Society of the Snow / La sociedad de la nieve

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Dana 12. oktobra 1972. godine, avion Fairchild FH-227D u vlasništvu Urugvajske Ratne Avijacije poleteo je s aerodroma u Montevideu na čarter-let broj 571 prema Santiagu u Čileu. Uz pet članova posade, u avionu je bilo četrdesetoro putnika, od kojih su većina bili članovi ragbi-tima Old Christians koji su išli na utakmicu sa svojim čileanskim rivalima iz tima Old Boys, a ostali (s izuzetkom jedne žene koja se tu našla gotovo slučajno, kupivši poslednju „otkazanu“ kartu) njihovi rođaci i prijatelji. Let nije stigao na odredište jer se avion srušio u Andima.

Problema je bilo i pre nesreće. Putnici su zbog lošeg vremena morali da pristanu i prenoće na aerodromu u argentinskom gradu Mendoza u podnožju planinskog venca. Odatle nisu mogli da nastave direktno za Santiago zbog, za slabašni i natovareni avion, previsokih vrhova, već su krenuli da ih zaobilaze južno uhodanim avio-putem preko nižih i dostupnijih prevoja. Neiskusni kopilot na treningu koji je upravljao avionom i navigator koji nije mogao vizuelno potvrditi pretpostavku gde se nalaze napravili su kardinalne greške. Avion van kursa udario je u planinu i raspao se na dva dela. Neki su poginuli na licu mesta, neki su bili kritično povređeni, neki su podlegli povredama i iscrpljenosti, a neki, šesnaestoro njih, su preživeli naredna dva meseca i deset dana dok nisu spaseni.

Logično pitanje koje se na ovom mestu nameće je – kako su preživeli, budući da su na toj visini planine gole, bez vegetacije i svakako bez ikakvih životinja? Odgovor na njega je jednostavan koliko i potresan: kanibalizam, zbog čega je dalji veliki interes za priču često poprimao karakteristike senzacionalizma.

O ovoj nesreći i „čudu na Andima“ napisane su brojne knjige, od memoarske proze preživelih do ne-fikcijskih uradaka profesionalnih pisaca, a snimani su i filmovi, igrani i dokumentarni. Prvi od njih, igrani Survive! u režiji Meksikanca Renea Kardone već 1976. godine, a najpoznatiji, Alive Frenka Maršala za dvadesetogodišnjicu događaja izašao je 1993. godine, a imao je i svoj dokumentarni parnjak Alive: 20 Years Later. Čak i recentna serija Yellowjackets svoju osnovnu premisu vuče iz ovog slučaja.

Sada je film dobio tretman od strane španskog reditelja Huana Antonija Bajone koji je napisao scenario zajedno sa Bernatom Viljaplanom, Haimeom Markesom i Nikolasom Kasariegom prema knjizi Pabla Viersija, pa je s producentima iz Španije, Čilea i Urugvaja složio koprodukciju. Society of the Snow koji je svoj naslov preuzeo od Viersijeve knjige premijerno je prikazan kao film zatvaranja na prošlogodišnjoj Veneciji, skupio je nagrade za šminku i za vizuelne efekte Evropske Filmske Akademije, bio nominovan za Zlatni Globus za strani film i trenutno se nalazi na listi od 15 naslova koji se razmatraju za nominaciju za Oskara. Globalna publika je dobila priliku da ga pogleda preko „striming“-servisa Netflix.

Nakon internacionalno slavljenog prvenca The Orphanage (2007), Bajona je dobio priliku da režira u to doba najskuplji španski film The Impossible (2012), zapravo internacionalnu mega-produkciju i jedan od najrealističnijih filmova katastrofe koji se bavio cunamijem koji je pogodio Jugoistočnu Aziju 2004/05. godine i za ulogu u kojem je Naomi Vots „kasirala“ nominaciju za Oskara. Usledila je „deltorovska“ mračna bajka When Monster Calls (2016), a nakon toga i pokušaj transfera u visoku holivudsku produkciju s Jurassic World: Fallen Kingdom (2018). Sa Society of the Snow, Bajona se vraća i u špansko govorno područje i na teren stvarnih, dokumentovanih katastrofa koji poznaje.

Autor otvara film u klasičnom i lagano nostalgičnom tonu s prologom u kojem upoznajemo naše likove pre same katastrofe. Sport kojim se bave je možda kinetičan i grub, ali njihovi osećaji su prilično nevini i veseli. Spremaju se za put koji je za neke od njih sinonim za avanturu i užitak u životu, a za druge prvi izlet u „veliki svet“. Imamo i obaveznu scenu dogovora, obećavanja „kula i gradova“, odnosno provoda i poznanstava s devojkama, kojim članovi tima pokušavaju da ubede svoje prijatelje i na taj način popune avion. Naš narator je jedan od tih „ubeđenih“, student prava Numa Turkati (Enco Vogrinčič).

