Saltburn

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Emerald Fenel je jedno jako talentovano, ali jako razmaženo derište. Ne kao ličnost, to ionako ne možemo znati dalje od nekih javno dostupnih biografskih podataka i naših pretpostavki koje možemo izvesti iz njih, već u čisto stvaralčkom smislu. Naime, ona postavlja legitimna pitanja i bira legitimne mete koje namerava da „razvali“, ali to čini uz dosta infantilnog zadirkivanja publike i pokušaja šokiranja iste, pritom zanemarujući zakonitosti dramaturgije. Zbog toga se čini da ona pokušava da svojom mladalačkom energijom sruši stari svet i izgradi novi, ali za taj drugi korak ipak nema dovoljno iskustva.

Primer za to je bio njen prethodni film i autorski prvenac (do tada je karijeru uglavnom gradila kao glumica i scenaristkinja na televiziji) Promising Young Woman. Do samog kraja, film je na granici remek-dela u kojem se na provokativan način kombinuju žanrovi drame, neprijatne komedije i trilera sa pastelno-neonskim stilom, a sve u svrhu vriska protiv muških privilegija, kulture sramoćenja žena, ali i ženske oportune solidarnosti s „momcima“ koji onda prerasta u osvetu istima. Kraj je, međutim, toliko neverovatan da od gledalaca zahteva suspenziju neverice do granice priznanja da junakinja filma koju igre Keri Maligan ima super-moći kada je reč o planiranju. Oskar za originalni scenario koji je dobila teško da je mogao poslužiti kao pedagoško sredstvo.

Sa novim filmom Saltburn Emerald Fenel je opet uspela da podeli i kritiku i publiku koristeći se sličnim sredstvima poput inflacije stila i momenata šoka. Dramaturgija je nešto čvršća, ali je sadržaj dosta derivativniji, a i Fenel čini krucijalnu grešku otkrivajući šta će se tačno dogoditi odmah na početku, u uvodnoj pseudo-eliptičnoj naraciji i montažnoj sekvenci, što će pažljivog gledaoca samo usmeriti na ono šta treba da traži dalje.

Priča koju ćemo pratiti zapravo jako liči na modernizovanu verziju Talentovanog gospodina Riplija Patriše Hajsmit začinjenu s „posipom“ nostalgije iz perioda autoričine mladosti (a i mladosti potpisnika ovih redova). Mesto radnje je, za početak, Oksford, a vreme 2006. godina. Protagonista je brucoš Oliver Kvik (Beri Kiogan) koji je, za razliku od većine svojih bogatih vršnjaka, na studijima zahvaljujući stipendiji. To je dodatno potencirano u sceni u kojoj se na konsultacijama s profesorom susreće sa svojim privilegovanim kolegom Farlijem (Arči Madekve), pa profesor i Farli zapravo više vremena provode u ćaskanju o Farlijevoj majci nego o inače solidnom Oliverovom radu u kojem cepidlačenjem traže sitne, uglavnom stilske greške.

Oliverov „socijalni kapital“ će porasti kada se nađe u nevolji „alfa-baji“ Feliksu (Džejkob Elordi), pa ga ovaj primi u svoje društvo, uglavnom na negodovanje ostatka istog. Kada Oliver ispriča svoju tragičnu priču o siromašnim roditeljima i tragediji koja ga je zadesila, Feliks ga poziva da provede leto s njim na naslovnom imanju koje su nekad u vlasništvu imali kraljevi, a sada tamo žive njegovi roditelji aristokrati Ser Džejms (Ričard E. Grant) i bivša manekenka i „muza brit-popa“ Elspet (Rozamund Pajk). Na imanju je još i Farli koji im je rođak, Feliksova sestra Venecija (Alison Oliver), gomila posluge i Elspetina gošća Pamela (Keri Maligan u interesantnoj epizodi).

Nespretan po pitanju socijalnih kodova, ali inteligentan i obrazovan kakav je, Oliver vrlo brzo shvata poremećenu dinamiku odnosa u kući i počinje da spletkari trudeći se da svakome da ono što se od njega očekuje, pa bila to hinjena fascinacija, zavođenje ili prosto prisustvo u funkciji objekta brige. Stvari vrlo brzo od sasvim nevinih postaju fatalne.

Priča je, dakle, već puno puta ispričana, a Emerald Fenel zapravo u nju samu ne unosi puno novina, osim jednog otkrića koje će pokrenuti vrlo dinamični treći čin. Njene opservacije na makro-planu su takođe standardne, naročito one o dekadenciji viših slojeva koji imaju sve i fascinaciji onih koji nemaju (ili nemaju baš toliko) onime što oni imaju. Čak je i pitanje koje ona na tom mestu postavlja zapravo tipsko: Ko je tu zaista izvitoperen?

