sveta, a Tiji je potrebna sila koja će je odvesti do nogu i možda preživelih članova ekspedicije, naročito njenog „sestrinskog modela“, Tese (isto Fening).

Družini će se putem pridružiti Bad (Rohinal Narajan), nekakav oklopljeni majmuno-gušter koji se po pitanju vernosti, zahtevnosti i zalepljenosti za svoje nove prijatelje ponaša kao nekakvo štene. Onda se, kako to obično biva u filmovima ovog tipa, ispostavlja da inicijalne postavke više ne vrede, dok će se junaci koje pratimo, a i mi ćemo se s njima, morati da naučimo novom značenju pojmova „porodica“, „sredstvo“, „slabost“, „alfa“, „lojalnost“ i „prijateljstvo“.

Na novog Predatora verovatno nismo došli zbog filozofije, već zbog akcije i borbe. U tom delu, film ne razočarava: sve akcione sekvence su izvrsno zamišljene i koreografirane, te sigurno izvedene tako da su sve različite i upečatljive, zbog čega se zapravo ne zna koja je bolja od koje. Traktenberg pritom u film ubacuje diskretne omaže filmovima o preživljavanju u uslovima surove prirode, vesternima, „drugarskim“ i akcionim komedijama, dok smišljeno uvodi i „malikovske“ meditacije o istraživanjima devičanskih novih svetova, evoluciji i potrebi za ravnotežom koju je lako poremetiti.

Kreacija novog sveta je izuzetno detaljna, bilo da se radi o lingvistici – predatori komuniciraju svojim, Jautja-jezikom – ili o biologiji i ekologiji, u smislu dizajna novih bića i eko-sistema u kojima oni obitavaju. S tom količinom pažnje posvećene takvim detaljima, prosto nam dođe da se zapitamo da li to Traktenberg i saradnici na scenariju namerno zanemaruju neke druge elemente iz nekih drugih prirodnih nauka, poput pitanja gravitacije u fizici ili sastava atmosfere iz domena hemije. Na paradoks iz domena društvenih nauka, onaj da društva s primitivnim rodovsko-plemenskim uređenjem mogu stvoriti visoku tehnologiju poput svemirskih brodova smo valjda već navikli u naučnoj fantastici, pa je i Traktenberg tu očekivano aljkav.

Ono u čemu Predator: Badlands zahteva možda i suviše vere od strane gledalaca je činjenica da se kroz ceo film jedna zver i jedan robot međusobno uče (ljudskoj) empatiji koja je, očekivano, postavljena kao ključ svega. Neki će možda „zagristi udicu“ i progutati ovakav paradoks, pa će film nazivati najljudskijim u franšizi, bez obzira na to što ovde ne postoji nijedan ljudski lik. Drugima će se sve to učiniti previše blesavim, arbitrarnim i u oštrom kontrastu s gotovo naučnom rigoroznošću s kojom su kreirani neki drugi elementi filma.

Pa opet, iz nekog poslovnog ugla gledano, čini se da je Badlands priličan uspeh u smislu utvrđivanja novog identiteta franšize, proširivanja i produbljivanja njenog sveta. To će se tek čerupati u godinama koje dolaze...

Predator: Killer of Killers

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kada su se nedavno javno posvađali Elon Mask i Donald Tramp, nije trebalo dugo vremena da internet postane poprište očekivanih „duhovitosti“ i „mimova“. Jedan od njih se pozivao na igricu i kasniju treš-filmsku adaptaciju Alien vs Predator, podvlačeći da „ko god pobedi, svi ćemo izgubiti“. Nije to bez neke, imajući u vidu da je Mask u Americi stranac, to jest tuđin, a Tramp i u Americi i izvan nje seksualni predator.

Navedene dve franšize, svaka za sebe, primeri su spajanja žanrova horora i fantastike čije premise nisu uvek iste ili čak kompatibilne na visokom nivou i kroz mehaniku akcionog filma. Obe su imale i još uvek imaju sličnu fan-bazu, pa je „krosover“ u fanovskoj fikciji bio neizbežan, što je rezultiralo prvo igricama, a onda i filmovima. Opet, prijem franšiza od strane velikih medija i filmskih studija je različit. Alien franšiza je ipak bila ta koja pomera granice pa je privlačila velike reditelje i puno publiciteta, pa su i podbačaji i skandali glasnije odjekivali. Predator je (kao franšiza, naravno) imao ipak nešto drugačiju auru.

