The Baltimorons

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Svi mi koji smo odrastali uz policijske slučajeve i egzistencijalne krize detektiva Pembltona, Bejlisa, Manča, Luisa, Kelermana i ostalih obavezno ćemo se raznežiti kada vidimo makar i jedan kadar Baltimora. Čak i kada se ne rešavaju ubistva kao u seriji Homicide: Life on the Street ili se ne nadmudruje s dilerima heroina kao u The Wire, osećamo da nadimak „Grad šarma“ nije Baltimoru nadenut bezveze.

Iako je leto, a mi smo na festivalu u Karlovim Varima, reditelj Džej Duplas i glumac-komičar Majkl Strasner nas vode na ulice Baltimora jedne badnje večeri. The Baltimorons, doduše, nema svetsku (to je obavio u Teksasu na SXSW festivalu uz trijumf), pa ni evropsku premijeru (to je obavio nekoliko dana ranije u Minhenu). Ali u filmu, naslovu uprkos, nema ničeg moronskog. Naprotiv, ima topline, iskrenosti i puno ljubavi za likove.

Sve počinje propalim pokušajem samoubistva. Debeljuškasti Klif (Strasner) pokušava da se obesi, ali kaiš kojim to čini puca. Šest meseci kasnije, on se „skinuo“ s alkohola, ali i sa komedije, budući da su te dve „scene“ u njegovom životu povezane i umalo su ga koštale istog. Sa svojom verenicom Britni (Olivija Lukardi), on odlazi na ručak kod njenih roditelja, ali na pragu njihove kuće doživljava komičnu nesreću kada se udari i razbije zub. Ma koliko neko bežao od komedije, ona će ga stići!

Kako uspeva da pronađe samo jednu zubarku koja može da ga primi na praznik, odlazi u ordinaciju kod Didi (Liz Larsen), ali mu za vreme zahvata praćenog „moronskim“ zgodama i nezgodama izazvanim njegovim strahovima od igala pauk odnese auto. Prevoza nema, taksisti su nabili cene, pa Didi, iako u startu defanzivna prema njemu (kao i prema svima ostalima), nudi da ga ona poveze do parkinga da pokupi auto.

Očekivano, ni to ne polazi po planu, ali ipak nekako uspevaju da „oposle“ stvar, pa on insistira da joj se oduži večerom u svom kraju. Avantura ih vodi dalje do kuće njenog bivšeg muža koji ju je ostavio zbog mlađe žene, na improv-komedijaški susret i na plovidbu morem u potrazi za svežim rakovima. Tokom tih avantura između njih se razvija romansa. Dok se Britni brine za Klifa i pokušava da ga zaštiti i kontroliše, on dobija važne životne lekcije o sigurnosti i samopoštovanju, a Didi uči kako da se (ponovo) opusti i čak pomalo i improvizuje u svom radoholičarskom životu.

Kao što smo nedavno utvrdili, prvo pravilo improvizacije glasi „da, i“, što znači da se na svaki izazov odgovara pozitivno i radi se dalje od toga. I sa Didinim uobičajenim tipom odgovora, „ne, ali“, može da se radi, premda onda izazov postaje još veći. The Baltimorons je pravi primer „da, i“ filma u kojem zapravo ne možemo da pretpostavimo kuda će nas radnja i likovi odvesti, pa smo zbog toga spremni da se zavalimo i uživamo u vožnji starim belim „kadilakom“ ili nešto novijim crnim „mercedesom“ koliko god da ona traje.

Nekoliko je razloga za to, a prvi od njih je apsolutna iskrenost. Naime, komičar Majkl Strasner je, barem on tako kaže, zaista pokušao samoubistvo nakon propalog „stend-ap“ nastupa, na osnovu čega je i izgradio lik Klifa sposobnog da pogleda duboko u sebe, ali i otkrije neke stvari o komediji koje zapravo nisu smešne.

Drugi razlog je iskreni ljudski interes, čak i ljubav za likove. To demonstriraju i reditelj Duplas i Strasner koji su zajedno napisali scenario, a to se dalje prenosi i na ostale glumce, pre svega na glumicu Liz Larsen, do sada uglavnom aktivnu u pozorištu i na televiziji, dok je na filmu igrala manje uloge, koja takođe svojoj Didi prilazi s ljubavlju i poštovanjem. Rezultat svega je erupcija hemije između nje i Strasnera.

Treći i možda najvažniji razlog je životna jednostavnost ideje: likovi samo idu, voze se i pričaju, a avanture im same nadolaze. Ali kada ih kreatori vole i znaju šta bi s njima (autorsko poreklo Džeja Duplasa u okvirima „mamblkor“ pokreta svakako pomaže), onda se ide dalje u dubinu nego u svim pretencioznim, nabeđeno-filozofskim pokušajima maskiranja banalnosti. The Baltimorons reže do kosti, nasmejava do suza i hvata suštinu ljudskosti.

