All Is Bright

2013.

režija: Phil Morrison

scenario: Melissa James Gibson

uloge: Paul Giamatti, Paul Rudd, Sally Hawkins, Amy Landecker

All Is Bright je zamišljen kao pametna, apsurdna crna komedija napunjena smehom niskog intenziteta, u čijem centru je sveže bivši robijaš, lopov koji u “prazničnom duhu” odlučuje da nadalje živi pošteno, ali upada u niz bizarnih situacija koje ga teraju na zločin. Film ne uspeva da bude zabavan, uglavnom je dosadan, pasivan i repetitivan, a najsmešniji štos je to što je božićna muzika svedena na “muziku za liftove”, dakle svedena na midi instrumentale.

Dakle, Dennis (Giamatti u jednoj od retkih glavnih uloga) je robijaš o kome je reč. On je odavno potrošio zalihu sreće, i posle četiri godine pokušava da se vrati kući. U međuvremenu, žena (Landecker) ga je ostavila, rekla ćerkici da joj je otac mrtav, i sada živi baš sa tipom zbog kojeg je Dennis i završio u zatvoru. Dennis je bez krova nad glavom, bez posla i šansi za posao, čak i bez cipela, rešen da živi što je moguće poštenije, a njegov jedini talenat je pljačkanje. Zbog toga odlazi kod Renea (Rudd), bivšeg kolege u zločinu i novog ljubavnika svoje žene, kojeg emocionalno ucenjuje da ga ubaci u posao sa preprodajom jelki. Njih dvojica natovare kamionet i zapute se u New York.

E, sad, njih dvojica su Quebecois, francuski Kanađani, što bi trebalo da bude komično (verovatno se puca na pesmu “Un Canadian Perdu” Leonarda Cohena otpevanu u tvrdom montrealskom slengu), a Dennis ima zabranu da napusti okrug, a kamo li zemlju. E, sad, prodaja ne ide dobro, odmah do njih se namestila ozbiljna konkurencija koju Dennis zastraši i otera. Film je pun takvih rupa, Dennis se ponaša krajnje nelogično za nekoga ko je na uslovnoj slobodi, a pride još ilegalno u stranoj zemlji, i taj šablon ako je i bio smešan prvi put, već drugi nije.

E, sad, osnova humora bi trebalo da bude prepucavanje između Dennisa, patetičnog, melanholičnog gubitnika sa izrazom lica kao u baseta i logorejičnog Renea, koji se još i ponaša kao ne baš najbolji amaterski glumac. (Fora sa izmišljanjem priča kako su njih dvojica Quebecois drvoseče i da su sami posekli te jelke je čak umereno smešna.) Međutim, ping-pong se nikad ne razvije, jer je Dennis previše patetičan i stalno cvili o bivšoj ženi.

Drugi komični zaplet je “topla ljudska priča” koja se dešava izmeu Dennisa i njegove prve mušterije, ruske kućne pomoćnice Olge (Hawkins u jednom od WTF casting momenata, kao da nisu mogli da nađu pravu istočnoevropljanku za ulogu stereotipne lajave imigrantkinje), koja ga pušta da tu i tamo prespava i presvuče se u kući njenih poslodavaca, i ne buni se što on malo bunari po stanu i trpa sitnice u džepove. Njih dvoje se razumeju na jednoj socijalnoj, odnosno klasnoj ravni.

Treći izvor zabave bi mogao da bude samo živahno okruženje Brooklyna, oličeno u mušterijama različitih rasa, nacija i socijalnih statusa, nešto u stilu Smoke i Blue in The Face, ali kao da je finansijska konstrukcija bila prenategnuta, pa umesto glumaca imamo ni po čemu posebne statiste iz kataloga. To ne samo da je bezveze, nego i otupljuje socijalni komentar filma.

Giamatti solidno koristi činjenicu da je i producent filma i solidno igra ulogu Dennisa. Problem je sa likom koji je po deafultu dosadan i sklon cmizdrenju, i koji nije naročito prijatan prizor za gledanje. Rene je zanimljiv lik, ali Paul Rudd kao da se nije saživeo sa njim, pa njegovo potencijalno zanimljivo blebetanje odlazi u prazno.

Osnova svih problema sa filmom je užasan scenario bez ikakve dinamike, pa čak i bez priče. Melissa James Gibson je pozorišna spisateljica i vidi se da je sa tim iskustvom pisala scenario za film, pritom gledajući da se svidi žirijima raznih “artsy” festivala, i potpuno promašila poentu. All Is Bright nikako ne funkcioniše kao film. Možda bi, fokusiran na likove, bio uspešniji kao neka off-off-Broadway predstava, i to samo sa puno improvizacije od strane glumaca.