Songbird

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Adam Mason

scenario: Adam Mason, Simon Boyes

uloge: K.J. Apa, Sofia Carson, Craig Robinson, Bradley Whitford, Demi Moore, Alexandra Daddario, Peter Stormare, Paul Walter Hauser

Koliko vremena treba da prođe da bi se o nečemu mogli snimati filmovi? Postoji li »suviše sveže« kao argument protiv nekog filma? Je li legitimno zadovoljiti se time da je određeni film bio prvi, odnosno pre svih ostalih? Pandemija još nije gotova, ali je već dobila svoj B-filmski tretman u vidu filma Songbird Adama Masona koji u svojstvu producenta potpisuje Michael Bay, nekada pouzdani reditelj spektakala, a sada uglavnom štancer militarističke patetike. Bay i inače običava da prvi »istrči iz startnog bloka«, a priliku da to učini i sa koronom nije propustio. Problem je, pak, u tome da Songbird ni po jednom parametru nije dobar film, te da pandemiju lepi tek kao kulisu za generički spoj melodrame i distopijskog akcionog trilera.

Potencijalno najzanimljiviji deo Songbirda je njegova kosmologija koje, čini se, ipak nedostaje, odnosno kojoj nije posvećeno dovoljno vremena na ekranu. Godina je 2024. i covid-19 je mutirao u covid-23 koji ubija stopom od preko pola zaraženih i to u roku od dva dana od zakačinjanja. Prenosi se vazduhom pa vlada konstantni policijski čas i zabrana izlaska iz domova. Zaraženi i suspektno zaraženi se prebacuju u Q-zone, miks karantina i koncentracionog logora u kojem ih čekaju šanse da će umreti od korone ili neke druge boleštine koje tamo pokupe. Gradom patrolira militarizovana policija, dok važnu ulogu u održavanju reda i mira ima Odeljenje za sanitaciju koje bolesne šalje na put bez povratka u karantin. Od zabrane kretanja izuzeti su jedino imuni, prigodno obeleženi žutom narukvicom.

Jedan od tih imunih je dostavljač Nico (Apa) koji svoje dane provodi vozeći se biciklom po Los Angelesu kao kurir za Lestera (Robinson), najčešće servisirajući klijentelu s Beverly Hillsa, poput Griffinovih (Withford, Moore). Kada ne radi ili se ne zeza igrajući basket sam sa sobom po pustim igralištima, Nico se nalazi sa Sarom (Carson) preko telefonske aplikacije. Iako se nikada nisu videli uživo, njih dvoje figuriraju kao par. Kada se baka sa kojom Sara živi zarazi i umre, Sari preti deportacija u karantin, a Nico preuzima na sebe da je joj nabavi propusnicu za imune, na legalan ili ilegalan način.

Dok je Sari za petama beskrupulozni sanitarni inspektor Emmet Harland (Stormare), Nico se obraća Griffinovima za koje mu Lester kaže da »rihtaju« propusnice. Između Griffinovih se, pak, produbljuje jaz jer je muška glava kuće, William, postao prilično aljkav u poslu za razliku od svoje žene Piper. William ima ljubavnicu sa strane, pevačicu May (Daddario), a za posete njoj koristi propusnicu i bocu s kiseonikom. May, pak, ima obožavaoca u ratnom vojnom invalidu (»koji je bio u lockdownu i pre nego što je to bilo popularno«) Dozeru (Hauser) koji je jedan od najboljih pilota dronova u gradu i čije usluge povremeno koristi Lester. Kada se atmosfera zagreje, obračun neće proći bez krvi, a »Romeo« će pokušati sve kako bi spasio svoju »Juliju«.

Da se pandemijska situacija vrlo lako može iskoristiti za uspostavljanje diktature mnogima je bilo jasno još krajem marta, a u razlike između tih potencijalnih diktatura su više semantičke i ikonografske nego suštinske. Američki »šmek« u Masonovom filmu predstavljaju eventualno taktičke jedinice policije na svakom ćošku, ali kredibilnost se ruši uverenjem da će ekonomija i posebno gradske i državne službe u tom trenutku ostati funkcionalne, premda je ideja o komunalcima kao novom Gestapu čak i provokativna.

Ostale »ideje« su zapravo površne opservacije o »esencijalnima« i »ne-esencijalnima«, o bogatima koji muljaju i profitiraju i siromašnima koji se bore za preživljavanje, kao i oportunim gadovima koji u krizi stiču moć. Što se tiče imuniteta, ničim nije sugerisano kako se stiče i kako funkcioniše, što je varovatno najveća rupa u scenariju. Zapravo, sve je uglavnom zbrzano i nevešto upakovano u nekoliko arbitrarno povezanih priča od kojih neke »vise« više nego druge (poput ljubavnog trougla između pevačice, bogataša i pilota) i služe da ponekad skrenu onu glavnu ljubavnu priču koja je u najboljem slučaju generička. Čak je i rasplet tup preko svake mere.

Likovi su samo skice što glumce gura u jednu od dve krajnosti, »mesečarenje« ili »cirkusiranje«. Dvoje glavnih likova su toliko anemični, a ne pomaže ni činjenica da dvoje mladih limitirano sposobnih glumaca koji su se uglavnom kalili na televiziji ne pokazuju nimalo međusobne hemije. U red »uspavanih« spada i Demi Moore kao uštogljena i uplašena Piper, dok Bradley Withford pokazuje nešto energije kao bogati dripac William. Craig Robinson se malo zeza kao Lester, a Peter Stormare prelazi u potpuni »Nicolas Cage na akciji u Lidlu« modus rada, u čemu ima malo B-filmskog šarma, ali ne i Cageovog potpisnog manijačenja.

Na tehničkom planu, pak, skoro da i nema iznenađenja. Mason se trudi da iskopira Bayove štoseve, od niskih uglova kamere, preko snimaka praznih gradskih ulicama dronovima (film je zapravo snimljen za vreme pandemije, pa ulice nije trebalo dodatno prazniti), pa do »sitno seckane« montaže i pulsirajuće muzike radi fingiranja napetosti u uglavnom predvidljivom i evidentno praznjikavom materialu koji obiluje praznim hodom. Songbird je prvi, uslovno rečeno, hollywoodski film na temu pandemije i to mu je otprilike jedini domet, čak se može argumentirati da na koroni zapravo parazitira jer je dotičnu lako moguće zameniti nekom drugom katastrofom. Ovde imamo slučaj onih »prvih mačića«.