Next Goal Wins

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Jedan od kurioziteta inače kuriozitetnog Samoanskog Arhipelaga je fudbalski tim Američke Samoe, svojevremeno smatran najgorim na svetu, što zbog najubedljivijeg poraza u istoriji (31:0 od Australije, zbog čega su i redefinisane kvalifikacije za Svetsko Prvenstvo), što zbog decenijskog perioda bez datog gola ili osvojenog boda u međunarodnim susretima. Deset godina nakon tog rekordnog poraza, samoanski savez angažovao je holandskog trenera Tomasa Rongena koji je pre toga trenirao američku mladu reprezentaciju za novi kvalifikacioni ciklus u kojem je Američka Samoa zabeležila prvu zvanično registrovanu pobedu. Ova inspirativna priča o „simpatičnim luzerima“ i njihovom „sportskom iskupljenju“ već je bila predmet uspešnog britanskog dokumentarnog filma u režiji Majka Breta i Stiva Džejmisona iz 2013. godine Next Goal Wins. Sada je dokumentarac dobio i igranu razradu, i to od strane novozelandskog reditelja s holivudskom adresom Taike Vaititija poznatog po svojim manje ili više „zezalačkim“ komedijama i spasavanju Marvelove franšize o Toru.

Vaititi priči prilazi iz Rongenovog (Majkl Fazbender) ugla gledanja. Iako je bio jako unesen u svoj posao toliko da je često divljao i svađao se pored terena, on nije ispunio cilj s američkom mladom reprezentacijom, pa je otpušten. Usput, on je razveden od funkcionerke saveza Gejl (Elizabet Mos) koja se spetljala sa svojim kolegom Aleksom (Vil Arnet), a muči ga i trauma iz bliske prošlosti. U takvom stanju, on dobija jednu jedinu ponudu za novi posao – da preuzme samoansku reprezentaciju, što će i njemu i njima biti možda poslednja šansa za iskupljenje i spasenje, makar u sportskom smislu.

Rongena čeka naporan posao, a vremena do kvalifikacionog turnira je malo – samo tri sedmice. Tim je, naravno, užasan i neprofesionalan, pritom i pogrešno posložen po pozicijama. Nedostaje i takmičarskog duha, kondicije i discipline, ali zato ne nedostaje one amaterske želje i zagriženosti da svi oko tima, i igrači i pomoćni trener Ejs (Dejvid Fejn) i predsednik Saveza Tavita (Oskar Najtli), rade po nekoliko poslova da bi reprezentaciju održali u životu. U svom pokušaju da premosti relaksirani, pomireni duh koji vlada ostrvom i svoju kompetitivnost, Rongen će se presudno osloniti na transrodnog centarfora Džaju (Kaimana), a spas za tim će možda biti povratak golmana Nikija Salapua (Uli Latukefu) koji je možda primio 31 „komad“ od Australije, ali je spasio barem još toliko.

Ma koliko neverovatno zvučala, priča je zapravo standardna i već viđena u silnim sportskim dramama iz domene kolektivnih sportove u kojem osramoćeni tim i osramoćeni trener sinergijom zajedno dolaze do iskupljenja i spasenja. Taika Vaititi tu zapravo nema puno opcija, ili ih ne nalazi, pa poseže za onim što mu najbolje ide – zezanjem, kako bi možda kroz to dospeo do nekih stvarnih emocionalnih dubina u ovoj apsolutno istinitoj priči.

Dok mu je zezanje u ranijim filmovima dosta bolje išlo i često bilo slamka spasa, ovde to nije slučaj jer, stiče se utisak, Taika Vaititi se na ponekim mestima suviše trudi da „izmuze“ smeh od publike, pritom koristeći taktike koje možda vrše posao u televizijskim formama poput „sitkoma“, ali na filmu deluju nezgrapno. Humorno „dno“ filma je kada se sam Taika Vaititi pojavi u ulozi sveštenika i krene da „priča viceve“, čime nepotrebno i van svakog konteksta razvlači minutažu.

U svemu tome, traće se glumački talenti, pre svega Majkla Fazbendera koji je sveden na dva dobro poznata „tipa“ u jednom liku, pa tako imamo i „belog spasitelja“ i „propalicu dobrog srca“, ali srećna okolnost je da u oba ta tipa Vaititi kombinuje i dramske i komične tonove, a Fazbender može da izvede šta se od njega traži i pod očitom maskom i „žmurećki“. Stvari, doduše, stoje još slabije kada se Vaititi okane humora i uhvati bilo emocija, bilo didaktike, u čemu nije nimalo suptilan, u čemu posebno „visi“ trauma iz Rongenove prošlosti, kao i istorijski značaj Džaje kao prve transrodne osobe koja je zaigrala na zvaničnoj fudbalskoj utakmici. Srećom, istinita priča čudnija od bilo koje izmišljene dovoljno je robusna da bez problema prođe preko „neravnina“ u svojoj obradi, a Taika Vaititi je dovoljno harizmatičan reditelj da nas zabavi čak i kad nije u komičarskoj top-formi.