Originalni Predator (1987) bio je prvi film koji je Džon Mektirnan radio za veliki studio, do te mere da su mu dodelili glumca sa scenarističkim ambicijama Šejna Bleka kao „tutora“ neke vrste. Uspeh prvog filma je doveo do drugog (1990), ali bez Mektirnana za kormilom koje je preuzeo Stiven Hopkins, dok je scenaristički dvojac (Džim i Džon Tomas) ostao isti. Podbačaj kod kritike i publike je doveo do toga da se svaka nova ideja o Predatoru (sa ili bez Aliena) preseli u sfere između internetskih naklapanja i B-filmskih realizacija. To je bila i sudbina filma Predators (2010) Nimroda Antala.

Pokušaj „uskrsnuća“ Predatora sa Šejnom Blekom kroz film The Predator (2018) nije uspeo iako film nije ni bio toliko loš, ali zato jeste sa Prey (2022) Dena Traktenberga, iako film zapravo nije bio toliko dobar. Traktenbergova ideja je, pak, bila prilično solidna i osvežavajuća: da se susret ljudi s vanzemaljskim lovcem na trofeje prebaci u neko drugo vreme i okruženje, u ovom slučaju okruženje indijanskih ratnika iz plemena Komanča.

Za nagradu, Traktenberg je dobio kontrolu nad franšizom, ali i „posao“ da osluškuje puls publike, odnosno interneta. Prey je potpalio maštu fanova dovoljno da traže „muzičke želje“ u stilu „predator i vikinzi“, „predator i samuraji“, „predator i Zulu-ratnici“, „predator i Džingis-Kan“ i tako dalje. A dok čekamo Traktenbergov Predator: Badlands najavljen za jesen ove godine, na „striming“ nam je sletela „predatorska antologija“ u tri priče sa zajedničkim epilogom Predator: Killer of Killers ko-režiran od strane Traktenberga i majstora vizuelnih efekata Džošue Vasunga.

Premisa je toliko jednostavna i u skladu s „fanovskom fikcijom“ s internetskih foruma da se može nazvati lenjom ili čak skoro tupavom. Traktenberg, Vasung i scenarista Mičo Robert Rutarej su samo ispunili neke od želja publike i ukrstili predatora s ljudskim ratnicima iz različitih istorijskih perioda. Ipak, ono što izdvaja Killer of Killers i propelira ga do kvalitativnog vrha franšize je promena forme: umesto igranog dobili smo animirani film.

U prvoj priči podnaslovljenoj „Štit“, pratimo vikinšku ratnicu Ursu (glas Lindzi LaVenši) na putu osvete prema poglavici jednog krivičkog plemena, Zoranu (Endrju Morgado) koji joj je ubio oca. S njom i njenim ratnicima je i njen sin Anders (Damian Has) koji treba da položi „ispit zrelosti“, ubije nekoga u borbi i postane pravi ratnik. Međutim, kad stignu do Zorana, nabasaće i na nešto puno strašnije od suparničkog plemena.

Druga priča „Mač“ smeštena je u feudalni Japan gde imamo braću Kendžija i Kijošija (obojici je glas pozajmio Luis Ozava) koji moraju duelom da odrede ko će naslediti oca koji je samuraj i niži plemić. Pošto Kendži odbija da se bori protiv brata, biva izgnan. Dvadeset godina, on se kao nindža vraća ne bi li se suprotstavio bratu, ali njega prati sila dosta veća i od brata i njegove vojske.

U trećoj priči zvanoj „Metak“ selimo se u Evropu za vreme Drugog svetskog rata. Tores (Rik Gonzales) je redov pri američkom vazduhoplovstvu prizemljen nakon što je oštetio naslovni avion i zadužen da ga popravi. Njegovi drugovi, međutim, na nebu su se susreli s neprijateljem mnogo silovitijim od nemačkih i kolaboracionističkih pilota. Rođeni avanturista Tores će se podići ne bi li pomogao njima i zapovedniku Vendiju (Majkl Bin) svojom srčanošću i znanjem.

Epilog nas, očekivano, vodi na drugu planetu gde će se ljudski ratnici ponovo susresti s predatorima. Plan predatora je da se ponajbolji predstavnici njihove lovine prvo sukobe međusobno, pa onda i s predatorom u areni, ali oni su tu potcenili ljudsku sposobnost saradnje jezičkoj i vekovnoj barijeri uprkos.

U idealno kompaktnom formatu od 84 minuta sa sve odjavnom špicom, Predator: Killer of Killers nam donosi pregršt akcije, a animacija se ispostavila kao efikasno sredstvo iako na momente deluje kao da je preuzeta direktno iz među-scena iz video-igrica. Jednostavni koncept da u sve tri priče i u epilogu kao četvrtoj imamo relativno kratku ekspoziciju praćenu elaboriranom akcionom sekvencom itekako drži vodu.

