Fatman

 kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Esholm Nelms, Ian Nelms

uloge: Mel Gibson, Walton Goggins, Marianne Jean-Baptiste, Chance Hurstfield, Robert Bockstael, Eric Woolfe

Evo kad već ni praznici ne prolaze u normalnoj atmosferi ne ostaje nam ništa drugo nego da ovu godinu ispratimo s malo sprdnje, između ostalog i na temu praznika. »Anti-praznični« filmovi, odnosno filmovi koji subvertiraju praznike i »praznični duh« na neki način nisu naročita novina, spisak naslova, čak preraslih u serijale, poduži je (Lethal Weapon, Die Hard, Home Alone), tako da Fatman koji se paralelno pojavio u bioskopima i na internetu ima opaku konkurenciju koju, budimo realni, neće dostići. Doduše, u svojoj osnovnoj nameni da ovu užasnu godinu završimo sa malo smeha prilično je uspešan, pa možemo biti zadovoljni.

Braća Nelms kao autori filma demonstriraju visoke ambicije da u svojevrsnom žanrovskom blenderu smešaju malo društvene kritike sa nihilističkom zabavom uz razasute reference na obaveznu filmsku literaturu, uz već pomenuto poigravanje sa našim očekivanjima vezano za duh praznika. U svom prethodnom filmu, Small Town Crime pokušali su slično (minus praznici, plus standardi film noira), takođe sa mešanim uspehom. Ono što možemo primetiti kao trend u njihovoj recentnoj filmografiji je da mešavina nije uvek glatka i ujednačena, da nisu sve ideje jednako razvijene i da se ne uklapaju nužno jedne sa drugima, ali Fatman, kao i Small Town Crime, pokazuju nešto svežine u duhu postmodernizma, uz prepoznatljive elemente iz filmova Quentina Tarantina i braće Coen.

Premisa o ostarelom i džangrizavom Deda-Mrazu svakako nije posve originalna, ali za razliku od, recimo, Bad Santa, ovde imamo »pravog« Deda-Mraza, a ne, recimo, premaskiranog krimosa. U Fatmanu se on zove Chris, igra ga Mel Gibson, i većina njegovih problema počinje na poslu. Naime, deca su više »zločesta« nego što su »dobra«, praznični duh se izgubio u konzumerizmu, pa čak i njegova »firma« propada pod pritiskom konkurencije. Zbog toga je prisiljen na kompromis da za vojsku, oličenu u kapetanu Jacksonu (Bockstael), njegovi vilenjaci-pomoćnici proizvode opremu. Njegova gospođa Ruth (Marianne Jean-Baptiste, najpoznatija po ulozi u filmu Secrets and Lies Mikea Leigha) pruža mu bezrezervnu podršku, ali pravo pitanje koliko on može izdržati sam sa sobom i incidentima tipa da obesna omladina na njega, sanke i irvase puca iz sačmarice.

Prava frka, međutim, za njega dolazi iz činjenice da »nevaljala« deca nisu više sklona da prihvate svoju kaznu, odnosno da za praznike zbog svog lošeg vladanja dobiju ugalj u čarapi. Primera radi, Billy (Hurstfield) je pravi mali psihopata u razvoju: zanemaren od strane svojih roditelja, on uzima novac od svoje bake kako bi angažovao plaćenog ubicu da mu privede devojčicu koja se usudila da ga pobedi na školskom takmičenju. Istog ubicu, Mršavog (Walton Goggins), on će angažovati da presudi Deda-Mrazu zbog uglja u čarapi, a i sam Mršavi ima svojih problema sa naslovnim Debelim, pa će oberučke prihvatiti ponudu.

Uvrnuti zaplet koji kulminira obračunom između plaćenog ubice sposobnog da satre omanju armiju i vojske, vilenjaka i samog Dede u svojoj blesavosti je toliko predominantan da zasenjuje i neke druge potencijalno zabavnije aspekte filma kao što su »politička ekonomija« praznika i uloga različitih zainteresovanih strana u slagalici prazničnog kapitalizma, te posledice poslovnog stresa koji doživljava mali-do-srednji preduzetnik za psihu dotičnog. Jedan od boljih momenata je kad i vilenjak broj 7, inače poslovođa u radionici (Woolfe), objašnjava Jacksonu tempo rada i životne navike vilenjaka u odnosu na ljudske. Sreća je da je i zaplet dovoljno nihilističan (u tom smislu se opako približava teritoriji »spaghetti westerna«), što Waltonu Gogginsu pruža prilike da improvizuje sa zapravo krajnje ovlaš definisanim likom negativca, a stvar je još bolja utoliko što na drugoj strani imamo Mela Gibsona sa svim svojim profesionalnim i privatnim bagažom.

Reference zapravo i nije toliko teško pohvatati, jedna od meta-šala je i to da je po ispadima notorni Gibson uparen sa crnom glumicom, dok je inicijalna džangrizavost njegovog lika (posebno uz žal za starim, boljim vremenima), skupa sa pijanstvom, potpuno u skladu sa glumčevom skandal-personom. Tarantinovo otkriće Goggins, skupa sa snežnim okruženjem i muzikom na tragu radova Ennija Morriconea asocijacija je na »spaghetti« fazu Tarantinove karijere.

Potencijalni problem svega toga je što su braća Nelms svašta hteli i započeli, pa usput svaki zametak ideje pokušali da očuvaju i upakuju u samo jedan film. Na kraju krajeva, Fatman nije budući »alternativno-praznični« kultni klasik, iako je imao potencijala da to bude, recimo da su neke od replika primerak vrhunskog humora baziranog na zakeranju, ali je kao »novo-nenormalna« praznična zabava sasvim odgovarajući izbor.