The Truth About Emanuel

2013.

režija: Francesca Gregorini

scenario: Francesca Gregorini, Sarah Thorpe

uloge: Kaya Scodelario, Jessica Biel, Alfred Molina, Frances O'Connor, Aneurin Barnard, Jimmi Simpson

Dugo nisam video film sa psihotičnijom i iritantnijom uvodnom replikom. “Ja sam Emanuel (nemojte da vas zavara “muški” napisano ime, u pitanju je devojka koja kao da je dobila ime po soft-porn heroini iz 70-ih) i ubila sam svoju majku”. Zaista zvuči čudno, ali tu je emo-kliše objašnjenje: njena majka je umrla na porođaju. U roku od prvih 30 sekundi, film menja ton on horor-trilera do dramice o odrastanju čudne devojke. U tu svrhu, imamo dve štake na kojima se ovaj film vuče.

Prva je tajna koja je, kao, u centru filma. Problem je što naslovna junakinja, a sa njom i gledalac, otkrije tu tajnu u roku od 20 minuta, pa se stvarna napetost pretvara u veštačku: kako da ostatak likova ne otkrije istu tu tajnu. Dosadno, sa puno ponavljanja i iritantno.

Druga štaka je “vezivno tkivo” filma, jeftini, loše osmišljena i realizovana simbolika. Film se najviše bavi odnosom između Emanuel (Scodelario) i njene susede Linde (Biel), koja je zapošljava kao bejbisiterku, dakle o devojci koja u susedi nalazi surogat-majku, pošto ima loš odnos (zapravo, nema odnos) sa maćehom (O'Connor). E, sad, tu imamo motiv vode, poplave, rađanja u vodi i sličan preserans koji nema mnogo veze sa filmom, ali ima veze sa njegovim iritantnim originalnim (festivalskim) naslovom Emanuel and The Truth About Fishes. Kada su stilske figure stavljene u nekakvu, makar kakvu funkciju, kada su uposlene, daju filmu određenu dubinu. Ovde to nije slučaj, ovde su metafore i simboli pobacani bezveze, pa film stvara isti osećaj kao loša tinejdžerska poezija.

Neki mudroser će potegnuti ultimativni argument da nisam u pravu, iz prostog razloga što ne razumem šta je pjesnik hteo reći. Ja kažem: “Bullshit!” Nema tu neke misterije, sav taj glupo nabacani magijski realizam sa mnogo, mnogo vode služi samo da istakne anksioznost. To posebno loše izgleda kod lika Linde, koja je svedena samo na svoju anksioznost, tako da je nema van tog konteksta.

Sa Emanuel stvari stoje malo bolje. Ne zato što je lik dobro napisan, jer nije, Emanuel je tipičan “trope”, duša ciničnog pisca zarobljena u telu mlade devojke. To je otrcano, ali nije loše za malo (očekivanog) humora. Emanuel ima potrebu da izvali nešto veoma neprimereno kad god ima publiku, a najviše voli de nervira maćehu i oca (Molina). Malo svetliji momenat je “running joke” u kojoj se Emanuel i njen dečko Claude (Barnard) stalno viđaju u javnom prevozu i naizmenično izjavljuju uvredljive, glupe ili opasne stvari ne bi li oslobodili mesto i seli jedno pored drugog. Deluje kao nešto pokupljeno iz filma sa Winonom Ryder iz 80-ih, ali je svejedno simpatično. Sa druge strane, Emanuelini postupci nemaju nikakvu konzistentnost ni motivaciju, u jednoj sceni će biti defanzivna ili agresivna, u sledećoj pasivna bez ikakvog razloga.

Ono što donekle popravlja utisak o filmu su glumci. Alfred Molina ima zapaženu, karakternu epizodu kad Emanuelin otac, a Jessica Biel se oslobađa “typecasta” opasne ženske u akcionim filmovima, i igra majku – domaćicu iz predgrađa koja govori o detetu, odeći, nameštaju i vrtu oko kuće. Ipak najveće iznenađenje je mlada Kaya Scodelario u naslovnoj ulozi, koja uspeva da samom svojom pojavom i prisustvom na ekranu iznese i pritom da pečat autentičnosti jednom tipski napisanom liku kao što je Emanuel.

Problem sa ovim filmom je što apsolutno ne ispunjava očekivanja. To počinje od naslova, koji Emanuel pozicionira kao misterioznu devojku sa mračnom tajnom, što ne može biti dalje od istine. Nastavlja se sa očekivanjem da tajna, jednom otkrivena, konačno pukne i napravi haos, tako da svaki lik snosi posledice. The Truth About Emanuel je slab filmski uradak koji se može okarakterisati kao studija karaktera. Slab je zato što nije naročito studiozan, a nema ni baš mnogo karaktera.