The Grand Seduction

2013.

režija: Don McKeller

scenario: Michael Dowse, Ken Scott (prema filmu La grande seduction)

uloge: Brendan Gleeson, Taylor Kitsch, Liane Balaban, Gordon Pinsent, Mark Critch, Peter Kaleghan, Steve O’Connel

Ima filmova koji hvataju isključivo na šarm. Priča im je neoriginalna, bili oni „remake“ varijante ili ne, a ni prvi put nije bila naročito uverljiva. Njihov šarm se sastoji u neobičnom miljeu čudnih, sjebanih ljudi koji, ipak, imaju snage za nekakvo veselje i radost, i u pozitivnosti i ljudskosti priče.Takav je bio „quebecois“ film La grande seduction, a takav je i njegov anglofoni remake The Grand Seduction.

Priča je smeštena u nekadašnje prosperitetno ribarsko selo na nekom ostrvu blizu Newfoundlanda. Ljudi su naporno radili i živeli veselo, ali vremenom je ribolov bio sve manje profitabilan, da li zbog smanjenja fonda, da li zbog kvota. Selo su napustili svi koji su mogli, a ostali su oni koji su bili nezamenljivi na svom poslu (kao poštarica ili bankar) i oni najuporniji ili najlenji, koji žive od socijalne pomoći, a dane provode u nalivanju i praćenju hokejaških prenosa. Poslednji koji je na odlasku je gradonačelnik, koji je pre toga uspeo da isposluje pregovore sa naftnom kompanijom da izgradi postrojenje za reciklažu otpadnih materijala.

Naftna kompanija ima nekoliko uslova da izabere baš to selo, a ne neko drugo. Prvo, tu su poreske olakšice i mito. Drugo je da populacija broji najmanje 150 radno sposobnih ljudi, a treće je da selo ima minimum infrastrukure koja uključuje i stalnog doktora. Stalnog doktora, naravno, nema, a nema ni privremenog, jer ko je lud da živi u selu sa starim pijanim ribarima. Seljanima se sreća nasmeši kad carinici uhvate mladog američkog doktora (Kitsch) sa manjom količinom kokaina i nateraju ga da kaznu od mesec dana društveno-korisnog rada odradi na zabitom ostrvu.

Na scenu stupa najuporniji od pijanaca, Murray (Gleeson), koji je preuzeo ulogu gradonačelnika, sveže frustriran jer je njegova žena upravo otišla da radi u gradu. Njegov plan je jednostavan: svi seljani će se složiti i pokušati da „zavedu“ doktora i pokažu kako je selo idealno mesto za njega. U tu svrhu mlada poštarica (Balaban) mora da ga zavodi svojom lepotom, vlasnik lokalnog izgovora za restoran (O’Connel) mora da nauči da sprema indijsku hranu, a ostatak sela mora da se folira da voli i poznaje doktorov omiljeni sport, u Kanadi vrlo egzotični kriket.

Jasan je put i jasna destinacija na koju film treba da stigne, čak se i većina fora i komičnih „punchline“-a može pretpostaviti unapred. Štos je u tome što je film neviđeno simpatičan, vedar i veseo. Za to su najzaslužniji glumci. Brendan Gleeson je briljantan, što nije nimalo čudno imajući u vidu koliko je versatilan glumac. Ovde njegov irski akcenat ne štrči kao govno u punču nego se savršeno uklapa u lagano irsku kulturu sela. Njegov glavni partner Taylor Kitsch se nije previše proslavio izborom uloga u poslednje vreme, ali je ovde više nego solidan i sjajno sekundira irskom geniju. Njih sjajno upotpunjuje banda lokalnih kanadskih glumaca. Liane Balaban je odlična kao poštarica, kojoj je preko glave gluposti koje izvode seoske lenjštine i pijandure, ali posebno priznanje treba odati lokalnom glumcu Gordonu Pinsentu u ulozi Simona, najridikuloznijeg među ridikulima i Mark Critch kao bankar Henry, najnesposobniji među nesposobnima.

Za prijatni ugođaj se reditelj Don McKeller oslanja na nezemaljski lepe lokacije na Newfoundlandu i na veoma atraktivnu fotografiju, kao i muziku, koja svojim spojem irskog folka i američke country muzike deluje kao nešto izrazito autentično. Ne treba ispustiti iz vida ni drugu priču, koja se odvija u pozadini ove lagane ljudske komedije. Ona nam, iako na predvidljiv način, govori o surovosti modernih vremena i teškom položaju radničke klase u sve surovijim uslovima na tržištu. Možda je direktor naftne komapanije predstavljen kao arogantni krelac, ali ni on nije negativac, on će nekome otvoriti radna mesta i potpuno mu je svejedno da li će to biti dobri ljudi iz jednog ili iz drugog propalog sela.

The Grand Seduction nije nikako spektakularan film, formuličan je i predvidljiv čak i u socijalnom angažmanu. To nije čudno pošto je u pitanju „šav na šav“ prerada starijeg filma, čak je i jedan od scenarista isti. Ali definitivno ima šarm i više nego raspoloženog Brendana Gleesona. Sa ovim filmom definitivno nećete izgubiti svoje dragoceno vreme i mogu vam dati garanciju da ćete se osećati bolje. Univerzalno simpatična komedija.