Silent Night

 kritika objavljena na XXZ

2021.

scenario i režija: Camille Griffin

uloge: Keira Knightley, Matthew Goode, Roman Griffin Davis, Hardy Griffin Davis, Gilby Griffin Davis, Annabelle Wallis, Rufus Jones, Davida McKenzie, Lucy Punch, Kirby Howell-Baptiste, Sope Dirisu, Lily-Rose Depp

Praznici znaju biti frustrirajući, a motor za to su naša očekivanja. »Mir i dobro« za Božić, novogodišnje odluke, »okretanje novog lista« i slične fraze koje su uglavnom besmislene jer se u principu stvari u životu ne menjaju, a još manje se mogu menjati samo vlastitom odlukom. Nema neke velike razlike čak i ako su nam (kao i svima) ti praznici poslednji u životu jer je forma odavno odnela prevagu nad sadržajem.

Istini za volju, nešto se buke diglo oko filma Don’t Look Up Adama McKaya koji nije striktno praznični, ali se pojavio u pretpraznično doba da nas zabavi (ili smori) sa satirom na temu frontalnog sudara komete s našom planetom i političarima koji su spremni da sve žrtvuju zbog pohlepe, nesposobnosti i nedostatka empatije. Silent Night u režiji Camille Griffin i jeste i nije puno različit film od toga, a najveća sličnost je u polaznoj tački neizbežne apokalipse koja će pobiti sve živo, i to baš na božićno jutro. Manifestacija te apokalipse je ipak nešto suptilnija: umesto udara asteroida, imamo oblak otrovnog gasa, pa je shodno tome i ton suptilniji i žanrovski ključ unekoliko drugačiji.

Film zapravo počinje kao klasična »dramedija« o okupljanju starog društva, a informacije o katastrofi se pojavljuju diskretno i »na kašičicu« dozirano sve do polovine filma. Primera radi, deci nije zabranjeno (iako im niti nije preporučeno) da psuju, što pomalo odstupa od prazničnih tradicija. Mesto radnje je bogataški letnjikovac na selu negde u Engleskoj, inače u vlasništvu majke naše protagonistkinje i domaćice. Nju, imenom Nell, igra Keira Knightley čija je potpisna usiljena srdačnost ovde očita maska. Pod svojevrsnom maskom je i njen muž Simon (Goode), dok deca baš i nisu. Mlađi blizanci Hardy i Thomas ne kapiraju baš najbolje šta se dešava, dok najstariji Art (Roman Griffin Davis, inače rediteljkin sin, a nama poznat po naslovnoj ulozi u filmu JoJo Rabbit Taike Waititija) nešto oseća ali to (još) ne može izraziti.

Gosti pristižu iz sličnog buržoaskog ešalona. Prvi su Sandra (Wallis) i Tony (Jones) sa svojom nesnosno razmaženom kćerkom Kitty (McKenzie), a sa njima izbija i prva frka: domaćini su zaboravili Kittyin omiljeni puding. Sandra je jedna od onih žena koje moraju dominirati konverzacijom, a Tony je sušta suprotnost - »kuvana noga« i dosadnjaković. Sledeći par koji dolazi na okupljanje su lezbejke, Bella (Punch) i Alex (Howell-Baptiste), a njih dve imaju potpuno različitu ideju kako provesti poslednju noć u životu. Konačno se pojavljuje i James (Dirisu), nekada glavni frajer u razredu u koji su svi išli, a sada cenjeni doktor, skupa sa svojom dosta mlađom i rano-trudnom američkom verenicom Sophie (Lily-Rose Depp, kćerka Johnnyja Deppa i Vanesse Paradis).

Iako se »fasada« praznične rutine začinjene »Big Chill« i pod-tonovima cinično-crnih britanskih komedija još i drži do polovine filma, a pritom se diskretno u formi prolaznih informacija, Silent Night u drugoj polovini skreće u smeru moralke. Pokretač radnje za to su tablete nazvane »Exit« koje onome ko ih uzme omogućava dostojanstven kraj umesto agonije. Moralka se manifestuje na dva načina. Prvi od njih je to da je Vlada obezbedila pilule samo za ljude sa stalnom adresom, dok su oni manje srećni poput beskućnika i ilegalaca osuđeni na agoniju, što u prevodu znači da u raslojenom društvu ne možemo biti jednaki ni u smrti. Drugi je dosta konvencionalnija dilema »šta ako«. Šta ako su naučnici i vladajući pogrešili? Šta ako postoji šansa za preživljavanje? Može li onda neko odlučiti za nekog drugog, za svoje maloletno (rođeno) ili pak nerođeno dete koje nosi u trbuhu?

Iz druge polovine filma, jednom kada je gas »pušten« da u elegantno-dramatičnim kadrovima lebdi preko pustih ulica, šuma i potoka, nije tako teško iščitati paralele s korona-situacijom, makar u smislu katastrofe, pa se film može tumačiti kao manifest »anti-koronaštva«, anarhije i nepoverenja prema dobrim namerama i elementarnim kompetencijama vladajućih, pa čak i kao konzervativna, anti-vakserska parabola. To bi, međutim, bilo pogrešno jer je ovde reč o slučajnoj poduradrnosti možda začinjenoj »tajmingom« puštanja filma u distribuciju. Silent Night nije »korona-film«, napisan je pre pandemije, a snimljen u njenoj ranoj, lokalizovanoj fazi.