Bajona i ostali preskaču zaplet sa sletanjem u Mendozu i umesto toga nastavljaju s bezbrižnom, drugarskom atmosferom u avionu, navodno petnaestak minuta pred samo sletanje. To prekidaju turbulencije (s kojima se mladi ragbisti zezaju), pa onda i nagla eskalacija situacije od bezbrižne do gotovo beznadežne. Avion udara u planinu i puca na pola, putnici ispadaju kroz rupe i bivaju pritisnuti metalom, a samo oni u prednjem delu imaju ikakve šanse za preživljavanje. Sama scena nesreće izuzetno je visceralna, savršeno postavljena i režirana, pa je kao takva jedan od najboljih momenata u filmu.

Ono što sledi je racionalizacija hrane koja je preostala, pokušaj brige za povređenje, sahranjivanje onih koji nisu preživeli, pokušaji istraživanja okoline, signalizacije avionima koji nadleću i uspostavljanja komunikacije sa Čileom. Kako hrane ponestaje, počinju da se nameću moralne, filozofske i teološke dileme oko jedenja mesa njihovih mrtvih prijatelja i rođaka u kojima i oni najposvećeniji vernici na kraju popuštaju zbog pukog preživljavanja.

Srećom, tabu kanibalizma i lešinarenja se ovde ne tretira senzacionalistički koliko moralno-filozofski, ali „praktična primena“ tih debata ovde postaje prilično upitna, s čisto filmske tačke gledišta. Naime, ti beskonačni razgovori, pisma koja se pišu, „štampani“ i ponekad vizuelni „flešbek“ epitafi kad neko od preživelih umre imaju prilično jasnu dramaturšku funkciju „mosta“ i popunjavanja praznog hoda između novih nedaća (poput lavine koja predstavlja drugi visceralni vrhunac filma) i ekspedicija u smeru traženja spasenja ili makar prikupljanja materijala koji može biti od koristi. Bajona, dakle, ne „koncentruje“ ono što mu najbolje ide, već „nabija“ vreme trajanja filma na masivnih dva i po sata, što ima neku svoju funkciju (da nam približi težinu njihove muke i osećaja bespomoćnosti), ali u svemu tome manjka suptilnosti.

Drugi nedostatak filma bila bi i bazična i stoga vrlo providna karakterizacija likova. Iako je izbor naratora možda nesvakidašnji, on ovde služi jednom iskalkulisanom šoku, dok se prilično lako može utvrditi koga od preživelih Bajona i ko-scenaristi zašto profilišu za nijansu dublje od skice i funkcije. Jasno, trener Havijer Metol i njegova supruga Liliana preuzimaju funkcije mentora, odnosno negovateljice (dok potonja ne pogine u lavini) prosto jer su stariji od ostatka, kapiten Marselo Perez preuzima liderstvo dok i sam ne pogine, a za Roberta Kanesu (Matijas Rekalt) i Nanda Parada (Agustin Pardelja) je jasno da će presudno uticati na spasavanje, budući da im se posvećuje više vremena. Ipak, likovi bolje funkcionišu kao grupni karakter nego što to čine pojedinačno.

Sa druge strane, izbor uglavnom mladih i neafirmisanih glumaca za uloge je pun pogodak jer bi oni prepoznatljiviji ionako pre skretali pažnju na sebe kao glumce nego na likove koje igraju, što je za Bajonin film ključno. Povrh toga, sjajni efekti šminke čine njihove transformacije od bezbrižnih mladića do „hodajućih mrtvaca“ uverljivo jezivim i jezivo uverljivim. Uz inače sjajan audio-vizuelni identitet filma u kojem se zahvaljujući fotografiji Pedra Lukea hvata taj magični spoj zapanjujuće lepote i surovosti planinskog pejzaža, a zahvaljujući klasičarskom „saundtreku“ Majkla Đakina u kojem se smenjuju klavir i orkestracija iskazuje pijetet, i Bajoninu u ključnim momentima nadahnutu režiju, ostaje nam da se pitamo zašto ovako nešto nemamo priliku da vidimo i u bioskopu gde bi emotivni prijem filma bio svakako jači nego u kućnim uslovima.

Na kraju, Society of the Snow ispunjava svoju plemenitu misiju da ispriča priču o katastrofi, preživljavanju, požrtvovanosti i drugarstvu na način da i preživelima i poginulima iskaže poštovanje, a da reditelj pritom pokaže i dosta svoje veštine. Ali možda za neke priče zaista vredi ono pravilo da se iz druge ili treće ruke ne mogu u potpunosti doživeti.