Prisutne su i stilske razlike između priča. Prva, vikinška, prilično je mračna i nasilna, na tragu onog pohoda s početka filma The Northman (Robert Egers, 2022), premda finalna sekvenca bitke između Urse i predatora u vodi suviše liči na komad igrice. Samurajska priča više inkorporira koreografiranu akciju i oslanja se na predatorovu skrivenost, tiho kretanje i iznenadne napade. Treća, na tragu ratnog spektakla, donosi nam možda i najimpresivniju sekvencu u celoj franšizi – bitku u vazduhu između američkih aviona-lovaca i svemirskog broda.

Što se same animacije tiče, ona je ponešto gruba i prebrza, u smislu da se oseti da nedostaje ponešto „crteža“, pa su pokreti nagli, ali to je verovatno plod što stilske (tako se to u principu radi u kompjuterskoj animaciji), što budžetski pragmatične odluke, budući da je Killer of Killers, kao i Prey, rađen za „striming“, a ne za bioskop. Ta grubost je konzistentna, pa je u njoj teško prepoznati neko ispadanje ili „krpljenje“.

Drugi relativni nedostatak filma posledica je samog koncepta. U njemu, naime, nećemo saznati skoro ništa novo o predatorima kao vrsti dalje od njihovog odnosa do ljudi kao njihove lovine. Možemo se nadati da će se to promeniti s novim, igranim filmom Badlands koji po prvi put naslovnog monstruma franšize postavlja kao protagonistu.

10 Cloverfield Lane

2016.

režija: Dan Trachtenberg

scenario: Josh Campbell, Matthew Stuecken, Damien Chazelle

uloge: Mary Elizabeth Winstead, John Goodman, John Gallagher Jr, Bradley Cooper (glas)

Pre 8 godina pojavio se Cloverfield, film sa budžetom od nekih 25 miliona dolara koji je zaradio blizu 200. Beše to vožnja kroz opšta mesta nekoliko žanrova i pod-žanrova (horor, SF, akcija, “found footage”, film katastrofe, postapokalipsa, “monster movie”), ali u principu energična i u prijatnom trajanju od 85 minuta, što je svakako bolje od epskih formata na koje smo navikli od takvih filmova. Sada, ako me pitate da li sam jedva čekao nastavak (jer na svakom hitu se može zaraditi sa nastavkom), odgovoriću da nisam. Not my thing.

Upitno je uopšte je li 10 Cloverfield Lane nastavak Cloverfielda, ili je njegov “prequel”, ili “spin-off” sa kojim, eto, deli naslov, a možda i “svet”, ali malo toga drugog. Upitno je takođe da li je scenario za ovaj film originalno pisan u smeru nastavka ili “spin-off”-a, ili je to producentska intervencija radi širenja fan-baze. Naslov nikako nije slučajan. Takođe je zanimljivo za primetiti da je budžet za nastavak manji nego za original, što inače nije praksa, ali jednom kada ga pogledate, biće vam savršeno jasno zašto.

10 Cloverfield Lane počinje kao sasvim drugi film. Sama pojava odlične i pouzdane indie glumice Mary Elizabeth Winstead ukazuje na to. Vidimo je u telefonskom razgovoru praćenom tužnom i sablasnom muzikom Bear McCrearija koja nagoveštava da će se sranje uskoro desiti. Devojka se potom vozi negde, zvoni joj telefon, zove je dečko (Cooper). Saznajemo da se ona zove Michelle, da ga je upravo ostavila, a da bi on da razgovara, da se pomire... Ubrzo zatim Michelle gubi kontrolu nad autom, okreće se na cesti i završava povređena u jarku.

Budi se na madracu u prostoriji bez prozora, sa infuzijom u veni i sa nogom vezanom za radijator. Vidimo da je borac i snalažljiva: pokušava i uspeva da dohvati mobilni telefon, ali nema signala. Pod zemljom je. Onda na scenu stupa jednostavni, pomalo grubi debeli tip imena Howard (Goodman) i objašnjava joj da joj je spasio život i to ne samo od nesreće, jer se vani dogodila apokalipsa (Rusi, Koreja, Marsovci, nije tačno utvrđeno), te je moli za saradnju. On je jedini slutio šta se sprema, pa se na vreme pripremio, opremio bunker i sve u tom smislu.

