Destroy All Neighbors

 kritika objavljena na XXZ

2024

režija: Josh Forbes

scenario: Mike Benner, Jared Logan, Charles A. Pieper

uloge: Jonah Ray, Kiran Deol, Randee Heller, DeMorge Brown, Jon Daly, Ryan Kattner, Thomas Lennon, Christian Calloway, Alex Winter

Pošto u savremenom, ubrzanom svetu stalno mora biti „sezona“ nečega, zašto onda i tuga, depresija i potištenost ne bi imali svoju „sezonu“ ili makar svoj dan. Dosetiše se tako neki dokoni, pa sprovedoše neko svoje GIGO („garbage in, garbage out“) istraživanje iz kojeg zaključiše da je najdepresivniji dan u godini treći ponedeljak meseca januara. Do tog očiglednog zaključka bi mogao da dođe svako od nas kada bi samo malo porazmislio o tome da se baš tada „zvanično“ završava sezona zimskih praznika, proslava svih tih božića i novih godina, prežderavanja i produženih vikenda, pa se ljudi vraćaju u sivu normalu.

Taj je ponedeljak dobio i zvanični naziv „Blue Monday“, pa dok kapitalizam ne smisli svoje kako da nas popustima ubedi da se na taj dan tešimo kupovinom onog što nam ne treba za pare koje smo već potrošili, ostaje nam da se tešimo treš-filmovima kojih zimi ima napretek. Zapravo, „januarsko smeće“ može filmofilima biti još jedan razlog za potištenost ili za ironično naslađivanje, ali je „streaming“ kao „način života“ tu praksu bacanja „prvih mačića“ u „vodu“ zimskog mrtvog repertoara u priličnoj meri obesmislio. Sada je, naime, prikladno bacati filmsko „đubre“ bilo kad i bilo gde, nevezano od sezone.

Destroy All Neighbors u režiji Josha Forbesa (uglavnom je režirao video-spotove, ali bi mu se potkrao poneki kratki ili čak dugometražni niskobudžetni film) i po scenariju trojca vrlo raznorodnog profesionalnog porekla odgovara opisu potencijalno intrigantnog treš-filma. Produkcijski, iza njega stoji Shudder, platforma specijalizovana za jeftine žanrovske filmove, uglavnom horore. Po žanru bi se mogao podvesti pod horor-komediju, više smešnu nego strašnu i više zajebantsku nego metaforičnu, mada ima i tog drugog. Glumačka i deo tehničke ekipe čija imena vidimo na uvrnutoj animiranoj špici (koja nam kroz „apstrakciju“ zapravo otkriva skoro sve što ćemo u filmu videti) takođe obećavaju dobru zabavu.

Protagonista je William (Ray), zaluđenik za prog-rock koji već tri godine priprema svoj album i nikako da ga završi. U stanu mu smeta buka koja dolazi iz susednih stanova, na poslu tonca u opskurnom muzičkom studiju mora da trpi ljigavog šefa i njegove još ljigavije ili kapriciozne klijente, kao i beskućnika koji mu iz dana u dan žica kroasan. Vreme od posla do kuće i obratno krati slušanjem „podcasta“ koji vodi nekada bitan basista, a u kojem se mogu čuti saveti o kreativnom izbegavanju alimentacije, pa čak i o rešavanju trupla (jer na turneji svašta može da se dogodi). Williamova devojka Emily (Deol) ga još i trpi i podržava, ali jasno nam je da to neće trajati večno.

Kap koja preliva čašu je useljavanje novog suseda Vlada (multitalentovani Alex Winter skriven iza elaborirane maske i forsiranog „Drakula“-akcenta) koji noću glasno pušta elektronsku muziku. Sve bi bilo u redu kada se William ne bi bojao konflikta, čak i ideje o istom, te kad Vlad ne bi nalazio načina da ga podbode. Međutim, kad ga William „slučajno“ ubije u sukobu koji je Vlad sam režirao, nešto se u njemu menja. Prvo, ne može da se otrese Vlada. Drugo, ubistvo „iz nehata“ mu postaje uobičajeni način da se nosi s problemima. Možda čak uspe i da završi svoj „magnum opus“ i konačno se otrese okova dosadnog i promašenog života.

Zaplet je, jasno, tanak, ali on je ovde od sekundarnog značaja. Destroy All Neighbors zapravo više liči na seriju uvrnuto-komičnih skečeva u kojima glumci više improvizuju igrajući svoje skice od likova u širokim potezima, dok se akcenat stavlja na praktične efekte koji namerno izgledaju jeftino i na muziku koja je namerno komplikovana do granice neslušljivosti, zapravo parodirana. Opet, premalo je zapleta da bi makar kao kostur držao svu tu inflaciju štoseva, nekih boljih, a nekih lošijih, na okupu, pa sve na kraju više izgleda kao neko interno zezanje ekipe ljudi koji se dobro poznaju, verovatno potpomognuto konzumacijom supstanci upitne legalnosti.

Opet, Destroy All Neighbours ne treba tek tako otpisivati kao kompletnu budalaštinu, a razlog za to je, gle čuda, ono malo „ozbiljnosti“ i metaforičnosti u filmu, ma koliko ta metaforičnost bila metom parodije. Svi mi imamo neki svoj „nezavršeni prog-rock album“, nezavisno o žanru, grani umetnosti ili tipu aktivnosti. Sve nas neka opsesija drži „iznad vode“, ma koliko se činilo da nas zapravo ubija, u životu prepunom banalnosti. To može biti čak i gledanje filmova, makar oni bili „januarski treš“ na najdepresivniji dan u godini. U tom smislu, ovaj „trešić“ može poslužiti da se „otvori nova sezona“.