Zapravo, u svom spoju koncepata smaka sveta i okupljanja starog društva zapravo više liči na neprijatnu komediju It’s a Disaster (2012) i na nezavisnu horor-dramu The Inviration (2015), premda ne dostiže ni verbalnu igrivost prvog, ni inteligentne uvide i emocionalnu razornost drugog, možda upravo zbog toga što se Camille Griffin jako i upadljivo trudi. Filmova o smaku sveta je bilo onoliko i zapravo je dosta teško tu reći ništa novo, a poseban izazov je završiti ih, a da ne skrenu u naivni heroizam, plakatnost, cinični defetizam, a čak i ostavljanje kraja otvorenim možemo smatrati kukavičkim činom u svrhu izbegavanja stava. Iako je ideja Camille Griffin dobra, a koncepti s kojima se igra intrigantni, razrada je pomalo trapava i površna.

Ipak, i pored toga Silent Night nudi nešto u čemu se može uživati. Recimo, u tome kako se glumci snalaze s ovalš napisanim likovima i oplemenjuju ih svojim improvizacijama, ili u elegantnoj fotografiji Sama Rantona, ili u kalibriranom izboru božićnih hitova u kontrastu s originalnom muzikom nešto mračnijeg registra na »soundtracku«, što se može čitati kao fina ironija. U krajnjoj liniji, i u temama za razmišljanje koje se u filmu otvaraju, bez pretenzije da se zatvore i da se o njima donese vrednosni sud.

Fatman

 kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Esholm Nelms, Ian Nelms

uloge: Mel Gibson, Walton Goggins, Marianne Jean-Baptiste, Chance Hurstfield, Robert Bockstael, Eric Woolfe

Evo kad već ni praznici ne prolaze u normalnoj atmosferi ne ostaje nam ništa drugo nego da ovu godinu ispratimo s malo sprdnje, između ostalog i na temu praznika. »Anti-praznični« filmovi, odnosno filmovi koji subvertiraju praznike i »praznični duh« na neki način nisu naročita novina, spisak naslova, čak preraslih u serijale, poduži je (Lethal Weapon, Die Hard, Home Alone), tako da Fatman koji se paralelno pojavio u bioskopima i na internetu ima opaku konkurenciju koju, budimo realni, neće dostići. Doduše, u svojoj osnovnoj nameni da ovu užasnu godinu završimo sa malo smeha prilično je uspešan, pa možemo biti zadovoljni.

Braća Nelms kao autori filma demonstriraju visoke ambicije da u svojevrsnom žanrovskom blenderu smešaju malo društvene kritike sa nihilističkom zabavom uz razasute reference na obaveznu filmsku literaturu, uz već pomenuto poigravanje sa našim očekivanjima vezano za duh praznika. U svom prethodnom filmu, Small Town Crime pokušali su slično (minus praznici, plus standardi film noira), takođe sa mešanim uspehom. Ono što možemo primetiti kao trend u njihovoj recentnoj filmografiji je da mešavina nije uvek glatka i ujednačena, da nisu sve ideje jednako razvijene i da se ne uklapaju nužno jedne sa drugima, ali Fatman, kao i Small Town Crime, pokazuju nešto svežine u duhu postmodernizma, uz prepoznatljive elemente iz filmova Quentina Tarantina i braće Coen.

Premisa o ostarelom i džangrizavom Deda-Mrazu svakako nije posve originalna, ali za razliku od, recimo, Bad Santa, ovde imamo »pravog« Deda-Mraza, a ne, recimo, premaskiranog krimosa. U Fatmanu se on zove Chris, igra ga Mel Gibson, i većina njegovih problema počinje na poslu. Naime, deca su više »zločesta« nego što su »dobra«, praznični duh se izgubio u konzumerizmu, pa čak i njegova »firma« propada pod pritiskom konkurencije. Zbog toga je prisiljen na kompromis da za vojsku, oličenu u kapetanu Jacksonu (Bockstael), njegovi vilenjaci-pomoćnici proizvode opremu. Njegova gospođa Ruth (Marianne Jean-Baptiste, najpoznatija po ulozi u filmu Secrets and Lies Mikea Leigha) pruža mu bezrezervnu podršku, ali pravo pitanje koliko on može izdržati sam sa sobom i incidentima tipa da obesna omladina na njega, sanke i irvase puca iz sačmarice.

Prava frka, međutim, za njega dolazi iz činjenice da »nevaljala« deca nisu više sklona da prihvate svoju kaznu, odnosno da za praznike zbog svog lošeg vladanja dobiju ugalj u čarapi. Primera radi, Billy (Hurstfield) je pravi mali psihopata u razvoju: zanemaren od strane svojih roditelja, on uzima novac od svoje bake kako bi angažovao plaćenog ubicu da mu privede devojčicu koja se usudila da ga pobedi na školskom takmičenju. Istog ubicu, Mršavog (Walton Goggins), on će angažovati da presudi Deda-Mrazu zbog uglja u čarapi, a i sam Mršavi ima svojih problema sa naslovnim Debelim, pa će oberučke prihvatiti ponudu.

