Jojo Rabbit

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Humana satira usmerena protiv mržnje na temu Drugog svetskog rata u kojem su nacisti prikazani kao budale a ne kao monstrumi, teško da bi kalkulantski nastrojenim filmskim studijima mogla da zvuči zanimljivo, naročito u kombinaciji sa pastelnom paletom boja i bleskastim tonom iz ostvarenja Vesa Andersona. No, Taika Vaititi, režiser filma "Thor: Ragnarok" (2017) koji je u priličnoj meri spasio ovu Marvelovu franšizu u okviru franšize, očito je žarko želeo da potpunom autorskom slobodom naplati svoje usluge. Tako je iza filma stao studio "Fox Searchlight".

Nakon premijere u Torontu i oštro podeljenih kritika, u iščekivanju skorije široke bioskopske distribucije "Jojo Rabbit" uhvatili smo na izvrsno posećenoj projekciji u bečkom bioskopu "Gartenbaukino" u udarnom terminu festivala Viennale. Reakcije publike, što je posebno važno - austrijske, govorile su mnogo više o nekim drugim stvarima, a ne samo o filmu.

Naslovni junak je zapravo dečak Johanes (Roman Grifin Dejvis) koji odrasta zasut nacističkom propagandom do te mere da mu je životna želja da dospe u Hitlerovu gardu, za što je spreman da prođe mukotrpan put od Hitlerjugenda do vojske. Njegov problem je, međutim, to što je reč o nežnom, smotnom i plašljivom klincu koji ima samo jednog stvarnog, slično smušenog prijatelja. I jednog imaginarnog, i to baš Hitlera u tumačenju samog režisera Taike Vaititija koji se pojavljuje da ga ohrabri kad god se Džodžo nađe u krizi.

U krizi će se naći gotovo odmah kada se ispostavi da je trening kamp za Hitlerjugend zapravo jedno agresivno, testosteronsko mesto koje dečake poput njega jede za doručak. Lako za to što je glavni instruktor kapetan Klencendorf (Sem Rokvel u tipičnom izdanju) pijanac i budala, što mu je desna ruka fanatična gospođica Ram (Rebel Vilson) koja je za domovinu rodila već 18 dece i što je proces treninga nasilan i naporan.

Džodžo je zapravo nesposoban da ubije čak i zeca, sa kojim se čak i identifikuje uz pomoć imaginarnog prijatelja. Prema toj racionalizaciji, zec uopšte nije plašljiv, već se hrabro bori za život protiv zveri.

Međutim, njegova vera u Firera će biti i te kako poljuljana kada na tavanu otkrije ono čega se najviše plaši: jevrejsku devojčicu Elzu (Tomasin Mekenzi, mlada glumica sa velikim potencijalom koju je publici otkrila režiserka Debra Granik u filmu "Leave No Trace"). Ona je bila drugarica Džodžove pokojne sestre i u kući se krije uz blagoslov njegove majke Rozi (Skarlet Johanson) koja, pak, čini sve što je u njenoj moći da zaštiti dečaka od ludog sveta oko njih.

Jasno je da Vaititi igra na skliskom terenu i samim time je logično da većina kritika upućenih filmu dolazi sa etičke strane. Po toj moralizaciji, svaka sprdnja sa nacističkim režimom, ma koliko bio na udaru satire, tek je puka relativizacija užasa. Pitanje koje se tu postavlja jeste: "Nije li satira sasvim legitiman metod borbe protiv istog toga zla, naročito kad ozbiljan, didaktički pristup više ne daje rezultata?" Odgovor je, naravno, potvrdan, a "Jojo Rabbit" nije ni izbliza prvi film na tu temu i sa takvim jasnim pristupom. Čarli Čaplin je sličnu stvar napravio u čuvenom ostvarenju "The Great Dictator" (1940), a Mel Bruks u mjuziklu "The Producers" (1967).

Zapravo, "Jojo Rabbit" najbolje funkcioniše upravo u tom komičnom registru, kada se sprda ne samo sa svetom iz prošlosti, svom tom nacističkom kič ikonografijom i ideologijom s one strane pameti, već i sa opštim mestima pop kulture kao što su to dečji kampovi (Hitlerjugend ovde izgleda kao karikatura američkih skauta) i imperativi mačizma, a usput pokušava i uspeva da proda zaista provokativne teze kao, na primer, da nijedno toksično društvo ne može zagorčati neki mladi život kao što to može navodno sigurno porodično okruženje.

Vaititi kao režiser ponovo demonstrira sposobnost izvrtanja i prožimanja pop kulturnih klišea, kao i talenat za rad s mladim glumcima, dok oni stariji poput Rokvela i Johanson sjajno upotpunjavaju ovu uvrnutu sliku.

Povremeno promašene šale i verbalni gegovi čak i nisu toliki problem filma, barem dok ih ima, jer Vaititi drži relativno visoku stopu uspeha. Ono što je problem jeste tonalno skretanje izazvano sledom događaja od kojeg film više ne može da se oporavi. Nije da Vaititi ne pokušava sa još šala, doduše nešto proređenih, ali u želji da naprosto zadovolji sve, uključujući i osetljiviji deo publike, gubi oštrinu smisla i pristupa koji je na početku sam izabrao. Srednji put nikada nije rešenje.