Jojo Rabbit

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Humana satira usmerena protiv mržnje na temu Drugog svetskog rata u kojem su nacisti prikazani kao budale a ne kao monstrumi, teško da bi kalkulantski nastrojenim filmskim studijima mogla da zvuči zanimljivo, naročito u kombinaciji sa pastelnom paletom boja i bleskastim tonom iz ostvarenja Vesa Andersona. No, Taika Vaititi, režiser filma "Thor: Ragnarok" (2017) koji je u priličnoj meri spasio ovu Marvelovu franšizu u okviru franšize, očito je žarko želeo da potpunom autorskom slobodom naplati svoje usluge. Tako je iza filma stao studio "Fox Searchlight".

Nakon premijere u Torontu i oštro podeljenih kritika, u iščekivanju skorije široke bioskopske distribucije "Jojo Rabbit" uhvatili smo na izvrsno posećenoj projekciji u bečkom bioskopu "Gartenbaukino" u udarnom terminu festivala Viennale. Reakcije publike, što je posebno važno - austrijske, govorile su mnogo više o nekim drugim stvarima, a ne samo o filmu.

Naslovni junak je zapravo dečak Johanes (Roman Grifin Dejvis) koji odrasta zasut nacističkom propagandom do te mere da mu je životna želja da dospe u Hitlerovu gardu, za što je spreman da prođe mukotrpan put od Hitlerjugenda do vojske. Njegov problem je, međutim, to što je reč o nežnom, smotnom i plašljivom klincu koji ima samo jednog stvarnog, slično smušenog prijatelja. I jednog imaginarnog, i to baš Hitlera u tumačenju samog režisera Taike Vaititija koji se pojavljuje da ga ohrabri kad god se Džodžo nađe u krizi.

U krizi će se naći gotovo odmah kada se ispostavi da je trening kamp za Hitlerjugend zapravo jedno agresivno, testosteronsko mesto koje dečake poput njega jede za doručak. Lako za to što je glavni instruktor kapetan Klencendorf (Sem Rokvel u tipičnom izdanju) pijanac i budala, što mu je desna ruka fanatična gospođica Ram (Rebel Vilson) koja je za domovinu rodila već 18 dece i što je proces treninga nasilan i naporan.

Džodžo je zapravo nesposoban da ubije čak i zeca, sa kojim se čak i identifikuje uz pomoć imaginarnog prijatelja. Prema toj racionalizaciji, zec uopšte nije plašljiv, već se hrabro bori za život protiv zveri.

Međutim, njegova vera u Firera će biti i te kako poljuljana kada na tavanu otkrije ono čega se najviše plaši: jevrejsku devojčicu Elzu (Tomasin Mekenzi, mlada glumica sa velikim potencijalom koju je publici otkrila režiserka Debra Granik u filmu "Leave No Trace"). Ona je bila drugarica Džodžove pokojne sestre i u kući se krije uz blagoslov njegove majke Rozi (Skarlet Johanson) koja, pak, čini sve što je u njenoj moći da zaštiti dečaka od ludog sveta oko njih.

Jasno je da Vaititi igra na skliskom terenu i samim time je logično da većina kritika upućenih filmu dolazi sa etičke strane. Po toj moralizaciji, svaka sprdnja sa nacističkim režimom, ma koliko bio na udaru satire, tek je puka relativizacija užasa. Pitanje koje se tu postavlja jeste: "Nije li satira sasvim legitiman metod borbe protiv istog toga zla, naročito kad ozbiljan, didaktički pristup više ne daje rezultata?" Odgovor je, naravno, potvrdan, a "Jojo Rabbit" nije ni izbliza prvi film na tu temu i sa takvim jasnim pristupom. Čarli Čaplin je sličnu stvar napravio u čuvenom ostvarenju "The Great Dictator" (1940), a Mel Bruks u mjuziklu "The Producers" (1967).

Zapravo, "Jojo Rabbit" najbolje funkcioniše upravo u tom komičnom registru, kada se sprda ne samo sa svetom iz prošlosti, svom tom nacističkom kič ikonografijom i ideologijom s one strane pameti, već i sa opštim mestima pop kulture kao što su to dečji kampovi (Hitlerjugend ovde izgleda kao karikatura američkih skauta) i imperativi mačizma, a usput pokušava i uspeva da proda zaista provokativne teze kao, na primer, da nijedno toksično društvo ne može zagorčati neki mladi život kao što to može navodno sigurno porodično okruženje.

Vaititi kao režiser ponovo demonstrira sposobnost izvrtanja i prožimanja pop kulturnih klišea, kao i talenat za rad s mladim glumcima, dok oni stariji poput Rokvela i Johanson sjajno upotpunjavaju ovu uvrnutu sliku.

Povremeno promašene šale i verbalni gegovi čak i nisu toliki problem filma, barem dok ih ima, jer Vaititi drži relativno visoku stopu uspeha. Ono što je problem jeste tonalno skretanje izazvano sledom događaja od kojeg film više ne može da se oporavi. Nije da Vaititi ne pokušava sa još šala, doduše nešto proređenih, ali u želji da naprosto zadovolji sve, uključujući i osetljiviji deo publike, gubi oštrinu smisla i pristupa koji je na početku sam izabrao. Srednji put nikada nije rešenje.

