Soul

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Pete Docter, Kemp Powers

scenario: Pete Docter, Kemp Powers, Mike Jones

glasovi: Jamie Foxx, Tina Fey, Graham Norton, Rachel House, Alice Braga, Richard Ayoade, Phylicia Rashad, Angela Bassett

Postoji izvesna linija ozbiljnosti u animiranim filmovima koji nam dolaze iz studija Pixar, što uveliko utiče na predviđenu ciljnu grupu u publici. Nije neka velika novost da komercijalni animirani filmovi imaju za cilj da deci kao osnovnoj publici serviraju pojednostavljene verzije koncepata kao što su dobrota, odgovornost, požrtvovanost, hrabrost, nesebičnost i slično, ali dobar deo Pixarovih naslova zapravo pokušava (i uspeva) da obradi naprednije, kompleksnije, čak filozofske koncepte u formi animiranog filma. Publika onda, naravno, nisu (baš mala) deca, nego nešto odrasliji (ili posve odrasli) ljudi. Pixar u svom katalogu, naravno, ima i dečije animirane filmove, a čini se i da sa repertoarom za odrasle posluje u plusu čak i u najgoroj godini za distribuciju filmova. Dok se za Onward može naći zgodan izgovor da je uhvatio bioskopsku distribuciju pre zatvaranja iste, Soul, izbačen za Božić na platformi Disney Plus i u bioskopima koji su još otvoreni, je „u plusu” samo na osnovu svojih kvaliteta.

Soul dolazi iz „kuhinje” Petea Doctera, autora možda najzahtevnijeg i najkonceptualnijeg visokoprofilnog komercijalnog animiranog filma Inside Out (2015). Docter je i inače Pixarov veteran (su-)odgovoran za filmove kao što su Monsters Inc. i Up, pa nije teško zamisliti da je dobio kreativnu slobodu prvo za Inside Out, koji je pokušao da u formi animiranog filma predstavi sentimente koji nam vode život iznutra, a onda i za Soul koji se bavi konceptima duše, života pre i posle telesne egzistencije, njegovog smisla, svrhe i „varnice”. Docter, skupa sa Kempom Powersom, relativnim novajlijom u svetu filma, uspeva da pronađe formulu po kojoj Soul deluje dovoljno ozbiljno, ali opet razigrano, dovoljno „realistično”, ali opet fantastično, pa stoga ne iritira mlađu publiku dok se zapravo obraća starijoj.

Protagonista filma Joe (Foxx) sredovečni je učitelj orkestra u jednoj newyorškoj školi koji nije ostvario svoje želje i snove o karijeri jazz muzičara. Njegova glavna nesreća je to da, baš na dan kada dobije i ponudu za stalni angažman (na radost njegove majke koja ga usmerava ka sigurnosti posla, socijalnom, zdravstvenom i penzionom) i šansu da se izvođački probije kao član kvarteta velike zvezde Dorothee Williams (Bassett), upadne u šaht a duša mu se rastavi od tela. U procesu negde između života i smrti, Joeova tirkizno-prozirna duša beži od svetlosti koja je privlači (dizajn se najpre može opisati kao Stairway to Heaven u okruženju svemirskih filmova od Odiseje do Gravitacije), pa umesto u „Životu posle” završava u „Životu pre”.

Vantelesni život je zamišljen kao birokratska zavrzlama izdeljena na dva dela, od kojih zapravo upoznajemo samo „Život pre”. Docter i Powers se ne dotiču konepata raja i pakla („Životom posle”, obojenim u meksički folklor, bavio se još jedan recentni Pixarov naslov Coco), dok je prva površna asocijacija na „Život pre” Danteovo Čistilište. Taj svet je, međutim, mnogo bliži nadrealnom seminaru karijerne orijentacije. Nove duše dobijaju svoje osobine koje im dodeljuju birokratski upravitelji imena Jerry, dok im je za varnicu, ono što će ih pokretati dok budu živeli na zemlji potreban mentor.

Uzimajući identitet pokojnog psihologa-”nobelovca”, Joe vidi priliku da se prošvercuje kao mentor i tako vrati na Zemlju i u svoj život kako bi ga doživeo i iživeo kako on misli da treba. Kvaka je, međutim, u tome da mu mentori dodeljuju najproblematičniju od svih duša, Broj 22 (Tina Fey), potpuno nevoljnu za život na Zemlji, sa istorijom izluđivanja poznatih mentora kao što su to Abraham Lincoln, Jung i Majka Theresa. Kada se na laganu mućku Joe i Broj 22 domognu Zemlje, čeka ih još jedno iznenađenje (da izbegnemo „spoiler”, recimo da je reč o jednom od najstarijih literarnih i filmskih trikova, ovde izvedenom perfektno komično), a jedini koji im možda može pomoći je lovac na izgubljene duše, hipik Moonwind (Norton) koji u zemaljskom životu radi kao čovek-reklama.

Osvežavajuće je videti originalni koncept života i kosmologije, bez upliva određenih religija ili „škola mišljenja”. Docter u tome odlazi možda par koraka dalje nego što mora, mrsi i improvizuje više nego što je to zdravo, ali makar ta improvizacija podseća na jazz, baš kao što reprezentacija muzike u filmu (za soundtrack su bili zaduženi Trent Reznor i Atticus Ross, izuzetno raspoloženi) odgovara našoj predstavi duše i energije koja je uvek s nama. Docter, međutim, ima sjajan osećaj za ritam i kada treba promeniti temu i set štoseva, pa Soul nijednog trenutka nije dosadan.

Soul je takođe vrhunski dizajniran film u kojem se smenjuje lagano zašećereni realizam sa nadrealizmom i čak određenom dozom mraka (cela kosmologija oko izgubljenih duša). Osvežavajuća je upravo ta realistična komponenta u kojoj se oslikava savremena srednjeklasna afroamerička kultura u detaljima kao što su to šnajderske radionice, berbernice, jazz klubovi, konverzacije i međusobna podbadanja. Osvežavajući je i pristup jazzu kao muzici klubova, a ne akademija, koji, pak, nije „wikipedijski” pojednostavljen kao u nekim recentnim izvikanim hollywoodskim igranim filmovima. U toj sinergiji muzike, „običnog” života, duše, dizajna i filozofskih pitanja odakle dolazimo i kuda idemo, Soul je divan, pametan i provokativan animirani film za zahtevniju publiku.