Uvrnuti zaplet koji kulminira obračunom između plaćenog ubice sposobnog da satre omanju armiju i vojske, vilenjaka i samog Dede u svojoj blesavosti je toliko predominantan da zasenjuje i neke druge potencijalno zabavnije aspekte filma kao što su »politička ekonomija« praznika i uloga različitih zainteresovanih strana u slagalici prazničnog kapitalizma, te posledice poslovnog stresa koji doživljava mali-do-srednji preduzetnik za psihu dotičnog. Jedan od boljih momenata je kad i vilenjak broj 7, inače poslovođa u radionici (Woolfe), objašnjava Jacksonu tempo rada i životne navike vilenjaka u odnosu na ljudske. Sreća je da je i zaplet dovoljno nihilističan (u tom smislu se opako približava teritoriji »spaghetti westerna«), što Waltonu Gogginsu pruža prilike da improvizuje sa zapravo krajnje ovlaš definisanim likom negativca, a stvar je još bolja utoliko što na drugoj strani imamo Mela Gibsona sa svim svojim profesionalnim i privatnim bagažom.

Reference zapravo i nije toliko teško pohvatati, jedna od meta-šala je i to da je po ispadima notorni Gibson uparen sa crnom glumicom, dok je inicijalna džangrizavost njegovog lika (posebno uz žal za starim, boljim vremenima), skupa sa pijanstvom, potpuno u skladu sa glumčevom skandal-personom. Tarantinovo otkriće Goggins, skupa sa snežnim okruženjem i muzikom na tragu radova Ennija Morriconea asocijacija je na »spaghetti« fazu Tarantinove karijere.

Potencijalni problem svega toga je što su braća Nelms svašta hteli i započeli, pa usput svaki zametak ideje pokušali da očuvaju i upakuju u samo jedan film. Na kraju krajeva, Fatman nije budući »alternativno-praznični« kultni klasik, iako je imao potencijala da to bude, recimo da su neke od replika primerak vrhunskog humora baziranog na zakeranju, ali je kao »novo-nenormalna« praznična zabava sasvim odgovarajući izbor.

Anna and the Apocalypse

kritika originalno objavljena na DOP-u

Zom-com, odnosno parodija na filmove sa zombijima je u poslednje vreme sve češća pojava do te mere da polako gubi šarm koji je imala kao sasvim nova pojava. Zasićenje čini svoje, a ni bazičnost dveju koncepata i ograničena kombinatorika u njihovom spajanju svakako ne pomaže. Uostalom, ne može svaki film biti Shaun of the Dead ili, ako okrenemo na romantiku, Warm Bodies, kod većine generalni uspeh zavisi od proporcije dobrih i loših štoseva, količine ponavljanja, brzine izlizivanja nekog štosa. Šta bi se, međutim, dogodilo kada bismo u miks ubacili i mjuzikl. I to srednjoškolski, pa još božićni. A da fora bude veća, neka bude i škotski, onako zbog akcenta.

Rezultat je Anna and the Apocalypse, film o kojem dosta toga govori njegov naslov. U skladu sa savremenim trendovima, ima mladu, pametnu, simpatičnu, pomalo svojeglavu protagonistkinju koja pripada “geek” sub-kulturi odakle dolazi i ciljana publika filma. Drugi deo priče, apokalipsa, odnosno invazija živih mrtvaca, pojavljuje se dovoljno rano i bez suvišnih objašnjenja o uzroku pojave i njenom uticaju na sumrak civilizacije. Sad, termin “srednjoškolski mjuzikl” ubacuje i svoj set pravila, recimo pevanje i plesanje često iz vedra neba i glavnog negativca koji nije zombi, već je živ čovek, samo zao, i njegova “svetovna” titula je direktor škole.

Naslovnu junakinju (Ella Hunt) upoznajemo na vožnji do škole u trenutku kad svom ocu (Mark Benton) objašnjava da bi nakon mature godinu dana provela putujući da bi malo bolje upoznala pravi svet pre nego što ode na studije. Otac se sa tom idejom ne slaže, a ubrzo ćemo shvatiti i zašto: on je domar u školi koju Anna pohađa i želi ugodniji život za svoju kćer. Kliše?

Čim se radnja preseli u školu nakratko se upoznajemo i sa ostatkom likova u priči. Annin najbolji drugar John (Malcom Cumming) je, naravno, nespretan, po pravilu obučen kao kreten (džemper sa motivom božićne jelke na kojoj svetle lampice) i pomalo zaljubljen u nju. Njena najbolja prijateljica Lisa (Marli Siu) i njen dečko Chris (Christopher Leveaux) su članovi dramske grupe i postavljaju božićni mjuzikl. Annin bivši dečko Nick (Ben Wiggins) je karikatura onog popularnog, nakurčenog dripca kakve često gledamo u teen filmovima. Tu je negde i Steph (Sarah Swire), dežurna lezbejka i voditeljka novinarske sekcije. Školom tiranski vlada direktor znakovitog prezimena Savage (Paul Kaye) koji je opsednut uvođenjem i sprovođenjem pravila. Kliše?

