Svi mi koji smo odrastali uz policijske slučajeve i egzistencijalne krize detektiva Pembltona, Bejlisa, Manča, Luisa, Kelermana i ostalih obavezno ćemo se raznežiti kada vidimo makar i jedan kadar Baltimora. Čak i kada se ne rešavaju ubistva kao u seriji Homicide: Life on the Street ili se ne nadmudruje s dilerima heroina kao u The Wire, osećamo da nadimak „Grad šarma“ nije Baltimoru nadenut bezveze.
Iako je leto, a mi smo na festivalu u Karlovim Varima, reditelj Džej Duplas i glumac-komičar Majkl Strasner nas vode na ulice Baltimora jedne badnje večeri. The Baltimorons, doduše, nema svetsku (to je obavio u Teksasu na SXSW festivalu uz trijumf), pa ni evropsku premijeru (to je obavio nekoliko dana ranije u Minhenu). Ali u filmu, naslovu uprkos, nema ničeg moronskog. Naprotiv, ima topline, iskrenosti i puno ljubavi za likove.
Sve počinje propalim pokušajem samoubistva. Debeljuškasti Klif (Strasner) pokušava da se obesi, ali kaiš kojim to čini puca. Šest meseci kasnije, on se „skinuo“ s alkohola, ali i sa komedije, budući da su te dve „scene“ u njegovom životu povezane i umalo su ga koštale istog. Sa svojom verenicom Britni (Olivija Lukardi), on odlazi na ručak kod njenih roditelja, ali na pragu njihove kuće doživljava komičnu nesreću kada se udari i razbije zub. Ma koliko neko bežao od komedije, ona će ga stići!
Kako uspeva da pronađe samo jednu zubarku koja može da ga primi na praznik, odlazi u ordinaciju kod Didi (Liz Larsen), ali mu za vreme zahvata praćenog „moronskim“ zgodama i nezgodama izazvanim njegovim strahovima od igala pauk odnese auto. Prevoza nema, taksisti su nabili cene, pa Didi, iako u startu defanzivna prema njemu (kao i prema svima ostalima), nudi da ga ona poveze do parkinga da pokupi auto.
Očekivano, ni to ne polazi po planu, ali ipak nekako uspevaju da „oposle“ stvar, pa on insistira da joj se oduži večerom u svom kraju. Avantura ih vodi dalje do kuće njenog bivšeg muža koji ju je ostavio zbog mlađe žene, na improv-komedijaški susret i na plovidbu morem u potrazi za svežim rakovima. Tokom tih avantura između njih se razvija romansa. Dok se Britni brine za Klifa i pokušava da ga zaštiti i kontroliše, on dobija važne životne lekcije o sigurnosti i samopoštovanju, a Didi uči kako da se (ponovo) opusti i čak pomalo i improvizuje u svom radoholičarskom životu.
Kao što smo nedavno utvrdili, prvo pravilo improvizacije glasi „da, i“, što znači da se na svaki izazov odgovara pozitivno i radi se dalje od toga. I sa Didinim uobičajenim tipom odgovora, „ne, ali“, može da se radi, premda onda izazov postaje još veći. The Baltimorons je pravi primer „da, i“ filma u kojem zapravo ne možemo da pretpostavimo kuda će nas radnja i likovi odvesti, pa smo zbog toga spremni da se zavalimo i uživamo u vožnji starim belim „kadilakom“ ili nešto novijim crnim „mercedesom“ koliko god da ona traje.
Nekoliko je razloga za to, a prvi od njih je apsolutna iskrenost. Naime, komičar Majkl Strasner je, barem on tako kaže, zaista pokušao samoubistvo nakon propalog „stend-ap“ nastupa, na osnovu čega je i izgradio lik Klifa sposobnog da pogleda duboko u sebe, ali i otkrije neke stvari o komediji koje zapravo nisu smešne.
Drugi razlog je iskreni ljudski interes, čak i ljubav za likove. To demonstriraju i reditelj Duplas i Strasner koji su zajedno napisali scenario, a to se dalje prenosi i na ostale glumce, pre svega na glumicu Liz Larsen, do sada uglavnom aktivnu u pozorištu i na televiziji, dok je na filmu igrala manje uloge, koja takođe svojoj Didi prilazi s ljubavlju i poštovanjem. Rezultat svega je erupcija hemije između nje i Strasnera.
Treći i možda najvažniji razlog je životna jednostavnost ideje: likovi samo idu, voze se i pričaju, a avanture im same nadolaze. Ali kada ih kreatori vole i znaju šta bi s njima (autorsko poreklo Džeja Duplasa u okvirima „mamblkor“ pokreta svakako pomaže), onda se ide dalje u dubinu nego u svim pretencioznim, nabeđeno-filozofskim pokušajima maskiranja banalnosti. The Baltimorons reže do kosti, nasmejava do suza i hvata suštinu ljudskosti.
