2013.
režija: Sebastian
Leilo
scenario: Sebastian
Leilo, Gonzalo Maza
uloge: Paulina Garcia,
Sergio Hernandez, Diego Fontecilla, Fabiola Zamora
Prvi put kada je
vidimo, Gloria (Garcia) i nije baš neki prizor. Žena ima preko 50
godina, demodiranu frizuru i demodirane naočare, i gubi se na
plesnom podijumu uz neku disco melodiju. U američkom filmu, takva
pojava bi bila predmet sprdnje i “make-overa” ili bi poslužila
kao uzor i svakodnevni heroj, u zavisnosti da li je u pitanju
hollywoodska komedija ili indie drama. U ovom čileanskom filmu,
naslovna heroina nije nijedno od ta dva, nego je samo glavni lik,
jedna sasvim obična, normalna žena u određenim godinama.
Upoznajemo se sa njenom
rutinom. Razvedena je, živi sama u urednom stanu u Santiagu. Društvo
joj pravi kućna pomoćnica i jedna ćelava meksička mačka koja se
redovno ušunja u stan. Njena deca, samohrani otac Pedro (Fontecilla)
i instruktorka joge Ana (Zamora) nemaju uvek vremena za nju, ali se
ni po čemu ne vidi da su odnosi među njima napeti. Radi nešto u
kancelariji i na putu do posla peva uz pop pesme na radiju. Uveče
izlazi u klubove za samce pokušavajući da nekoga upozna, ali nije
očajna. Uživa u cigaretama, piću, malo marihuane, druženju sa
raznorodnim (i znakovito nikad definiranim) prijateljima.
Gloria je film
kod kojeg je jedva uočljiv luk radnje, nema nekakvog metaforičnog
puta glavne junakinje, ona ne menja svoje nazore tokom filma, i ne
ide prema novoj spoznaji i hollywoodskom kraju. Po formi više
podseća na kratku priču nego na roman. Njena veza sa Rodolfom
(Hernandez) je i nije centralni događaj filma. Hronologija se da
jednostavno objasniti, njih dvoje se upoznaju u klubu za samce,
uživaju u međusobnom društvu i u seksu, ali su disparentni kao
ličnosti i to je kamen spoticanja. Gloria je slobodoumna i, čini
se, dugo sama, dok je Rodolfo sveže razveden i održava bliske veze
sa zahtevnom bivšom ženom i kćerima. Gloria će svog “dečka”
predstaviti svojoj deci, bivšem mužu i prijateljima, Rodolfo bira
da krije svoju vezu sa Gloriom i da skoči na svaki mig bivše žene
i kćerki.
Ono što filmu manjka
na planu radnje nadoknađuje u detaljima na njenim marginama. Iako
nije u pitanju socijalni film, biće nam jasno da smo u savremenom
Santiagu. U jednom trenutku u pozadini vidimo studentske proteste.
Ljudi sa raspravljaju o sadašnjosti i budućnosti, ali senka
prošlosti je tamna, dugačka i moćno prisutna. Rodolfo pokušava
objasniti da je radio u mornarici i za mornaricu, prvo kao oficir,
onda kao liferant. Glorijina familija je izuzetno nepoverljiva i
ugrožena tim saznanjem, sve dok Rodolfo ne nagovesti da nije imao
veze sa zloglasnom vojskom i zločinačkim režimom. Isto tako,
vidimo Glorijinu liberalnost koju je prenela na decu. Ana objašnjava
ocu da ne, nije udata za oca svog deteta, da je on urbani smrad /
couchsurfer, da on neće doći da živi u Čile, nego će ona ići
kod njega u Švedsku.
Socijalna pozadina je
samo deo pozadine, a detalji su prisutni na svakom mestu, kroz
muziku, kroz Glorijino lutanje, kroz odnos sa mačkom i ludim
susedom, vlasnikom mačke, kroz posete lekaru. Gloria je
toliko realističan film da graniči sa naturalizmom. Imamo ono što
je nezamislivo u komercijalnom američkom filmu: “full frontal”
golotinju žene na pragu 60. godine, scenu seksa između dvoje starih
ljudi, sa sve opuštenim sisama, otromboljenim stomacima, dlakavim
genitalijama i skidanjem steznika. Ništa nije tu vulgarno i
posprdno, poznato je da i stariji ljudi uživaju u seksu.
Uopšte, filmovi koji u
prvom planu imaju veze, lutanja i traženja sredovečnih i starijih
ljudi su retki. U poslednje vreme najčešće imamo posla sa
formuličnim “feel good” komedijama ili jednako formuličnim
“inspirativnim” dramama. Najbliže realnosti Glorije se približio
Enough Said, iako su likovi začinjeni rom-com šablonima.
Prošle godine se u oscar-sezoni raspravljalo da je ukusno da se
Helen Hunt skida do gole kože (i to u ulozi seksualne terapeutkinje
u filmu The Sessions).
Gledali smo
feminističke filmove o novostečenoj slobodi sredovečnih žena,
poput An Unmarried Woman, The Goodbye Girl i
Alice Doesn't Live Here Anymore, ali to je bilo 70-ih i
kontekst je bio drugačiji, usuđujem se reći malo konzervativniji.
Te žene nisu tražile svoju slobodu, ona im je pala kao breme. I sa
slobodom su se borile, nisu je prihvatale. Imale su terapije,
prijateljice, inspirativno okruženje i umetnička zanimanja. I ta
sloboda je bila privremeno rešenje dok se ne pojavi Mr. Right.
Gloria kao film pogađa esenciju feminizma, Gloria kao lik sa
slobodom živi i u njoj uživa, barem jednako koliko u seksu ili
flertu i nema namere da je se odrekne da bi po svaku cenu bila sa
muškarcem.
Imajući sve to u vidu,
moram reći da se Gloria čini kao film sastavljen od visokog
koncepta, originalne razrade i solidne količine praznog hoda. Vrlo
dobro znam zašto je to tako i zašto mora biti tako. Veoma cenim i
poštujem plemenitu misiju filma i apsolutno ispravan autorski
postupak. Smatram da je Paulina Garcia napravila ulogu da se čovek
smrzne i za to je nagrađena u Berlinu. Ali opet, na nekom emotivnom
nivou nisam ništa posebno osetio zbog filma i nisam osetio potrebu
da ga gledam i vidim šta će se dogoditi sa likovima. Ništa zato,
potpuno sam svestan da je stvar u meni, a ne u filmu. Naprosto, nisam
deo ciljne grupe.
No comments:
Post a Comment