Već kod druge muzičke numere, dakle sledećeg jutra kada Anna ponovo ide u školu, ovog puta sama, zombi-apokalipsa, najavljena u jednom kratkom kadru ranije, počinje u skoro punoj meri. Tako put od kuglane u koju su se Anna, John, Steph i Chris sakrili sledeći uputstva, čekajući vojnu evakuaciju i usput se zezajući na temu svega toga, do škole kao zbornog mesta gde čekaju Annin otac, direktor, Lisa i još neki, postaje put iskušenja pun opasnosti. U školi se. naravno, odvija borba moći između zlobnog, vlašću opijenog direktora i poštenog, humanog domara. Sve to je začinjeno sa povremenim muzičko-plesnim tačkama, fino napisanim, odlično uvežbanim, vizuelno atraktivnim i često smešnim.

Film sa tako brojnim, osnovnim i jedva razrađenim žanrovskim konceptima mora biti kliše i mora biti uglavnom predvidljiv. Uostalom, likovi su stereotipne skice, simpatične doduše, ali svejedno, sve je to po pravilima. Prava vrednost i važnost filma je da u tome uspeva, da se ne raspada i da niti trenutka nije dosadan, ma kako scenario i prosede radili protiv njega. Lagana ironija je konstantno prisutna, doduše usmerena samo na filmske žanrove, i to dosta pomaže glede gledljivosti, naročito onima koji ne otkidaju na mjuzikle i teen filmove, ali će zato uvek pogledati nekakvu zombi-apokalipsu.

Samu činjenicu da je ovako nešto uopšte isfurano do kraja, a nije odbačeno još u idejnoj fazi, američki su kritičari proglasili genijalnošću još negde oko svetske premijere u Austinu. Ne bih išao tako daleko sa oduševljenjem. U pitanju je korektan, bleskast, smešan i zabavan film, urađen znalački, doteran i ispoliran, ali jako omeđen žanrovima kojima se bavi malo kroz sprdnju, malo sa vrhunskim poštovanjem. Dobra zabava je uglavnom dovoljna, ali nemojmo pričati o nekom remek-delu.

The Night Before

2015

režija: Jonathan Levine

scenario: Jonathan Levine, Evan Goldberg, Kyle Hunter, Ariel Shaffir

uloge: Joseph Gordon-Levitt, Seth Rogen, Anthony Mackie, Lizzy Caplan, Jillian Bell, Michael Shannon, Ilana Glazer, Nathan Fielder, James Franco, Miley Cyrus

Da počnemo sa jednom jedinom stvari koja je u The Night Before urađena zanimljivo. U pitanju je najljigavija i najuvredljivija praksa savremenog Hollywooda: reklamiranje razne ne-filmske robe, odnosno “product placement”. Ovde je on odrađen “in character”, bez foliranja i sa ironijskim odmakom. Naime, lik koji je profesionalni sportista to radi, zaštitno je lice Red Bulla i već neke marke mobilnih telefona, o tome govori i zapravo je predmet sprdnje zbog toga. E, da, i ovisnik je o društvenim mrežama, svestan da mu je karijera vrlo ograničena.

Sve drugo je potpuni nered, i to od one najgore vrste: već viđen nebrojeno puta, a uz to i ne radi baš najbolje. U pitanju je nespretni miks između tzv. “prazničnog filma”, okruženje je božićno, i tipične ćorave komedije koja se oslanja na “bro-dude”, “stoner” i klozetski humor, a pred kraj film skreće ka “feel-good” teritoriji romantične komedije. Kupusara, što bi se reklo. Dodajmo na to Setha Rogena u svojem tipično debilnom izdanju, cameo uloge televizijskih komičara (Glazer, Fielder) i jačih zvezda (Franco, Cyrus) i eto nama sto minuta užasa.

Još na početku je jasno da ovo neće valjati, sa jeftinom forom da narator iz off-a čita lažnu božićnu knjigu u stihu. Knjiga kaže da je Ethan (Gordon-Levitt) još kao tinejdžer pred jedan Božić izgubio roditelje i da su mu školski drugovi Chris (Mackie) i Isaac (Rogen) priskočili i postali mu surogat familija. Mala digresija, obratite samo pažnju na njihova imena. Šta je sledeće? Bob i Dylan? Elem, oni su ga izveli u božićni provod (nije li to porodični praznik?), nalivali se alkoholom, napušavali travom, radili idiotarije i ludo se zabavili. Od tada je to postala praznična tradicija za njih trojicu, a negde putem su na to dodali i opsesiju: da barem jednom upadnu na godišnju elitno-dekadentnu žurku pod imenom The Nuttcracker Ball.

