Eileen

 kritika objavljena na XXZ

2023.

režija: William Oldroyd

scenario: Luke Goebel, Ottessa Moshfegh (prema romanu Ottesse Moshfegh)

uloge: Thomasin McKenzie, Anne Hathaway, Shea Whigham, Sam Nivola, Owen Teague, Marin Ireland

Nisu se ostaci od praznične večere ni pojeli do kraja, a mi već imamo prvo značajno video-izdanje u 2024. godini. Da je izašao ranije, ne sumnjam da bi mnogima „pokvario“ trpezu, budući da je tu reč o zdravo ciničnom, na momente čak i gadnom trileru smeštenom u memlu praznične atmosfere od pre više od pola veka u jednom severoistočnom američkom neimenovanom gradiću. Film je, doduše, već odradio svoju bioskopsku, a pre toga i festivalsku distribuciju, ali uglavnom po Americi, što je u skladu s trendovima sve uniformnije bioskopske ponude s ove strane Atlantika. Jer Eileen je film koji u solidnoj meri rastura zadate kanone.

To nam je jasno od prvog kadra u kojem upoznajemo našu naslovnu junakinju. Ona (McKenzie) sedi u svom automobilu i gleda u ljubavni par u obližnjem vozilu. Kada oni krenu u „akciju“, ona dohvati grudvu prljavog snega i s njom u ruci kreće da masturbira. Nekih pet minuta filma kasnije, ona opet masturbira, ali ovog puta na poslu, fantazirajući o kolegi (Teague) koji je „uzima“ bez reči. Jasno nam je da Eileen, devojka inače neurednog izgleda, ima ozbiljnih problema u životu kada joj ponašanje i „sanjarenje“ te vrste pružaju preko potrebni beg u bolji svet.

Problem kod kuće je otac (Whigham), alkoholičar koji se približava svom poslednjem dahu, ujedno i bivši policajac koji se svađa sa susedima i preti im pištoljem. Njemu je jedino stalo do stabilnog dotoka pića, što je Eileenin zadatak, zbog čega mora da je drži pod kontrolom, što čini vređanjem i pretnjom nasilja. Ni na poslu joj baš ne cvetaju ruže, budući da radi kao sekretarica i „devojka za sve“ u popravnom domu za dečake, gde je muške kolege uglavnom ne primećuju, a koleginice je nipodaštavaju.

Situacija se menja u predbožićno doba kada na posao, na poziciju novog zatvorskog psihologa dođe Rebecca (Hathaway) koja, u poređenju s okolinom, deluje kao da je ispala iz nekog hollywoodskog filma, sa sve svojim glamuroznim odevnim kombinacijama, kosom ofarbanom u plavo i friziranom po poslednjoj modi i pomalo lažnim „pravilnim“, lagano britanskim akcentom koji insinuira finije poreklo. Ona će biti jedina koja primećuje Eileen i posvećuje joj pažnju, što je dovoljan razlog da Eileen razvije fascinaciju njome. Ali Rebeccin interes možda nije nevin i bez računice, a to uključuje i jednog tihog, povučenog robijaša (Nivola) i njegovu emocionalno distanciranu majku (Ireland). Mada, imajući u vidu da je Eileen kao naša jedina tačka gledišta dosta nepouzdana (blago rečeno), ništa od ovoga ne mora biti istina.

Iako nas uče da „prava“ umetnost mora biti od početka do kraja originalna, Eileen svoju originalnost postiže na jedan sasvim drugi način. Izvorne reference nije teško prepoznati, od Alfreda Hitchcocka (otud baš Rebecca kao ime i voajerizam kao „lajtmotiv“) do Patricie Highsmith i Todda Haynesa (lezbejska fascinacija pre nego romansa su jasna asocijacija na Carol), a preko Stephena Kinga i Briana De Palme (Eileen je neprilagođena i jeziva kao Carrie u prvoj polovini filma) i Martina Scorsesea (pitanje ženskog oslobođenja od okova patrijarhata i malograđanštine referiraju na Alice Doesn‘t Live Here Anymore, ali je Eileen zapravo „ženska verzija“ taksiste Travisa Bicklea, osobe koja je toliko pasivna da čeka da je „život“ odnese u smeru oslobođenja ili uništenja).

Pritom, Eileen je takođe adaptacija romana, što nije teško pogoditi iz masivnih, ali svejedno citatnih replika koje deluju kao monolozi, ali se svejedno uklapaju u film. Nije teško pogoditi ni to da su sama spisateljica Ottessa Moshfegh i njen suprug Luke Goebel sami radili adaptaciju s puno pažnje prema tome šta će u njoj ostati, a šta će biti preskočeno ili sažeto, a sve u smeru buđenja interesa za čitanje nakon gledanja. Jedna od pametnijih odluka i s njihove strane, i sa strane reditelja Williama Oldroyda, bila je ta da se „ukine“ narator: papir trpi više objašnjenja nego filmska traka, a reditelj njegovim ukidanjem dobija priliku da vizuelno ispripoveda opservacije naslovne protagonistkinje, što on i čini sa zadivljujućom posvećenošću detaljima.

Oldroyd je već pokazao da suvereno vlada formom već u svom prvencu Lady Macbeth (2017), takođe adaptaciji literarnog dela, ali u Eileen nema toliko rigidnosti, iako je u pitanju film koji određene parametre menja po striktno određenim i ispoštovanim pravilima. Snimljen od strane Ari Wegner i precizno montiran od strane Nicka Emersona tako da se diskretno skrene pažnja na detalje dizajna koji nam se ne guraju „pod nos“, Eileen ne samo da poštuje detalje perioda, već i lekcije iz istorije filma, odnosno kako su se u tom periodu oni snimali. Primer za to je i muzika Richarda Reeda Perryja koja se kreće od laganog folk-rocka do napetog, „noirovskog“ jazza, čime se prate glatki transferi kroz žanrove.

Našu pažnju će, međutim, najviše okupirati glumci i, naročito, dve glavne glumice. Shea Whigham je očekivano pouzdan, Sam Nivola raste u vrlo intrigantnog glumca mlađe generacije, a Marin Ireland ima priliku da zabriljira u jednoj sceni, što i čini. Thomasin McKenzie još od proboja u Leave No Trace bira interesantne i zahtevne uloge u intrigantnim projektima kao što su Jojo Rabbit, The Power of the Dog i Last Night in Soho, a ovde je pokazala da se ne boji ni temeljne deglamurizacije, ni emocionalnih dubina. Izbor Anne Hathaway, nekadašnje opšte hollywoodske simpatije koja je zbog stava dive pala u nemilost velikih studija, ovde ima neki ironijski odmak koji glumica prihvata i gradi ulogu na tome. U međusobnoj interakciji, obe su predane i idu do kraja, zbog čega je Eileen jedan od filmova itekako vrednih gledanja.