Gloria

2013.

režija: Sebastian Leilo

scenario: Sebastian Leilo, Gonzalo Maza

uloge: Paulina Garcia, Sergio Hernandez, Diego Fontecilla, Fabiola Zamora

Prvi put kada je vidimo, Gloria (Garcia) i nije baš neki prizor. Žena ima preko 50 godina, demodiranu frizuru i demodirane naočare, i gubi se na plesnom podijumu uz neku disco melodiju. U američkom filmu, takva pojava bi bila predmet sprdnje i “make-overa” ili bi poslužila kao uzor i svakodnevni heroj, u zavisnosti da li je u pitanju hollywoodska komedija ili indie drama. U ovom čileanskom filmu, naslovna heroina nije nijedno od ta dva, nego je samo glavni lik, jedna sasvim obična, normalna žena u određenim godinama.

Upoznajemo se sa njenom rutinom. Razvedena je, živi sama u urednom stanu u Santiagu. Društvo joj pravi kućna pomoćnica i jedna ćelava meksička mačka koja se redovno ušunja u stan. Njena deca, samohrani otac Pedro (Fontecilla) i instruktorka joge Ana (Zamora) nemaju uvek vremena za nju, ali se ni po čemu ne vidi da su odnosi među njima napeti. Radi nešto u kancelariji i na putu do posla peva uz pop pesme na radiju. Uveče izlazi u klubove za samce pokušavajući da nekoga upozna, ali nije očajna. Uživa u cigaretama, piću, malo marihuane, druženju sa raznorodnim (i znakovito nikad definiranim) prijateljima.

Gloria je film kod kojeg je jedva uočljiv luk radnje, nema nekakvog metaforičnog puta glavne junakinje, ona ne menja svoje nazore tokom filma, i ne ide prema novoj spoznaji i hollywoodskom kraju. Po formi više podseća na kratku priču nego na roman. Njena veza sa Rodolfom (Hernandez) je i nije centralni događaj filma. Hronologija se da jednostavno objasniti, njih dvoje se upoznaju u klubu za samce, uživaju u međusobnom društvu i u seksu, ali su disparentni kao ličnosti i to je kamen spoticanja. Gloria je slobodoumna i, čini se, dugo sama, dok je Rodolfo sveže razveden i održava bliske veze sa zahtevnom bivšom ženom i kćerima. Gloria će svog “dečka” predstaviti svojoj deci, bivšem mužu i prijateljima, Rodolfo bira da krije svoju vezu sa Gloriom i da skoči na svaki mig bivše žene i kćerki.

Ono što filmu manjka na planu radnje nadoknađuje u detaljima na njenim marginama. Iako nije u pitanju socijalni film, biće nam jasno da smo u savremenom Santiagu. U jednom trenutku u pozadini vidimo studentske proteste. Ljudi sa raspravljaju o sadašnjosti i budućnosti, ali senka prošlosti je tamna, dugačka i moćno prisutna. Rodolfo pokušava objasniti da je radio u mornarici i za mornaricu, prvo kao oficir, onda kao liferant. Glorijina familija je izuzetno nepoverljiva i ugrožena tim saznanjem, sve dok Rodolfo ne nagovesti da nije imao veze sa zloglasnom vojskom i zločinačkim režimom. Isto tako, vidimo Glorijinu liberalnost koju je prenela na decu. Ana objašnjava ocu da ne, nije udata za oca svog deteta, da je on urbani smrad / couchsurfer, da on neće doći da živi u Čile, nego će ona ići kod njega u Švedsku.

Socijalna pozadina je samo deo pozadine, a detalji su prisutni na svakom mestu, kroz muziku, kroz Glorijino lutanje, kroz odnos sa mačkom i ludim susedom, vlasnikom mačke, kroz posete lekaru. Gloria je toliko realističan film da graniči sa naturalizmom. Imamo ono što je nezamislivo u komercijalnom američkom filmu: “full frontal” golotinju žene na pragu 60. godine, scenu seksa između dvoje starih ljudi, sa sve opuštenim sisama, otromboljenim stomacima, dlakavim genitalijama i skidanjem steznika. Ništa nije tu vulgarno i posprdno, poznato je da i stariji ljudi uživaju u seksu.

Uopšte, filmovi koji u prvom planu imaju veze, lutanja i traženja sredovečnih i starijih ljudi su retki. U poslednje vreme najčešće imamo posla sa formuličnim “feel good” komedijama ili jednako formuličnim “inspirativnim” dramama. Najbliže realnosti Glorije se približio Enough Said, iako su likovi začinjeni rom-com šablonima. Prošle godine se u oscar-sezoni raspravljalo da je ukusno da se Helen Hunt skida do gole kože (i to u ulozi seksualne terapeutkinje u filmu The Sessions).

Gledali smo feminističke filmove o novostečenoj slobodi sredovečnih žena, poput An Unmarried Woman, The Goodbye Girl i Alice Doesn't Live Here Anymore, ali to je bilo 70-ih i kontekst je bio drugačiji, usuđujem se reći malo konzervativniji. Te žene nisu tražile svoju slobodu, ona im je pala kao breme. I sa slobodom su se borile, nisu je prihvatale. Imale su terapije, prijateljice, inspirativno okruženje i umetnička zanimanja. I ta sloboda je bila privremeno rešenje dok se ne pojavi Mr. Right. Gloria kao film pogađa esenciju feminizma, Gloria kao lik sa slobodom živi i u njoj uživa, barem jednako koliko u seksu ili flertu i nema namere da je se odrekne da bi po svaku cenu bila sa muškarcem.

Imajući sve to u vidu, moram reći da se Gloria čini kao film sastavljen od visokog koncepta, originalne razrade i solidne količine praznog hoda. Vrlo dobro znam zašto je to tako i zašto mora biti tako. Veoma cenim i poštujem plemenitu misiju filma i apsolutno ispravan autorski postupak. Smatram da je Paulina Garcia napravila ulogu da se čovek smrzne i za to je nagrađena u Berlinu. Ali opet, na nekom emotivnom nivou nisam ništa posebno osetio zbog filma i nisam osetio potrebu da ga gledam i vidim šta će se dogoditi sa likovima. Ništa zato, potpuno sam svestan da je stvar u meni, a ne u filmu. Naprosto, nisam deo ciljne grupe.