Bilo kako bilo, vremena su se promenila, Chris konačno ima karijeru sportske zvezde, procvetao je u 34. godini zahvaljujući steroidima (čovek se pita kako se održavao makar na pristojnom nivou do tada, ali zaboravite logiku vi koji ćete ovaj film gledati), a Isaac veoma trudnu ženu (Bell), pa će tradicija božićnog napijanja, drogiranja i rađenja pizdarija biti okončana. Jedino je Ethan onako nesnađen: pravi muziku koju ne objavljuje, radi glupe poslove (ako to nije samo sezonska stvar) i nekoliko meseci ranije je dobio korpu od Diane (Caplan) koja se smorila od njegove nezrelosti. Međutim, ove godine je Ethan uspeo da nekome ukrade pozivnice za The Nuttcracker Ball i, što se kaže, kad je bal, nek' je maskenbal, posebno ako je oproštajni.

Igre počinju, fore i fazoni se ređaju, retki uspevaju, uglavnom su nesmešni, čudni i na nivou transfera neprijatnosti. Znate ono, alkohol, droga, okapanja među prijateljima koje je život odneo na različite strane, gegovi, grimase, kreveljenje, ispaljivanje gluposti, nemoguće situacije. I gomila površnih referenci, književnih (naravno Dickens), filmskih i pop-kulturnih. I James Franco kao potpuna kretenčina u jednoj sceni. I ubeđivanje gledališta da je Miley Cyrus (zapravo, iznenađujuće ležerna kao glumica koja igra samu sebe) klasik pop-muzike, iako za to nije prošlo ni dovoljno vremena, niti je kvalitet njenog rada takav.

Naravno da nismo očekivali ništa revolucionarno, ali ovo što vidimo je fakat jadno. Većina štoseva koji deluju kao da su izgrađeni jednostavnu nisu smešni, nego zapravo deluju neprijatno i bizarno, a ako je nešto i smešno, onda je to uglavnom slučajno. Fora sa Grinch-hipsterkom (Glazer) jednostavno nije uspela, Rogenovo debilno kreveljenje u džemperu sa Davidovom zvezdom, a naročito ona scena u i oko crkve, vređa inteligenciju gledaoca, krađa konjske zaprege isto tako, a scene u kojima je Ethan sam (kao ona sa pijanim deda-mrazovima) su zapravo patetične i bedne, a to je lik za kojeg kao treba da navijamo.

Iskreno, nisam očekivao puno toga od Setha Rogena koji je dosta bolji kada nema nikakvu kreativnu kontrolu nad filmom i zapravo može biti pristojan, iako “typecast” glumac kada ga reditelj dobro iskoristi. Nisam očekivao ni od njegovih drugara, scenariste Evana Goldberga i njegovih pomagača i ko-producenata. Gledao sam This Is the End i nisam ostao oduševljen, iako se projektu ne može zameriti nedostatak ambicije. The Night Before nije ni izbliza tako ambiciozan i zapravo više deluje kao nekakva tezga, čak nevezano za praznike iz kojih smo nekako isplivali, već eto kao da je bilo vreme za novu Seth Rogen komediju.

Više sam očekivao od Josepha Gordon-Levitta, makar da zna izabrati film u kojem će se pojaviti pošto nije baš da ga ima u svakom sranju. Izgleda da su prijateljske veze ipak prejake. A, iskreno, mislio sam da je i Jonathan Levine sposoban za nešto bolje od ovoga i to na planu komedije. Warm Bodies mi se poprilično svideo, 50/50, iako sa Rogenovom ekipom skupa sa JGL-om, je bio fino napisan i režiran film, a i Wackness mu je simpatičan naslov. The Night Before jednostavno deluje odrađeno kao tezga, od samog početka ne naročito dobra i inspirativna, na kraju čak ni ne znam kako majstorski odrađena. Beskrvna ćorava komedija.

Život je truba / Life Is a Trumpet

kritika originalno  objavljena na: monitor.hr

2015.

scenario i režija: Antonio Nuić

uloge: Bojan Navojec, Iva Babić, Goran Navojec, Zlatko Vitez, Mirela Brekalo Popović, Filip Šovagović, Ksenija Marinković, Filip Križan, Bogdan Diklić

Ako izuzmemo najveću uspešnicu regionalne kinematografije, ultra-ozbiljnu arthouse ratno-poratnu dramu Zvizdan, ovu godinu na izmaku su obeležile uglavnom urbane priče. Bosanska Naša svakodnevna priča bavila se pre svega socijalnim i porodičnim problemima života u tranzicionom Sarajevu, srbijanski Pored mene (koji je već došao na repertoar i u hrvatskim kinima) problemima mlade generacije u Beogradu, Panama nam je ponudila tripoznu ljubavnu priču primerenu mladim Facebook/Instagram generacijama, komedija Mali Budo se pozabavila regionalnim “trope”-om o tipičnom predstavniku crnogorske zlatne mladeži u Beogradu, a Ti mene nosiš svakodnevnim životnim problemima nekoliko zagrebačkih kućanstava. Nisu svi bili jednako uspešni, ali se o svima dosta pisalo i razgovaralo i svi skupa mogu poslužiti kao ilustracija onoga što nazivamo repertoarskim filmom, odnosno filmom snimljenim pre svega za publiku.