Zato, da film ne bi postao i ostao kopija kopije, ona poseže za onim što joj dokazano dobro ide: garnirungom. Tako imamo estetiku zasićenih boja kojim se naglašava luksuz, ali i uski format slike koji sugeriše da je naslovno mesto, ma kako luksuzno bilo, ipak u suštini – zatvor, kako za one koji tamo „pripadaju“, tako i za one koji bi to želeli. Nađe se tu nešto intrigantnih prolaznih opservacija o poslednjim trzajima „kul Britanije“, uz obilje muzike (i poneku faktičku grešku koju možemo pripisati nepouzdanosti sećanja), ali glavna taktika Emerald Fenel ostaju šokovi po pravilu seksualno-perverzne prirode koje bi bilo šteta otkrivati, ali koji zapravo nisu naročito svrsishodni, osim da podvuku ono što smo već saznali. Sličnu funkciju ima i „rekapitulacija“ na kraju koja je potpuno nepotrebna, „zakucana“ sa još malo nemotivisane golotinje, uz ponovljeni utisak da je naš „dečko koji obećava“ nekakav super-planer između Riplija, Kajzera Sozea i „devojke koja obećava“ iz prethodnog filma.

Kasting bi isto mogao da bude problematičan. Beriju Kioganu leže uloge čudaka, manipulatora, rečitih frikova i starmalih mladića, ali je za ulogu brucoša ipak prestar. Džejkob Elordi ima sjajnu prezentnost na ekranu i čini se da bira prave uloge za dalji razvoj karijere. Mala epizoda Keri Maligan je dovoljna da ona pokaže kako je jaka glumica, ali zapravo smo je mogli i više videti. Ričard E. Grant je funkcionalan, ali u suštini protraćen na ulogu Džejmsa uvek u istom ključu „gazde“. Svoj šou, pak, dobija Rozamund Pajk koja, suprotno svom uobičajenom tipu, ne igra toliko hladnu, koliko površnu osobu kojoj su stalno potrebni novi „objekti“ za ispoljavanje plitkih emocija da se onim dubljim ne bi bavila.

Na kraju ostaje nam neujednačen film sa svojim prednostima i nedostacima, film koji gađa i uglavnom pogađa lake mete („eat the rich“ satira se čini kao sve popularniji „žanr“ poslednjih godina) i koji sve to tek retko inovira. Emerald Fenel i dalje ne haje previše za pravila struke, poigrava se, pa šta joj prođe. Više od svega – provocira, ali ne na intelektualnom nivou otvarajući prostor za raspravu, koliko zapravo samo traži reakciju.

Promising Young Woman

 kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Emerald Fennell

uloge: Carey Mulligan, Bo Burnham, Alison Brie, Adam Brody, Sam Richardson, Laverne Cox, Clancy Brown, Jennifer Coolidge, Connie Britton, Chris Lowell, Max Greenfield

Kao glumica, Carey Mulligan je izabrala put kojim se ređe ide. Ona je uvek birala moćne i zahtevne uloge u teškim filmovima. Počelo je sa An Education (2009), nastavilo se sa Shame (2011), nije bilo kompromisa za naplatu honorara u međuvremenu, a onda je doleteo naslov Promising Young Woman (2020) koji deluje kao osvetnička fantazija usmerena protiv patrijarhata, a zapravo je debi relativno mlade glumice, producentkinje i scenaristkinje Emerald Fennell, najpoznatije po svom kreativnom radu na seriji Killing Eve. Carey Mulligan je kao glumica za par nijansi iznad generalnog kvaliteta filma, ali i film dolazi u zanimljiva vremena repozicioniranja određenih društvenih faktora sa svojim nišanom jasno usmerenim na patrijarhat kao takav, pa ga stoga itekako vredi uzeti u razmatranje.

Carey Mulligan igra Cassie, tridesetogodišnju devojku pred kojom je nekada stajala obećavajuća karijera studentkinje medicine i doktorke u perspektivi, a koja je sve to zamenila dnevnim poslom u kafiću i noćnim hobijem lovljenja momaka koji se prave fini, a zapravo su lešinari više nego predatori koji čekaju na žrtvu obeznanjenu od alkohola da je seksualno iskoriste. U toj situaciji je i upoznajemo: u baru, naizgled toliko obeznanjenu da ne zna gde joj je telefon da pozove taksi. U zgodnom trenutku eto momka (Brody) iz grupe prekaljenih samozvanih lovaca koji joj nudi pomoć i prevoz. Ona pristaje i njih dvoje završavaju kod njega kući, na onom mitskom još jednom piću. Momak nije ni izbliza fini kakvim se predstavlja, a pijanu devojku vidi kao šansu da iživi svoje seksualne želje. Štos je u tome da devojka zapravo uopšte nije pijana, nego je zapravo ona lovac, a on lovina.

