Promising Young Woman

 kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Emerald Fennell

uloge: Carey Mulligan, Bo Burnham, Alison Brie, Adam Brody, Sam Richardson, Laverne Cox, Clancy Brown, Jennifer Coolidge, Connie Britton, Chris Lowell, Max Greenfield

Kao glumica, Carey Mulligan je izabrala put kojim se ređe ide. Ona je uvek birala moćne i zahtevne uloge u teškim filmovima. Počelo je sa An Education (2009), nastavilo se sa Shame (2011), nije bilo kompromisa za naplatu honorara u međuvremenu, a onda je doleteo naslov Promising Young Woman (2020) koji deluje kao osvetnička fantazija usmerena protiv patrijarhata, a zapravo je debi relativno mlade glumice, producentkinje i scenaristkinje Emerald Fennell, najpoznatije po svom kreativnom radu na seriji Killing Eve. Carey Mulligan je kao glumica za par nijansi iznad generalnog kvaliteta filma, ali i film dolazi u zanimljiva vremena repozicioniranja određenih društvenih faktora sa svojim nišanom jasno usmerenim na patrijarhat kao takav, pa ga stoga itekako vredi uzeti u razmatranje.

Carey Mulligan igra Cassie, tridesetogodišnju devojku pred kojom je nekada stajala obećavajuća karijera studentkinje medicine i doktorke u perspektivi, a koja je sve to zamenila dnevnim poslom u kafiću i noćnim hobijem lovljenja momaka koji se prave fini, a zapravo su lešinari više nego predatori koji čekaju na žrtvu obeznanjenu od alkohola da je seksualno iskoriste. U toj situaciji je i upoznajemo: u baru, naizgled toliko obeznanjenu da ne zna gde joj je telefon da pozove taksi. U zgodnom trenutku eto momka (Brody) iz grupe prekaljenih samozvanih lovaca koji joj nudi pomoć i prevoz. Ona pristaje i njih dvoje završavaju kod njega kući, na onom mitskom još jednom piću. Momak nije ni izbliza fini kakvim se predstavlja, a pijanu devojku vidi kao šansu da iživi svoje seksualne želje. Štos je u tome da devojka zapravo uopšte nije pijana, nego je zapravo ona lovac, a on lovina.

Kada ne pokušava da otelotvori feminističku verziju Dextera, Cassie vodi relativno neispunjen život na relaciji kuća-posao. Dok je posao neinspirativan, a njen defanzivni cinizam tamo itekako prolazi, kod kuće njeni roditelji (Brown, Coolidge) nisu ni najmanje oduševljeni da njihova tridesetogodišnja kći još uvek živi pod njihovim krovom, pa joj za rođendan poklanjaju skupi kofer kao suptilni znak da je vreme da se iseli i razmisli o svojim ambicijama. Razlog za napuštanje istih je incident u prošlosti koji je posredno života koštao njenu najbolju prijateljicu Ninu, a koji se vrti oko seksualnog iskorištavanja i sramoćenja iste.

Cassie aktivno kreće putem osvete svima koji su na bilo koji način pridoneli Nininom samoubistvu, od konzervativne koleginice (Brie), preko dekanice (Britton), pa do odgovornih i njihovih advokata. Usput upoznaje i svog nekadašnjeg kolegu sa studija, Ryana (Burnham), naizgled iskreno »dobrog momka« sa kojim naizgled otpočinje skladnu romansu. Međutim kada sticajem okolnosti otkrije njegovu posrednu ulogu u incidentu, Cassie to koristi kako bi došla do kolovođe Ala (Lowell) i njemu podređenih gnjifa koji su Ninu oterali u smrt, pritom ne pitajući za cenu.

Promising Young Woman ima potencijala da postane jedan od amblematskih #metoo filmova. »Srce«, odnosno etika mu je na mestu, poenta mu je lucidna i ispravna, bez pojednostavljivanja i besmislenih izgovora. Problem, međutim, nastaje u »mesu«, u mehanici i dramaturgiji, odnosno u »style over substance« pristupu kojim mlada autorica pokušava da se dopadne publici. Stil filma oličen je u kičastoj estetici, deriviranoj iz poetika drugih autora, pocrtanoj upadljivim »soundtrackom« koji se kreće od elektronike do folk-rocka, sa posebnim akcentom na pop sa stavom i na instrumentalnu obradu Britney Spears na za to predviđenom mestu.

Emerald Fennell demonstrira zavidnu nebrigu za dramaturške koncencije, čak i kad one rade i imaju smisla, pritom zadirkujući publiku i računajući na njenu nepažnju. Prelazi između etapa filma su grubi kao menjanje brzine na ruskom traktoru, a izmenjuju se fantazija, romantična komedija i triler-drama o osveti. Neka od rešenja su toliko arbitrarna i prigodna da se opasno približavaju nivou iritacije (recimo slučaj advokata-pokajnika koji se lomi baš pred našom protagonistkinjom), druga »telefoniraju« obrate koji će se dogoditi u budućnosti, dok su neka toliko besmislena i služe jedino vrlo površnom građenju karaktera protagonistkinje (onu scenu sa razvaljivanjem kamioneta bi trebalo izrezati i zaboraviti). Na kraju krajeva, nije ni sasvim sigurno koliko je baš takav kraj (suviše neočekivan, a opet suviše potentan i dragocen da bi se tek tako pribeglo »spoiler« varijanti) ima smisla, koliko je moguć (odnosno koliko je planiranje tog sleda događaja moguće), ali makar nema ni trunke dileme oko poente, jasno nam je sve.

Carey Mulligan je izvrsna kroz ceo film i sve njegove faze, pažljivo kalibrirajući svu defanzivnost ranjene ličnosti i ludačku želju osvetnice koja nema više razloga zašto bi živela u duboko nepravednom svetu. Emerald Fennell je bolja u segmentu režije nego po pitanju dramaturgije, a jedno od rešenja u sceni nakon kulminacije je naprosto genijalno: kada se spori »zoom out« završava »jump cut« intervencijom u kojoj noć postaje jutro, dok su ostala svrsishodna, a anti-intuitivna fotografija Benjamina Kračuna u kojoj se »overdose« depresije oslikava u najjarkijim, najpastelnijim mogućim bojama jedan je od potpornih stubova filma.

Promising Young Woman jedan je od onih amblematičnih filmova koji će pravilno emotivno naravnanom i ne-ciničnom gledaocu pogoditi pravu žicu, pa će stoga poslati jedan od amblematskih filmova vremena. Za nešto ciničniju i racionalniju publiku će, pak, to biti film koji, poput suludog trkača i skršene formule, jedva stiže na cilj pre nego što se raspadne u nameri da zanemaruje zanatska pravila zaplitanja i rasplitanja zarad očekivanog jačeg emocijalnog udara.