Još jedan takav urbani, repertoarski film Život je truba dolazi u pravo, adventno vreme. U pitanju je komedija, više “heart-warming” nego zapravo smešna koja gravitira oko mladog bračnog para i njihovih familija u rasponu od nekoliko meseci, od venčanja u proleće do prve božićne zabave za celu familiju. Za Antonia Nuića, kojem je ovo treći samostalni film, Truba predstavlja iskorak iz zone ratno-poratnog okruženja kojim se bavio u Sve džaba (2006) i Kenjcu (2009).

Naš junak je Boris Burić zvani Bura (Bojan Navojec), sin bogatog oca, simpatični lenjivac i blesan i povremeni trubač u fusion sastavu. Izabranica njegovog srca je lepa, pozitivna i umilna Jana (Iva Babić), fina cura iz fine kuće. Prvi “test” koji njih dvoje moraju rešiti je priprema venčanja, čega se prihvataju sa nonšalantnim stavom. Stvari mogu zapeti na večeri pred venčanje, jer su ipak njihovi roditelji iz različitih miljea. Burini su tipični predstavnici bogatih privatnika seoskog porekla, otac Zdravko (Zlatko Vitez) je ponosni vlasnik klaonice, pošten, ali pomalo sirov čovek, majka Marija (Mirela Brekalo Popović) je tipična domaćica koja se zaštitnički odnosi prema svojim sinovima. Janini su, pak, tipični predstavnici intelektualne gradske srednje klase, otac Slaven (Filip Šovagović) deluje kao ostareli roker koji već 20 godina “na terenu” radi sociološko istraživanje o generacijskim razlikama po pitanju provoda, a majka Klara (Ksenija Marinković) radi u muzeju i šije unikatne haljine.

No, te razlike nisu nit sukoba jer i večera i venčanje prolaze bez problema. Okidač za zaplet, ako se to zapletom može nazvati, je loša navika koju ima stariji sin Burićevih, Dragec (Goran Navojec). Naime, on voli da se karta, a ne zna, pa gubi. Ne samo da je prokockao svoje pare, nego je i službene, odnosno očeve, pa se još zadužio, i to kod lika koji je izgubio, odnosno kod svog računovođe Pika (Filip Križan). Majka Marija, kako bi opravdala blesavog sina je u glavi napravila konstrukciju kako je Piko zapravo vanbračni sin njenog muža kojeg ovaj favorizira, pa je rešila da ga napusti i preseli se kod Borisa i sada već trudne Jane.

Ako ste mislili da će tu početi nekakav dramski sukob, varate se. Situacija je možda malo nezgodna, ali se ne može nazvati sukobom. Zapravo, sukoba u pravom smislu te reči u celom filmu niti nema, a centralna dilema je li Piko ili nije Zdravkov sin je od starta na tako dugom štapu da je skoro nepostojeća. Utisak je da je Nuić više dramaturški nego stilski pokušao da napravi životni “mumblecore” božićni film na hrvatski način, što znači da će tenzije biti prisutne taman toliko da ne zaspimo u kino-dvorani. Stilski, tu nema improvizacije na kakvu smo navikli kod američkih “mumblecore” filmova: Nuić pažljivo skriptira i snima barem dve masovke (svadbu i svirku na kraju), doduše kamerom iz ruke i forsira glumu šireg zamaha, uz neizbežne manirizme (za kojima najviše posežu braća Navojec) umesto očekivane ležerne improvizacije.

Izvedba, što se glumaca tiče, najmanji je problem. Vidi se da se oni odlično zabavljaju portretirajući uglavnom standardne likove hrvatskog filma i televizije. Pisanje, odnosno karakterizacija likova je tu još problematičnija, nijedan od njih ne iskače iz prilično osnovnog šablona. Za Janu je čak upitno koliko ičemu u filmu služi osim da bude simpatična, sve dok ne izdeklamuje poentu filma (koja se svodi na to da u životu i pored nedaća treba misliti pozitivno) u jednom kraćem monologu.

Problem je generalno odsustvo ritma i smera kretanja kod priče. Ona ne ide nikamo i na tom putu su akcenti postavljeni na najčudnijim i najnepredvidljivijim mestima. Primera radi, ako se već radi o komediji, ubaciti najbolji štos u prvu scenu, i to onu sa Bogdanom Diklićem kao sveštenikom koji opet demonstrira da je visoka glumačka klasa i apsolutni maher versatilnosti, gotovo da je pogubno. Očekivanja su podignuta, a Nuić je odmah ispucao sve trikove.

Jedna gospođa u ne baš nagužvanoj sali se pokazala kao prava publika za ovakav film, dajući komentar da je njoj svaki film u kinu dobar, samo da ne sedi kod kuće. Ako delite njen stav, onda će vam i Truba biti dobar film. Makar će vas na tih 90 i nešto minuta ubediti da život sam po sebi nije nužno truba, naročito ovako, o praznicima. Za one čiji je filmski ukus ipak rafiniraniji od “daj šta daš”, Truba ne nudi puno toga: malo smeha, malo pozitive, odličnu fotografiju Radislava Jovanovića Gonze koja nam daje lepu, a opet tako životnu sliku Zagreba kao jednog objektivno postojećeg, živahnog grada. A ostalo je ipak pomalo truba. Kao što je i život ipak ponekad truba.

