Next Goal Wins

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Jedan od kurioziteta inače kuriozitetnog Samoanskog Arhipelaga je fudbalski tim Američke Samoe, svojevremeno smatran najgorim na svetu, što zbog najubedljivijeg poraza u istoriji (31:0 od Australije, zbog čega su i redefinisane kvalifikacije za Svetsko Prvenstvo), što zbog decenijskog perioda bez datog gola ili osvojenog boda u međunarodnim susretima. Deset godina nakon tog rekordnog poraza, samoanski savez angažovao je holandskog trenera Tomasa Rongena koji je pre toga trenirao američku mladu reprezentaciju za novi kvalifikacioni ciklus u kojem je Američka Samoa zabeležila prvu zvanično registrovanu pobedu. Ova inspirativna priča o „simpatičnim luzerima“ i njihovom „sportskom iskupljenju“ već je bila predmet uspešnog britanskog dokumentarnog filma u režiji Majka Breta i Stiva Džejmisona iz 2013. godine Next Goal Wins. Sada je dokumentarac dobio i igranu razradu, i to od strane novozelandskog reditelja s holivudskom adresom Taike Vaititija poznatog po svojim manje ili više „zezalačkim“ komedijama i spasavanju Marvelove franšize o Toru.

Vaititi priči prilazi iz Rongenovog (Majkl Fazbender) ugla gledanja. Iako je bio jako unesen u svoj posao toliko da je često divljao i svađao se pored terena, on nije ispunio cilj s američkom mladom reprezentacijom, pa je otpušten. Usput, on je razveden od funkcionerke saveza Gejl (Elizabet Mos) koja se spetljala sa svojim kolegom Aleksom (Vil Arnet), a muči ga i trauma iz bliske prošlosti. U takvom stanju, on dobija jednu jedinu ponudu za novi posao – da preuzme samoansku reprezentaciju, što će i njemu i njima biti možda poslednja šansa za iskupljenje i spasenje, makar u sportskom smislu.

Rongena čeka naporan posao, a vremena do kvalifikacionog turnira je malo – samo tri sedmice. Tim je, naravno, užasan i neprofesionalan, pritom i pogrešno posložen po pozicijama. Nedostaje i takmičarskog duha, kondicije i discipline, ali zato ne nedostaje one amaterske želje i zagriženosti da svi oko tima, i igrači i pomoćni trener Ejs (Dejvid Fejn) i predsednik Saveza Tavita (Oskar Najtli), rade po nekoliko poslova da bi reprezentaciju održali u životu. U svom pokušaju da premosti relaksirani, pomireni duh koji vlada ostrvom i svoju kompetitivnost, Rongen će se presudno osloniti na transrodnog centarfora Džaju (Kaimana), a spas za tim će možda biti povratak golmana Nikija Salapua (Uli Latukefu) koji je možda primio 31 „komad“ od Australije, ali je spasio barem još toliko.

Ma koliko neverovatno zvučala, priča je zapravo standardna i već viđena u silnim sportskim dramama iz domene kolektivnih sportove u kojem osramoćeni tim i osramoćeni trener sinergijom zajedno dolaze do iskupljenja i spasenja. Taika Vaititi tu zapravo nema puno opcija, ili ih ne nalazi, pa poseže za onim što mu najbolje ide – zezanjem, kako bi možda kroz to dospeo do nekih stvarnih emocionalnih dubina u ovoj apsolutno istinitoj priči.

Dok mu je zezanje u ranijim filmovima dosta bolje išlo i često bilo slamka spasa, ovde to nije slučaj jer, stiče se utisak, Taika Vaititi se na ponekim mestima suviše trudi da „izmuze“ smeh od publike, pritom koristeći taktike koje možda vrše posao u televizijskim formama poput „sitkoma“, ali na filmu deluju nezgrapno. Humorno „dno“ filma je kada se sam Taika Vaititi pojavi u ulozi sveštenika i krene da „priča viceve“, čime nepotrebno i van svakog konteksta razvlači minutažu.

U svemu tome, traće se glumački talenti, pre svega Majkla Fazbendera koji je sveden na dva dobro poznata „tipa“ u jednom liku, pa tako imamo i „belog spasitelja“ i „propalicu dobrog srca“, ali srećna okolnost je da u oba ta tipa Vaititi kombinuje i dramske i komične tonove, a Fazbender može da izvede šta se od njega traži i pod očitom maskom i „žmurećki“. Stvari, doduše, stoje još slabije kada se Vaititi okane humora i uhvati bilo emocija, bilo didaktike, u čemu nije nimalo suptilan, u čemu posebno „visi“ trauma iz Rongenove prošlosti, kao i istorijski značaj Džaje kao prve transrodne osobe koja je zaigrala na zvaničnoj fudbalskoj utakmici. Srećom, istinita priča čudnija od bilo koje izmišljene dovoljno je robusna da bez problema prođe preko „neravnina“ u svojoj obradi, a Taika Vaititi je dovoljno harizmatičan reditelj da nas zabavi čak i kad nije u komičarskoj top-formi.