Kada ne pokušava da otelotvori feminističku verziju Dextera, Cassie vodi relativno neispunjen život na relaciji kuća-posao. Dok je posao neinspirativan, a njen defanzivni cinizam tamo itekako prolazi, kod kuće njeni roditelji (Brown, Coolidge) nisu ni najmanje oduševljeni da njihova tridesetogodišnja kći još uvek živi pod njihovim krovom, pa joj za rođendan poklanjaju skupi kofer kao suptilni znak da je vreme da se iseli i razmisli o svojim ambicijama. Razlog za napuštanje istih je incident u prošlosti koji je posredno života koštao njenu najbolju prijateljicu Ninu, a koji se vrti oko seksualnog iskorištavanja i sramoćenja iste.

Cassie aktivno kreće putem osvete svima koji su na bilo koji način pridoneli Nininom samoubistvu, od konzervativne koleginice (Brie), preko dekanice (Britton), pa do odgovornih i njihovih advokata. Usput upoznaje i svog nekadašnjeg kolegu sa studija, Ryana (Burnham), naizgled iskreno »dobrog momka« sa kojim naizgled otpočinje skladnu romansu. Međutim kada sticajem okolnosti otkrije njegovu posrednu ulogu u incidentu, Cassie to koristi kako bi došla do kolovođe Ala (Lowell) i njemu podređenih gnjifa koji su Ninu oterali u smrt, pritom ne pitajući za cenu.

Promising Young Woman ima potencijala da postane jedan od amblematskih #metoo filmova. »Srce«, odnosno etika mu je na mestu, poenta mu je lucidna i ispravna, bez pojednostavljivanja i besmislenih izgovora. Problem, međutim, nastaje u »mesu«, u mehanici i dramaturgiji, odnosno u »style over substance« pristupu kojim mlada autorica pokušava da se dopadne publici. Stil filma oličen je u kičastoj estetici, deriviranoj iz poetika drugih autora, pocrtanoj upadljivim »soundtrackom« koji se kreće od elektronike do folk-rocka, sa posebnim akcentom na pop sa stavom i na instrumentalnu obradu Britney Spears na za to predviđenom mestu.

Emerald Fennell demonstrira zavidnu nebrigu za dramaturške koncencije, čak i kad one rade i imaju smisla, pritom zadirkujući publiku i računajući na njenu nepažnju. Prelazi između etapa filma su grubi kao menjanje brzine na ruskom traktoru, a izmenjuju se fantazija, romantična komedija i triler-drama o osveti. Neka od rešenja su toliko arbitrarna i prigodna da se opasno približavaju nivou iritacije (recimo slučaj advokata-pokajnika koji se lomi baš pred našom protagonistkinjom), druga »telefoniraju« obrate koji će se dogoditi u budućnosti, dok su neka toliko besmislena i služe jedino vrlo površnom građenju karaktera protagonistkinje (onu scenu sa razvaljivanjem kamioneta bi trebalo izrezati i zaboraviti). Na kraju krajeva, nije ni sasvim sigurno koliko je baš takav kraj (suviše neočekivan, a opet suviše potentan i dragocen da bi se tek tako pribeglo »spoiler« varijanti) ima smisla, koliko je moguć (odnosno koliko je planiranje tog sleda događaja moguće), ali makar nema ni trunke dileme oko poente, jasno nam je sve.

Carey Mulligan je izvrsna kroz ceo film i sve njegove faze, pažljivo kalibrirajući svu defanzivnost ranjene ličnosti i ludačku želju osvetnice koja nema više razloga zašto bi živela u duboko nepravednom svetu. Emerald Fennell je bolja u segmentu režije nego po pitanju dramaturgije, a jedno od rešenja u sceni nakon kulminacije je naprosto genijalno: kada se spori »zoom out« završava »jump cut« intervencijom u kojoj noć postaje jutro, dok su ostala svrsishodna, a anti-intuitivna fotografija Benjamina Kračuna u kojoj se »overdose« depresije oslikava u najjarkijim, najpastelnijim mogućim bojama jedan je od potpornih stubova filma.

Promising Young Woman jedan je od onih amblematičnih filmova koji će pravilno emotivno naravnanom i ne-ciničnom gledaocu pogoditi pravu žicu, pa će stoga poslati jedan od amblematskih filmova vremena. Za nešto ciničniju i racionalniju publiku će, pak, to biti film koji, poput suludog trkača i skršene formule, jedva stiže na cilj pre nego što se raspadne u nameri da zanemaruje zanatska pravila zaplitanja i rasplitanja zarad očekivanog jačeg emocijalnog udara.