Skinwalker Ranch

2013.

režija: Devin McGinn

scenario: Adam Ohler

uloge: Steve Berg, Michael Black, John Gries, Erin Cahill, Kyle Davis, Cameron Murphy

Pre ili kasnije mi se dogodi da pročitam kritiku koja će me odvesti na krivi trag i da zbog nje pogledam film koji sam mirne duše mogao i da propustim. Jedan od takvih filmova je i Skinwalker Ranch, još jedan horor iz “found footage” miljea.

Da se ne lažemo, “found footage” je sub-žanr koji je potrošen i pre nego što se pojavio u punoj meri, zato što je u pitanju štos koji je zanimljiv možda prvi put, i možda drugi put, ako je od prvog prošlo dovoljno vremena. Imali smo veoma originalni “shocker” Cannibal Holocaust, pa smo pričekali petnaestak godina za The Blair Witch Project. Potonji je postao serijal i poslužio kao inspiracija za druge serijale tipa Paranormal Activity i neke samostalne filmove. Ukoliko ne donose nešto novo, a pitanje je koliko “found footage” novina može doneti, ovakvi filmovi su dosadni i jednostavno loši.

Skinwalker Ranch je loš i dosadan film koji odiše manjkom vizije i ošljarskim amaterizmom. To što je loš je najmanji problem, meni kao kritičaru predstavlja zadovoljstvo da s vremena na vreme pogledam loš film. Ali loš film mora biti bar na neki način zabavan da se ne osećam kao da sam potrošio vreme. Da je Skinwalker Ranch spektakularno loš film, moje mišljenje o njemu bi bilo bolje. Iznervirala me je činjenica da gledam šablonski i dosadni film.

Dakle, film počinje sa “kućnim” snimkom dečaka kojeg proguta svetlost koja se pojavi na noćnom nebu. Posle toga imamo lažne dokumentarne intervjue sa lažnim meštanima nekog kurčevog okruga u saveznoj državi Utah koji daju svoje tumačenje događaja. Na kraju vidimo dečakovog oca Hoyta (relativno poznati karakterni glumac John Gries, koji iza sebe ima brojne epizodne uloge u relativno poznatim filmovima).

Onda se tu pojavljuje grupa naučnika-istraživača iz nekog državnog ili para-državnog instituta, jer je bilo i drugih incidenata, tipa napada na stoku. Oni će sve to lepo snimiti i rastumačiti. Tu je vođa projekta, nekoliko različitih specijalista, kamerman, vozač i električar-zaštitar, uz vlasnika ranča Hoyta, čiji je sin nestao, i koji možda nešto mulja, a možda i ne. Znate kako ide dalje, prvo će kamere zabeležiti neke čudne pojave, onda će se pojavljivati neobjašnjivi fenomeni, čudne životinje, jaka svetlost i slično, da bi naši junaci počeli da nestaju jedni za drugima. Biću đubre, pa ću vam spoilati film samo zato što želim da uštedim vaše vreme.

Dakle, ko stoji iza toga? Duhovi? Demoni? Super-tajni vladini eksperimenti? Ma jok, ovde imamo stare dobre vanzemaljce spojene sa tipičnim indijanskim legendama o “shape-shifterima”, bićima koja menjaju svoj pojavni oblik.

Ko stoji iza ovog filma? Reditelj je ne baš uspešni glumac, scenarista je debitant, većina glumaca su toliko neprepoznatljivi da verovatno drži pretpostavka da tezgare snimajući reklame, a neki od njih imaju i dnevne poslove. To je simpatično i daje amaterski šmek filmu i neku iskrenost, iako je u pitanju posao kreativan koliko i crtanje po šablonu. U tom rasporedu snaga, John Gries je previše poznat i previše dobar glumac i zaista razbija koncepciju.

Ostatak “kreativnog” postupka je jasan, digitalna kamera iz ruke koja se trese se alternira sa digitalnim kamerama postavljenim kao kamere za prismotru i osiguranje. I da, naravno, kamere se kvare baš kada je potrebno snimiti fenomen. Jedino što je zanimljivo je “found footage” momenat u okviru “found footage” filma kada ekipa nađe snimak star 50 godina. Ostalo znamo, red šokova, red prepirke, red panike, i tako u krug. Sve u svemu, dosadan film, ali barem ne traje dugo. Sa svojih 70-ak minuta jedva prolazi kao dugometražni. Ali je svejedno nepotrebno iskustvo. Izbegavati, ako niste fan i kolekcionar žanra.