Saltburn

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Emerald Fenel je jedno jako talentovano, ali jako razmaženo derište. Ne kao ličnost, to ionako ne možemo znati dalje od nekih javno dostupnih biografskih podataka i naših pretpostavki koje možemo izvesti iz njih, već u čisto stvaralčkom smislu. Naime, ona postavlja legitimna pitanja i bira legitimne mete koje namerava da „razvali“, ali to čini uz dosta infantilnog zadirkivanja publike i pokušaja šokiranja iste, pritom zanemarujući zakonitosti dramaturgije. Zbog toga se čini da ona pokušava da svojom mladalačkom energijom sruši stari svet i izgradi novi, ali za taj drugi korak ipak nema dovoljno iskustva.

Primer za to je bio njen prethodni film i autorski prvenac (do tada je karijeru uglavnom gradila kao glumica i scenaristkinja na televiziji) Promising Young Woman. Do samog kraja, film je na granici remek-dela u kojem se na provokativan način kombinuju žanrovi drame, neprijatne komedije i trilera sa pastelno-neonskim stilom, a sve u svrhu vriska protiv muških privilegija, kulture sramoćenja žena, ali i ženske oportune solidarnosti s „momcima“ koji onda prerasta u osvetu istima. Kraj je, međutim, toliko neverovatan da od gledalaca zahteva suspenziju neverice do granice priznanja da junakinja filma koju igre Keri Maligan ima super-moći kada je reč o planiranju. Oskar za originalni scenario koji je dobila teško da je mogao poslužiti kao pedagoško sredstvo.

Sa novim filmom Saltburn Emerald Fenel je opet uspela da podeli i kritiku i publiku koristeći se sličnim sredstvima poput inflacije stila i momenata šoka. Dramaturgija je nešto čvršća, ali je sadržaj dosta derivativniji, a i Fenel čini krucijalnu grešku otkrivajući šta će se tačno dogoditi odmah na početku, u uvodnoj pseudo-eliptičnoj naraciji i montažnoj sekvenci, što će pažljivog gledaoca samo usmeriti na ono šta treba da traži dalje.

Priča koju ćemo pratiti zapravo jako liči na modernizovanu verziju Talentovanog gospodina Riplija Patriše Hajsmit začinjenu s „posipom“ nostalgije iz perioda autoričine mladosti (a i mladosti potpisnika ovih redova). Mesto radnje je, za početak, Oksford, a vreme 2006. godina. Protagonista je brucoš Oliver Kvik (Beri Kiogan) koji je, za razliku od većine svojih bogatih vršnjaka, na studijima zahvaljujući stipendiji. To je dodatno potencirano u sceni u kojoj se na konsultacijama s profesorom susreće sa svojim privilegovanim kolegom Farlijem (Arči Madekve), pa profesor i Farli zapravo više vremena provode u ćaskanju o Farlijevoj majci nego o inače solidnom Oliverovom radu u kojem cepidlačenjem traže sitne, uglavnom stilske greške.

Oliverov „socijalni kapital“ će porasti kada se nađe u nevolji „alfa-baji“ Feliksu (Džejkob Elordi), pa ga ovaj primi u svoje društvo, uglavnom na negodovanje ostatka istog. Kada Oliver ispriča svoju tragičnu priču o siromašnim roditeljima i tragediji koja ga je zadesila, Feliks ga poziva da provede leto s njim na naslovnom imanju koje su nekad u vlasništvu imali kraljevi, a sada tamo žive njegovi roditelji aristokrati Ser Džejms (Ričard E. Grant) i bivša manekenka i „muza brit-popa“ Elspet (Rozamund Pajk). Na imanju je još i Farli koji im je rođak, Feliksova sestra Venecija (Alison Oliver), gomila posluge i Elspetina gošća Pamela (Keri Maligan u interesantnoj epizodi).

Nespretan po pitanju socijalnih kodova, ali inteligentan i obrazovan kakav je, Oliver vrlo brzo shvata poremećenu dinamiku odnosa u kući i počinje da spletkari trudeći se da svakome da ono što se od njega očekuje, pa bila to hinjena fascinacija, zavođenje ili prosto prisustvo u funkciji objekta brige. Stvari vrlo brzo od sasvim nevinih postaju fatalne.

Priča je, dakle, već puno puta ispričana, a Emerald Fenel zapravo u nju samu ne unosi puno novina, osim jednog otkrića koje će pokrenuti vrlo dinamični treći čin. Njene opservacije na makro-planu su takođe standardne, naročito one o dekadenciji viših slojeva koji imaju sve i fascinaciji onih koji nemaju (ili nemaju baš toliko) onime što oni imaju. Čak je i pitanje koje ona na tom mestu postavlja zapravo tipsko: Ko je tu zaista izvitoperen?

Zato, da film ne bi postao i ostao kopija kopije, ona poseže za onim što joj dokazano dobro ide: garnirungom. Tako imamo estetiku zasićenih boja kojim se naglašava luksuz, ali i uski format slike koji sugeriše da je naslovno mesto, ma kako luksuzno bilo, ipak u suštini – zatvor, kako za one koji tamo „pripadaju“, tako i za one koji bi to želeli. Nađe se tu nešto intrigantnih prolaznih opservacija o poslednjim trzajima „kul Britanije“, uz obilje muzike (i poneku faktičku grešku koju možemo pripisati nepouzdanosti sećanja), ali glavna taktika Emerald Fenel ostaju šokovi po pravilu seksualno-perverzne prirode koje bi bilo šteta otkrivati, ali koji zapravo nisu naročito svrsishodni, osim da podvuku ono što smo već saznali. Sličnu funkciju ima i „rekapitulacija“ na kraju koja je potpuno nepotrebna, „zakucana“ sa još malo nemotivisane golotinje, uz ponovljeni utisak da je naš „dečko koji obećava“ nekakav super-planer između Riplija, Kajzera Sozea i „devojke koja obećava“ iz prethodnog filma.

Kasting bi isto mogao da bude problematičan. Beriju Kioganu leže uloge čudaka, manipulatora, rečitih frikova i starmalih mladića, ali je za ulogu brucoša ipak prestar. Džejkob Elordi ima sjajnu prezentnost na ekranu i čini se da bira prave uloge za dalji razvoj karijere. Mala epizoda Keri Maligan je dovoljna da ona pokaže kako je jaka glumica, ali zapravo smo je mogli i više videti. Ričard E. Grant je funkcionalan, ali u suštini protraćen na ulogu Džejmsa uvek u istom ključu „gazde“. Svoj šou, pak, dobija Rozamund Pajk koja, suprotno svom uobičajenom tipu, ne igra toliko hladnu, koliko površnu osobu kojoj su stalno potrebni novi „objekti“ za ispoljavanje plitkih emocija da se onim dubljim ne bi bavila.

Na kraju ostaje nam neujednačen film sa svojim prednostima i nedostacima, film koji gađa i uglavnom pogađa lake mete („eat the rich“ satira se čini kao sve popularniji „žanr“ poslednjih godina) i koji sve to tek retko inovira. Emerald Fenel i dalje ne haje previše za pravila struke, poigrava se, pa šta joj prođe. Više od svega – provocira, ali ne na intelektualnom nivou otvarajući prostor za raspravu, koliko zapravo samo traži reakciju.