Uskoro upoznajemo i trećeg stanovnika bunkera. On je Emmett (Gallagher), radio je kod Howarda na konstrukciji i opremanju bunkera i potvrđuje njegove tvrdnje o apokalipsi. Njoj, međutim, to nije dovoljno, a kako bi i bilo: Howard deluje sablasno i paranoično, praktično ju je oteo i drži je pod prisilom pa makar “za njeno dobro”, a Emmett se čini kao dovoljno tupav da poveruje u njegove priče. Počinje igra napeta partija preferansa, igra nadmudrivanja u troje u kojoj Michelle ne veruje Howardu i boji ga se (izgleda sa dobrim razlogom), Howard možda samo želi dobro kao i svaki benigni ludak, a možda iživljava svoje sumanute fantazije koje svakog trenutka mogu postati nasilne, a Emmett ne zna kojem bi se privoleo carstvu, jer sa jedne strane stoji Howardov hladni tretman, ali i sigurnost, a sa druge privlačna Michelle koja je možda poslednja žena na zemlji.

I to je izvedeno baš kako treba, uvek sa dovoljno “hintova” na jednu ili na drugu stranu, sa osećajem za dramu i napetost i sa sjajnom posvećenošću detaljima. Nalazimo se u bunkeru, osećamo njegovu ograničenost i izolaciju. Od spoljnog sveta vidimo samo deliće koji nam ne govore mnogo toga, a i to samo povremeno. Još važnije, istovremeno se nalazimo u “mindsetu” jednog “preppera”, ludaka koji se ceo život pripremao za apokalipsu, pa je dočekao svojih pet minuta ili ih je izmislio. To podrazumeva šik hladnoratovske panike, paranoje i atomskih skloništa, ali i drugih stvari koje idu uz 50-te kao što su fantazije o kućanstvu i rodnim ulogama, pa i nimalo slučajno odabrana muzika (još sa džuboksa!) u tom pre-hippiejevskom stilu.

Sada nam je potpuno jasno zašto je nastavak imao manji budžet od originala: naprosto nije bilo potrebno više. Sa ovakvom jednostavnom i večitom premisom zapravo nisu bili potrebni nikakvi efekti za bacanje prašine u oči, već prosto i jednostavno dobar scenario (što stoji, a citati iz opšte kulture i pop-kulturne reference su opipljiv bonus), dovoljno detaljni likovi, kompetentna režija (debitant Trachtenberg se sjajno snalazi oslanjajući se na apsolutnog majstora napetosti, Hitchcocka) i najvažnije, sigurna gluma.

John Gallagher Jr. će možda biti zapostavljen, a iako je vrlo uverljiv kao Emmett, čak uspeva da nam pobudi neke emocije za svoju sudbinu, njegov lik je jednostavno napisan kao najmanje važan i gubi se u sukobu jačih ličnosti. Mary Elizabeth Winstead možda najčešće i najrađe igra u indie dramama, ali ovo joj svakako nije prvi susret sa žanrovskim Hollywoodom. Bila je vrlo dobra i u remakeu Carpenterovog The Thing iz 2011. godine, a ovde je apsolutno fenomenalna ne samo kao žanrovska glumica oslonjena na fizičku spremnost i determinaciju, nego i uopšte. Ona uspeva da pronađe pravi balans i njeno ostvarenje je savršeno odmereno.

Ipak, ključna faca tu je John Goodman, dokazano sjajan glumac koji zbog svojih atipičnih dimenzija nema puno prostora u Hollywoodu i to je šteta. Prvo, on je sjajan gde god se pojavio, pa makar to bile i komedije na koje je najčešće osuđen. Drugo, glumac koji je sposoban da menja svoj nastup i psihološki profil svog lika od scene do scene kao što to Goodman radi je redak dijamant. Ovde upravo to dolazi do izražaja, ta transformacija od dobroćudnog i ranjivog usamljenika do kompletnog psihopate i apsolutno uživanje je gledati ga.

10 Cloverfield Lane je odličan film, odnosno bio bi odličan da se završio na jednom određenom mestu, možda kakvih 15-ak minuta ranije. Međutim, onda bi se morao drugačije zvati. Problem je u tome što je nastavak ili šta god i što je taj spoj izveden traljavo i sa pola mozga. Taj grozni žanrovski zaokret na kraju filma i to povezivanje sa prethodnikom na silu jako kvare utisak. Do tada je 10 Cloverfield Lane zaista vrhunski “lean and mean” komorni triler sa sjajnim osećajem za napetost i prvoklasnim glumcima. I ovako je vredan vašeg vremena, ali je propustio priliku da bude sjajan.