All Is Bright

2013.

režija: Phil Morrison

scenario: Melissa James Gibson

uloge: Paul Giamatti, Paul Rudd, Sally Hawkins, Amy Landecker

All Is Bright je zamišljen kao pametna, apsurdna crna komedija napunjena smehom niskog intenziteta, u čijem centru je sveže bivši robijaš, lopov koji u “prazničnom duhu” odlučuje da nadalje živi pošteno, ali upada u niz bizarnih situacija koje ga teraju na zločin. Film ne uspeva da bude zabavan, uglavnom je dosadan, pasivan i repetitivan, a najsmešniji štos je to što je božićna muzika svedena na “muziku za liftove”, dakle svedena na midi instrumentale.

Dakle, Dennis (Giamatti u jednoj od retkih glavnih uloga) je robijaš o kome je reč. On je odavno potrošio zalihu sreće, i posle četiri godine pokušava da se vrati kući. U međuvremenu, žena (Landecker) ga je ostavila, rekla ćerkici da joj je otac mrtav, i sada živi baš sa tipom zbog kojeg je Dennis i završio u zatvoru. Dennis je bez krova nad glavom, bez posla i šansi za posao, čak i bez cipela, rešen da živi što je moguće poštenije, a njegov jedini talenat je pljačkanje. Zbog toga odlazi kod Renea (Rudd), bivšeg kolege u zločinu i novog ljubavnika svoje žene, kojeg emocionalno ucenjuje da ga ubaci u posao sa preprodajom jelki. Njih dvojica natovare kamionet i zapute se u New York.

E, sad, njih dvojica su Quebecois, francuski Kanađani, što bi trebalo da bude komično (verovatno se puca na pesmu “Un Canadian Perdu” Leonarda Cohena otpevanu u tvrdom montrealskom slengu), a Dennis ima zabranu da napusti okrug, a kamo li zemlju. E, sad, prodaja ne ide dobro, odmah do njih se namestila ozbiljna konkurencija koju Dennis zastraši i otera. Film je pun takvih rupa, Dennis se ponaša krajnje nelogično za nekoga ko je na uslovnoj slobodi, a pride još ilegalno u stranoj zemlji, i taj šablon ako je i bio smešan prvi put, već drugi nije.

E, sad, osnova humora bi trebalo da bude prepucavanje između Dennisa, patetičnog, melanholičnog gubitnika sa izrazom lica kao u baseta i logorejičnog Renea, koji se još i ponaša kao ne baš najbolji amaterski glumac. (Fora sa izmišljanjem priča kako su njih dvojica Quebecois drvoseče i da su sami posekli te jelke je čak umereno smešna.) Međutim, ping-pong se nikad ne razvije, jer je Dennis previše patetičan i stalno cvili o bivšoj ženi.

Drugi komični zaplet je “topla ljudska priča” koja se dešava izmeu Dennisa i njegove prve mušterije, ruske kućne pomoćnice Olge (Hawkins u jednom od WTF casting momenata, kao da nisu mogli da nađu pravu istočnoevropljanku za ulogu stereotipne lajave imigrantkinje), koja ga pušta da tu i tamo prespava i presvuče se u kući njenih poslodavaca, i ne buni se što on malo bunari po stanu i trpa sitnice u džepove. Njih dvoje se razumeju na jednoj socijalnoj, odnosno klasnoj ravni.

Treći izvor zabave bi mogao da bude samo živahno okruženje Brooklyna, oličeno u mušterijama različitih rasa, nacija i socijalnih statusa, nešto u stilu Smoke i Blue in The Face, ali kao da je finansijska konstrukcija bila prenategnuta, pa umesto glumaca imamo ni po čemu posebne statiste iz kataloga. To ne samo da je bezveze, nego i otupljuje socijalni komentar filma.

Giamatti solidno koristi činjenicu da je i producent filma i solidno igra ulogu Dennisa. Problem je sa likom koji je po deafultu dosadan i sklon cmizdrenju, i koji nije naročito prijatan prizor za gledanje. Rene je zanimljiv lik, ali Paul Rudd kao da se nije saživeo sa njim, pa njegovo potencijalno zanimljivo blebetanje odlazi u prazno.

Osnova svih problema sa filmom je užasan scenario bez ikakve dinamike, pa čak i bez priče. Melissa James Gibson je pozorišna spisateljica i vidi se da je sa tim iskustvom pisala scenario za film, pritom gledajući da se svidi žirijima raznih “artsy” festivala, i potpuno promašila poentu. All Is Bright nikako ne funkcioniše kao film. Možda bi, fokusiran na likove, bio uspešniji kao neka off-off-Broadway predstava, i to samo sa puno improvizacije od strane glumaca.