What We Do in the Shadows

2014.

scenario i režija: Jemaine Clement, Taika Waititi

uloge: Jermaine Clement, Taika Waititi, Jonathan Brugh, Cori Gonzalez-Macuer, Stuart Rutherford, Ben Fransham, Rhys Darby

Kako smo u poslednje vreme imali i najezdu vampira i najezdu zombija, ne ostaje nam ništa drugo nego da se sprdamo sa tim natprirodnim bićima. A ima li boljeg načina za sprdnju od lažnog dokumentarca koji izgleda kao materijal za nekakav reality show? Pustimo sad zombije, oni su ovde epizodnog karaktera, fokusirajmo se na vampire.

Njih je četvorica i žive u istoj kući u predgrađu Wellingtona. Različitih su starosti, manira i interesovanja, svaki od njih nosi obeležje svoje epohe i svog stila. Glavni narator je Viago (Waititi), rano-romantičarski kicoš koji više od svega voli red. Njemu na živce ide nešto mlađi, divlji i anarhični Deacon (Brugh) koji već pet godina nije oprao krvavo posuđe. Pored njih dvojice, tu je i Vladislav (Clement), srednjevekovni vampir sa perverznim srednjevekovnim manirima koji se povlači u sobu za mučenje kada je depresivan. Najstariji od njih, Petyr (Fransham) je nekoliko hiljada godina star, monstruoznog izgleda, spava u kripti i pravi nered.

Jasno se vide veze između vampriskih likova u filmu i vampira u popularnoj kulturi, dvojica mlađih kao da su izleteli iz knjige Anne Rice, Vladislav je očito Dracula, a Petyr je Nosferatu. Može li toliko različitih koncepata vampirizma opstati pod istim krovom u dnevnim rutinama, izlascima, hranjenjima, kućnim poslovima. Stvar postaje još kompleksnija kad im se priključi Nick (Gonzalez-Macuer), tek ujedeni vampir koji još nije ni letenje savladao i koji se jako fura na Twilight.

Ne staje sve na vampirima i na pop-kulturnim šalama na njihov račun, mada je to osnova filma. Saznaćemo koliko nereda bude kada vampir slučajno “ubode” arteriju i kako se obući kada se ne možeš videti u ogledalu. Biće tu i ljudi u različitim funkcijama. Saznaćemo zašto su device cenjene (“Gledajte na to kao na sendvič. Ne želite da je neko jebao vaše meso”, kaže Vladislav.) Neki su sluge kojima je obećan vampirski ugriz i večni život ako naprave sve kako treba. Tu je i Stu (Rutherford), Nickov drugar iz “smrtnog” života koji vampire uči novim tehnologijama koje su oni zanemarili (kompjuteri i mobilni telefoni, skype i youtube na kome se može videti izlazak sunca). Biće tu i mrskih lovaca na vampire. Biće i vukodlaka koji se drže kao neki nenasilni hipsteri, čak izbegavaju psovanje, ali za prefinjene vampire svejedno imaju reputaciju džukela koje zapišavaju šta stignu i smrde, jebiga.

What We Do in the Shadows je sjajna zabava dok se drži reality forma i izgleda kao ne baš tesno povezan niz skečeva. Problem nastaje kada film umesto stanjem (koje je samo po sebi komično i zlatni je rudnik referenci kako na vampirski “lore”, tako i na pop-kulturu uopšte, ali i na ljudske, životne dileme o prolaznosti vremena, starenju, patrijarhatu i čemu sve ne) počinje da se radnjom koja je, nažalost, generička. Sve kulminira na godišnjem balu vampira, veštica, demona i zombija, što je već dosta puta viđen štos.

Razlog za prijatnost i zabavnost ovog ostvarenja koje izgleda kao naručeno za televiziju je humor niskog intenziteta, onaj koji drži facu zakucanu u osmeh, ali ne razvaljuje u glasno smejanje. Fore izleću dovoljno brzo da smo nasmejani. Ali nije to samo sprdnja, ima tu i atmosfere neke napetosti, neke otuđenosti, drugosti. Autori koji stoje iza filma, i to sa trojnim funkcijama (scenaristi, reditelji, glumci) su poznati novozelandski komičari. Clement je jedna polovina dvojca odgovornog za muzičko-televizijsku komediju Flight of the Conchords. Poveznica sa legendarnom serijom je i Rhys Darby (nesposobni menadžer u Conchordsima) u ulozi alfa-vukodlaka. Waititi je više filmski nego televizijski autor (mada je upoznat i sa tim medijem) i iza sebe ima dve zapažene tople ljudske komedije Eagle vs. Shark i Boy.

Ključno pitanje za percepciju ovog filma je: koliko volite ili trpite reality format? Ako vam je Trailer Park Boys bila gledljiva serija, onda će vam se ovo verovatno svideti. Ako još i volite vampirske zezalice, reference i promene konteksta, onda je ovo prava zabava za vas. Ja sam generalno ljubitelj takvih stvari, pa mi je What We Do in the Shadows slika i prilika osvežavajuće, zabavne horor-komedije.